Izjasni se, druže!

Razgovarala: Mirjan M. Nadrljanski, Novi magazin

U vremenu rata i krize, postaje uobičajen imperativ javnosti da se medijski eksponirane ličnosti izjašnjavaju, poželjno preko društvenih mreža: da iznose viđenja, zauzimaju strane, napadaju i osuđuju. Pritisak preko društvenih mreža, predstavlja novi način saopštavanja stavova, uglavnom anonimnih, koji se, po potrebi tumače kao vox populi ili potpuno zanemaruju. Ni rat, invazija, kriza, vojna akcija ili sukob u Ukrajini – sam naziv je šifra za tumačenje političkog stava, ne prolazi bez reakcija i fokusiranja na stavove medijski eksponiranih ličnosti u domenu umetnosti. Postavlja se uvek aktuelno pitanje: da li su vrednosti koje delimo sa homo politicusom one, koje nas opredeljuju da prepoznamo umetničko postignuće? Tako se u žiži javnosti ovih dana našao i jedan od vodećih ruskih i svetskih dirigenata – Valerij Gergijev.

PER ASPERA AD ASTRA: Valerij Abisalovič Gergijev, rođen 1953. u Moskvi, poreklom je iz Osetije, Vladikavkaza. Generalni je i umetnički direktor Teatra Marinski iz Sankt Peterburga od 1996 (nekadašnji Teatar Kirov). Glavni je dirigent Minhenskog filharmonijskog orkestra od 2015, Roterdamskog filharmonijskog orkestra (1995-2008), kao i Londonskog simfonijskog orkestra (2007-2015). Nakon studija na Konzervatorijumu u Lenjingradu (u klasi Ilje Musina), debituje kao asistent čuvenog Jurija Temirkanova, koga je krajem 1980-ih nasledio, voljom i glasanjem članova orkestra, iako nije bio član Komunističke partije. Početkom 1990-ih, njegova karijera postaje internacionalna: diriguje Borisa Godunova u Bavarskoj državnoj operi (1991), Rat i mir u San Francisku (1991), da bi već 1993. bio proglašen za dirigenta godine (Classical Music Awards). Prvi put nakon 90 godina na operskoj sceni u Rusiji, Gergijev u Teatru Marinski, donosi 2003. veoma zapaženu postavku Vagnerove tetralogije Prsten Nibelunga. Osniva više muzičkih festivala u Rusiji, Finskoj, Holandiji i Nemačkoj i ostavlja zaostavštinu od više stotina snimljenih dela, kako ruskih, tako i evropskih kompozitora. Nosilac je veoma značajnih ruskih odlikovanja, kao i Ordena Zasluga Republike Italije (2001), Ordena princa Jaroslava Mudrog Republike Ukrajine (2006), Ordena Legije časti Republike Francuske (2007)… Proglašen je za Narodnog umetnika Rusije (1996) i Ukrajine (2004), kao i Umetnika za mir UNESCO (2003).

U FOKUSU MEDIJA: Za većinu zapadnih medija, u protekle tri decenije, Gergijev je bio više nego harizmatični, vrhunski dirigent sa druge strane gvozdene zavese. U početku, bavili su se njegovim poreklom i pogledom, da bi ubrzo počeli da se bave njegovim političkim uverenjima i uticajem, ali i prijateljskim odnosom sa aktuelnim predsednikom, koji datira još iz ranih 1990-ih, kad je Putin bio zamenik gradonačelnika Sankt Peterburga. Mediji su pokušavali da odgonetnu zbog čega je umesto dirigentskom palicom, ponekad dirigovao čačkalicom, da bi ga proglasili za hiperaktivnog, šarmantnog, ali homofoba, nezaustavljivog, vrhunskog, ali ipak, kontroverznog. Rusko izdanje Forbsa, još 2013. proglasilo ga je za trećeg najpopularnijeg, ali i najbogatijeg među medijski eksponiranim ličnostima u Rusiji, odmah iza teniserke Šarapove i pevača Lepsa.

