Dimitrije Boarov: Profiti i energenti

Piše: Dimitrije Boarov, Novi magazin

Fiskalni savet je u svojim analizama budžetske potrošnje Srbije ove godine, pa i u projekcijama za iduću godinu, skrenuo pažnju i na korelaciju profitne uspešnosti ovdašnjih kineskih kompanija sa „politikom cena“ energenata na našem prostoru. Naime, veoma je uočljivo da su, prema rang listi firmi koje imaju najveće profite Agencije za privredne registre u Beogradu, u vrhu tri ovdašnje velike kineske firme – Ziđin Majning (1), Ziđin Koper (3) i HBIS (4) – koje su veliki potrošači elektro energije (pa i gasa), iako su na svetskom tržištu upravo struja i gas tokom prošle i ove godine neverovatno poskupeli zbog Putinovog rata u Ukrajini i suše koja je drastično smanjila proizvodnju u hidroelektranama.

Pojednostavljeno, domaća politika „jeftine struje“ i dotirane cene gasa u znatnoj meri su povećale dobit spomenutih kompanija. Tako je, na primer, Ziđin Koper, koji je počeo da proizvodi koncentrovani bakar (a u tom poslu je struja glavni trošak) povećao svoje prihode za 70 odsto, a troškovi su mu porasli samo 40 odsto, pa je tako utrostručio dobit u 2021. godini, u odnosu na prethodnu (sa 8,4 milijardi dinara na 23,8 milijardi). U velikoj meri na niskoj ceni gasa, navodno nižoj od ono koje je Gaspromu plaćao Srbijagas, nekadašnja Smederevska železara (HBIS) ostvarila je 200 miliona evra dobiti jer je postala veoma konkurentna. Naime, u Evropi je cena gasa udvostručena, a u Srbiji je ostala dvostruko niža za velike potrošače iako su cene gasa počele da divljaju još u jesen 2021. godine. Tako su velike kineske kompanije u Srbiji praktično postale veoma konkurentne u izvozu uz praktično dodatno subvencioniranje domaćih energetskih gubitaša, to jest uz dodatnu „dotaciju“ države Srbije tim kompanijama. Pošto će država pokriti gubitke EPS-a i Srbijagasa, direktno ili indirektno, svejedno, građani Srbije će indirektno „platiti“ deo visokih profita kineskih kompanija.

Dakako, svuda u svetu „veliki potrošači“ imaju određene povlastice proizvođača energije, ali mi u suštini ne znamo koliko je takvih povlastica ugovoreno između Srbije i stranih firmi koje su preuzele Smederevsku železaru i RTB Bor (a, ruku na srce, nisu preuzele „poslastičarnice“ nego firme u dubokim problemima). Bilo bi normalno da EPS, na primer, ima svoje „crvene linije“ u pružanju povlastica velikim potrošačima, makar koliki bio državni interes da „udomi“ firme koje su umesto dobiti decenijama uglavnom proizvodile gubitke.

I zbog navedenog razloga nije lako sačiniti plan „ozdravljenja“ naših javnih ili „polujavnih“ energetskih preduzeća i nismo sigurni da li je norveški institut koji nam je predložio strategiju energetskog upravljanja na zdravim ekonomskim osnovama, sve naše okolnosti imao u vidu. Uzgred budi rečeno, ovde je poseban publicitet dobila ocena tog instituta da u tri od četiri vodeće energetske kompanije u Srbiji treba menjati menadžment da bi se osavremenilo upravljanje. Verovatno je to tačno, ali mnogi posmatrači su već primetili da profesionalno upravljanje velikim preduzećima nije moguće bez jasno definisane autonomije top menadžmenta, čak i ako su u pitanja preduzeća u potpunom državnom vlasništvu. A kod nas autonomiju nemaju ni direktori osnovnih škola, a ne preduzeća sa ogromnim kapitalom.

Kad se govori o „reformi“ energetskog sektora, zapravo se mora govoriti o mnogo širem krugu reformi koje menjaju ne samo ekonomski raspored snaga nego zadiru i u sferu politike, koja, pre svega, ne može biti iznad državnog sistema.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.