Ogled – Ana Martinoli: Pravo slovo, pravi broj – 35 godina kasnije

Radio B92 bi 15. maja 2024. godine napunio 35 godina od osnivanja. Beogradska radio-stanica koja je svojim aktivnostima i programom obeležila poslednju deceniju 20. veka u Srbiji, delovanjem on air i programskim akcijama van studija, bila je pokretač društveno-političkih promena i učesnik borbi, a neretko i izazivač bunta protiv represivnog režima, ratnih sukoba i sve jačeg nacionalizma, gušenja medijskih i građanskih sloboda i ukidanja demokratskih vrednosti.

Iako lokalnog karaktera, stanica čiji program vrlo često nije mogao da se čuje ni u svim delovima glavnog grada, postala je mit na globalnom nivou, zahvaljujući profesionalnosti, autentičnosti, beskompromisnosti, produkcijskoj inovativnosti, vrednostima na kojima je gradila programske sadržaje, pa samim tim i svoju reputaciju. 

Iako su ovdašnji mehanizmi i strategije zvanične kulture sećanja takvi da se uspešno zatiru i brišu sve uspomene na neke važne, vredne i ključne nosioce demokratskih, progresivnih vrednosti koji su bili brana i protivnik autoritarnoj i ratnohuškačkoj politici devedesetih (tako živoj i žilavoj i danas), radio B92 živi kroz priče i uspomene nekadašnjih saradnika, njihov profesionalni rad u različitim segmentima medijske i kulturne scene Srbije i regiona.

Priča o ovoj radio stanici mogla da se ispriča na bezbroj načina, a jedan od njih je i priča o zabranama i gašenju njenog programa. 

Radio B92 osnovan je 15. maja 1989. u sklopu Majskih svečanosti i Dana omladine, u znak obeležavanja rođendana Predsednika Tita. Prvobitna ideja osnivača, Gradske konferencije Saveza omladine Beograda, bila je da se ovaj eksperimentalni program emituje 15 dana, a prvu redakciju radija B92 činili su novinari emisije Ritam srca – koja se emitovala kao glasilo omladine republike Srbije na Studiju B, i emisije Indeks 202 – koja je bila glasilo Univerziteta u Beogradu. U tadašnjoj SFRJ svi glavni gradovi danas bivših republika su imali svoje omladinske radio stanice, sa najprominentnijim Radio Študentom u Ljubljani i stanicom 101 Zagrebu, a upravo one su bile glasovi modernosti, progresa, slobode. U Beogradu je do 1989. omladinska scena bila potpuno pod kontrolom zvaničnih medija, što je ukazivalo na to da ne postoji čvrsta politička volja da se pokretanje omladinskog radija desi.

Već na početku, Radio B92 je zauzeo posebno mesto na tržištu koje se tek formiralo. Nije bio ni javni servis u tradiciji državnih medija, niti komercijalni radio fokusiran na zabavno-muzički program koji pokreću finansijski imperativi. Programska, uređivačka politika radija bila je zasnovana na Univerzalnoj deklaraciji UN o ljudskim pravima, dok je saradnike i novinare povezivalo kritičko promišljanje stvarnosti, rezervisanost prema zvaničnim verzijama i želja za istraživanjem. 

Prema sećanjima jednog od novinara i urednika Aleksandra Vasovića, „Radio je postao važan 9. marta 1991, kada su izašli tenkovi na ulice Beograda, jer je emitovao sve vreme, sve što se dešava. Tada je radio B92 i prvi put ugašen. Ukinut mu je signal jer je prenosio sve vesti, nevidljive za i za tadašnji RTS – ni tada javni servis nije bio glas građana, već glas vlasti. Zahtev za vraćanjem radija B92 u etar odmah je postao jedan od zahteva studenata koji su izašli na ulice da protestuju. 

Drugoj zabrani emitovanja, tokom građanskih i studentskih protesta, 3. decembra 1996. godine, prethodio je dug period ometanja i postepenog utišavanja signala stanice. U žargonu, ovo gašenje radija B92 je ostalo poznato kao „voda u koaksijalnom kablu“, što je bilo zvanično tumačenje i obrazloženje za nestanak programa sa frekvencije 92.5 MHz. Stanica, nedostupna u FM etru, počinje da emituje program uživo, sa prozora svoje redakcije u Domu omladine, hiljadama ljudi koji su se okupljali ispred zgrade, na ulici, da čuju vesti. U tom trenutku, radio B92 postaje jedini medij u Srbiji, zbog koga je publika izlazila na demonstracije, ali i globalno poznata stanica o kojoj je pisao i New York Times. 