DA LI JE SVAKI JAVNI NASTUP I POLITIČKI: Gergijev je nakon terorističkog napada 2004. u Beslanu, u Osetiji, u blizini Vladikavkaza, gde je odrastao, pozvao na mir i uzdržanost. Održao je koncert za žrtve terorističkog napada u osnovnoj školi, u kojoj je stradalo više od 300 ljudi, od kojih 186 dece. Nakon rata u Osetiji, 2008. Gergijev je održao i koncert pored ruševina zdanja Skupštine u Južnoj Osetiji. Simbolično, izabrao je Šostakovičevu 7. simfoniju – simbol hrabrosti grada Lenjingrada za vreme opsade. Svoj izbor definisao je kao “vrednost života i protest protiv zla”. Uloga Gergijeva u ovom događaju različito je doživljena.

Usledila je serija politički motivisanih performansa raznih aktivista pre i tokom nastupa Valerija Gergijeva: ukrajinski nacionalisti prekidali su koncerte. U Londonu je 2013. predstavnik organizacije za prava LGBT osoba, neposredno pre koncerta, izašao na binu i rekao: “… Gergijev je sjajan dirigent, ali je u dosluhu sa tiraninom i pokazuje malo brige za slobodu i jednakost”. Da li posećujemo koncerte klasične muzike zbog ličnog odnosa prema političkim uverenjima dirigenta, članova orkestra ili solista? Odnos Valerija Gergijeva sa režimom u Moskvi nije tajna, ali da li je i presudan? Kao i njegov odnos prema seksualnoj orijentaciji i ruskoj legislativi: “Moj zadatak je da pomognem darovitim ljudima. Nije bitno da li su crni ili beli, homoseksualci ili ne. Ono što je važno je da ne možete potpuno nezanimljivu umetničku kreaciju staviti pred javnost”. Da li se uloga dirigenta definiše brojem bitaka u beskrajnoj borbi protiv kršenja različitih ljudskih prava?

Gergijev je 2016. dirigovao na koncertu Teatra Marinski – nakon što je sirijska vojska preuzela Palmiru. Ideja koncerta bila je simbolična: pobeda civilizacije nad varvarstvom. U Rimskom teatru, pogubljeno je prethodno 25 zarobljenika, što su fanatični ratnici ISIL snimali kao propagandni film: “Video sam tragove krvi na kamenu. Mi, muzičari, umetnici uopšte, pitamo političare zbog čega je to moralo da se dogodi?” Da li se Asadovo preuzimanje Palmire može smatrati kao oslobođenje ili je događaj poslužio za skretanje pažnje sa patnje i stradanja miliona Sirijaca pod istim režimom?

BEZ POREĐENJA: Vilhelm Furtvengler, po ocenama kritičara – jedan od najvećih dirigenata 20. veka, ostao je u Berlinu za vreme jačanja nacističke moći i hipertrofije uloge vođe i režima, pa i za vreme rata. Otvoreno se protivio antisemitizmu i ubikvitarnosti nacističkih simbola u koncertnim dvoranama. Još 1934. javno je osudio Hitlera i opisao ga kao “neprijatelja ljudske rase”. Ali je ostao u Berlinu, pokušavajući i da ostane dosledan sopstvenim ubeđenjima, što je bilo nemoguće. Pored formalne, naišao je i na osudu dela javnosti, ali i kolega, pre svega Artura Toskaninija, koji je pod naletom fašizma napustio Italiju, Horovica ili Rubinštajna, koji je jasno definisao: “Da je bio čvrst u svojim demokratskim ubeđenjima, napustio bi Nemačku.” Menjuhin, Šenberg i Milštajn, bili su drugačijeg mišljenja. Posebno se Jehudi Menjuhin zalagao za Furtvenglerovo pravo na rad: “Njegova veličina, privlačila je mržnju”. Herbert fon Karajan, bio je član Nacističke partije Nemačke (NSDAP) i nije oklevao da koncerte započinje himnom svoje partije, za razliku od Toskaninija, koji je 1931. u Bolonji odbio da diriguje izvođenje fašističke himne. Sve vreme rata, Fon Karajan, dirigovao je u Berlinu, Rimu, Amsterdamu, da bi 1956. nasledio Furtvenglera u Berlinskoj filharmoniji! Karl Bem, takođe je bio član Nacističke partije i, u jednom periodu, nije skrivao simpatije prema režimu. Koristio je privilegije bliskosti sa Trećim Rajhom kako bi unapredio svoju karijeru. Nesumnjivo jedan od vodećih dirigenata druge polovine 20. veka, bez obzira na svoj politički angažman, bio je odlikovan brojnim najvišim odlikovanjima demokratskih zemalja, između ostalog i Ordenom Legije časti.

PAVLOVLJEV REFLEKS: Neposredno po početku invazije na Ukrajinu, gradonačelnik Milana, Đuzepe Sala, koji je i predsednik milanske Skale, zatražio je od Gergijeva da za medije dostavi izjavu o “neophodnosti mirnog rešenja situacije u Ukrajini”! Prema pisanju milanskog lista Korijere dela sera, ukoliko Gergijev ne promoviše mir, neće moći da sarađuje sa Skalom i diriguje na planiranim izvođenjima Pikove dame P. I. Čajkovskog. Dan pre početka invazije, publika je, ne preterano burno, reagovala na prisustvo Valerija Gergijeva. Još jedan gradonačelnik, promptno je reagovao: Diter Rajter, gradonačelnik Minhena, zapretio je ultimatumom da će smeniti Valerija Gergijeva sa mesta glavnog dirigenta Minhenske filharmonije ukoliko dirigent javno ne izjavi da ne podržava rusku invaziju na Ukrajinu: “… da se otvoreno i nedvosmisleno ogradi od brutalne invazije, koju Putin sprovodi u Ukrajini… Ako se Gergijev do ponedeljka jasno ne ogradi, više neće moći da bude glavni dirigent naše filharmonije”.

Roterdamska filharmonija najavila je da će odustati od muzičkog festivala (Gergiev festival), koji se održava još od 1996, planiranog za septembar ove godine, ukoliko Gergijev ne prestane da podržava režim u Moskvi. Karnegi hol otkazuje gostovanje Teatra Marinski, na čelu sa Gergijevim, planirano za maj ove godine. U obrazloženju se navodi da je Gergijev podržao još 2014. pripajanje Krima. Bečka filharmonija otkazuje učešće Gergijeva na američkoj turneji, koja je upravo počela u Njujorku. Nekoliko dana ranije, Danijel Frošauer, član uprave Bečke filharmonije, naveo je da Gergijev dolazi kao umetnik, a ne kao političar: “Mi nismo političari. Pokušavamo da gradimo mostove”. Da ove godine nije došlo do ratnih dejstava u Ukrajini, da li bi potpisnici otvorenog pisma podrške pripajanju Krima iz 2014. bili isključeni iz ovogodišnjeg programa ili bi “gradili mostove”? Snažan pritisak javnosti, uglavnom preko društvenih mreža, navodno je uticao na odluku rukovodstva navedenih ustanova. Otkazano je i gostovanje baleta Boljšoj teatra u Velikoj Britaniji. Da li su baš svi članovi ovog ansambla bliski predsedniku Putinu ili su potpisnici podrške pripajanju Krima od pre više od sedam godina, ili su samo uposlenici ustanove kulture u Rusiji, što je dovoljno da budu sankcionisani? Gde je granica između političke odluke i lične diskriminacije?

Osuda zločina je lični čin. Iznuđivanje izjava je besmisleno. Samim zahtevom, definisan je antiratni potencijal i demokratski kapacitet onih koji od Gergijeva ili bilo koga drugog, zahtevaju izjašnjavanje ili apolitični angažman u umetnosti. Da li bi za njih koncert u trenutku dok je u Ukrajini rat, bio vrhunski umetnički doživljaj, samo da su se umetnici “ogradili” od politike? Kome je uopšte do koncerta dok traje rat?

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.