Sa početkom bombardovanja marta 1999. dolazi i treće gašenje radija B92, za mnoge novinare i urednike najteže. Prema rečima Daniela Bukumirovića, tadašnjeg novinara Informativne redakcije, saradnici koji su se te noći zatekli u redakciji suočili su se sa naoružanim policajcima. „Rečeno nam je da sklonimo telefone, da stavimo ruke na sto, odveli su Verana. Nekoliko dana kasnije je ubijen Slavko Ćuruvija i bilo je jasno da živimo u strasnom vremenu“, prisećao se on u razgovoru za dokumentarni audio serijal produciran povodom 25. rođendana radija B92. B92 je nelegalno preuzet, a tim autora, urednika, novinara i saradnika odbio je da radi za novi menadžment čiji su profesionalni i etički standardi i ciljevi bili sumnjivi i netransparentni. 

Posle toga, tehnički i novinarski deo se premešta na novu lokaciju i, paradoksalno, zahvaljujući mreži lokalnih stanica ANEM, B92 program je mogao da se čuje u Srbiji, ali ne i u Beogradu. Radio B92 postaje prva radio stanica u Srbiji koja koristi internet za distribuciju i emitovanje medijskog sadržaja i tako pruži snažan otpor medijskoj cenzuri.

Iako su ovdašnji mehanizmi i strategije zvanične kulture sećanja takvi da se uspešno zatiru i brišu sve uspomene na neke važne, vredne i ključne nosioce demokratskih, progresivnih vrednosti koji su bili brana i protivnik autoritarnoj i ratnohuškačkoj politici devedesetih (tako živoj i žilavoj i danas), radio B92 živi kroz priče i uspomene nekadašnjih saradnika, njihov profesionalni rad u različitim segmentima medijske i kulturne scene Srbije i regiona

Nakon 5. oktobra 2000, radio stanica od lokalne postaje nacionalna, više puta najslušanija radio stanica u Srbiji i jedina komercijalna radio stanica koja je svoj program gradila na informativno-političkom, društveno i kulturno angažovanom, autorski snažnom programu. Bio je jedina komercijalna radio stanica sa milionskim auditorijumom u Srbiji, koja je emitovala vesti i dnevnike, intervjue, debatne programe, reportaže, bila partner najrelevantnijih međunarodnih manifestacija u oblasti muzike, kulture. Bila je jedina komercijalna radio stanica koja je pokretala akcije usmerene ka borbi za zaštitu ljudskih prava, pomirenju naroda na prostoru bivše SFRJ, afirmisanju subkulturnih grupa i pokreta. 

Radio B92 poslednji put je ugašen leta 2014. Sa frekvencije 92.5 MHz izbrisano je „pravo slovo, pravi broj“, da bi se na njoj pojavio muzički radio lišen svake ambicioznije društvene misije, koji je slušaocima ponudio „najbolju muziku sada“. I dok je sva prethodna gašenja, tokom 90tih godina prošlog veka, sprovodila direktno politika i vladajući režim, površnom posmatraču sa strane bi moglo da se učini da je finalno gašenje bilo drugačije – želja vlasnika da poveća profit, smanji troškove, čista tržišna priča.

Ipak, sa ove distance, izvesno je da je B92, do samog svog kraja, bio nezgodan svedok vremena kada su na vlasti bili isti ljudi koji Srbijom upravljaju i danas. Radio B92, sve dok je postojao, bio je opasan simbol, podsetnik na to šta sve slobodan i hrabar medij može, koliko građana može da pokrene, koliko istinom može da utiče na društvo. 

Možda ga je ugasilo tržište, ali je izvesno da su mnogo političari koji su ga napadali, izbegavali, vređali, a najviše ga se plašili, nestankom radija B92 – odahnuli. 

Ana Martinoli je redovna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a fokus njenog naučno-istraživačkog rada je na digitalnim medijima, razvoju publike u digitalnom okruženju, produkciji i menadžmentu sadržaja u onlajn okruženju. Rukovodi master programom Digitalna transformacija medija i kulture na FDU, koji podržava OEBS Misije u Srbiji. Gostujuća je profesorka na UNESCO MA Chair in Cultural Policy and Management. Kao ekspertkinja angažovana na više projekata u oblasti razvoja medijske pismenosti. Paralelno sa akademskom, razvijala je i bogatu medijsku profesionalnu karijeru – kao producentkinja i direktorka programa radija B92 (1997-2015) i konsultantkinja UnitedMedia grupe.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.