Beskrajni dan u Pančevu: Suđenje prskalici kao presuda srpskom pravosuđu (FOTO)

Autorka:  dr Slavica Plavšić

Razlog? Tužiteljka još uvek nije dobila izveštaj o veštačenju video-snimaka. A upravo su ti snimci, koliko je do sada jasno, jedini dokaz od kog zavisi postojanje ili nepostojanje krivice. Jedini dokaz od kog zavisi da li je dela uopšte bilo.

Skoro godinu dana traje proces zbog prskalice sa vodom, a sud još uvek nema ono što bi u svakom normalnom postupku moralo da bude među prvim, osnovnim i najvažnijim dokazima. Ali zato ima ročišta. Ima zakazivanja. Ima odlaganja. Ima proceduralne revnosti. Ima dovoljno vremena da jedan mladi čovek mesecima živi pod merama, zabranama i pritiskom postupka koji se, po svojoj suštini, odavno pretvorio u kaznu pre presude.

Kulisa bezdušne mašinerije

A sve je počelo od prskalice sa vodom. Za vodu iz česme, u avgustu, na trideset stepeni. Za događaj posle kog su, prema sopstvenim iskazima, policajci nastavili da rade svoj posao, niko se nije javio lekaru, niko nije zaustavio Andreja, niko ga nije ni opomenuo da prestane sa tim “napadom”.

Ali država jeste. Država ga je zaustavila skoro godinu dana. Najpre strogim kućnim pritvorom. Onda mu je zatvorila vrata fakulteta. Ispiti nisu mogli. Crkva nije mogla. Slava kod rođenog brata nije mogla. Diplomiranje devojke nije moglo. Život nije mogao. Mogao je samo postupak.

Uoči ovog suđenja javnost s pravom brinu izveštaji psihologa i psihijatra. Ne zato što se iko plaši istine. Naprotiv. Istina je jedino što bi u ovom postupku imalo smisla. Ovde je u pitanju strah od načina na koji sistem ume da koristi papir. Strah od formulacija koje zvuče stručno, a služe politički. Od rečenica koje se napišu hladnim jezikom institucije, a mogu da produže nečiju agoniju, da opravdaju nečije iživljavanje, da zamene stvarnost.

A u sudnici u Pančevu, kulisa te otuđene mašinerije ostaje nepromenjena. Sudija je i ovoga puta nastupio nadmeno, sa onom vrstom samouverenosti koja se najčešće rađa tamo gde bi moralo biti najviše mere. Sa limun žutom kravatom, delovao je baš tako. Kiseo kao limun. Nije propustio priliku da naglasi efikasnost suda u Pančevu, objašnjavajući kako se u Beogradu ročišta razvlače godinama.

Samo je zaboravio jednu sitnicu: upravo se ovaj apsurdni i besmisleni postupak vodi skoro godinu dana. Ako je efikasnost to da se za prskalicu sa vodom zakazuje osmo ročište, dok se još čeka veštačenje ključnog dokaza, onda je možda vreme da ponovo razmislimo šta ta reč uopšte znači. Nije efikasnost kada se čovek iznova dovodi pred sud, a predmet i dalje stoji na istom suštinskom pitanju.

Tužiteljka je i ovoga puta delovala besprekorno spolja: bela lanena haljina, pažljivo uklopljena ešarpa, lakovane cipele, narandžasti lak na noktima. Sve uredno, složeno, skupo. A lice bez izraza. Hladnoća institucije koja ne mora da podigne glas da bi odavala jezu sistema koji se prema jednom studentu ponaša kao da je pred njim slučaj od najveće državne opasnosti.

Država koja trenira strogoću na malima, a nežnost na moćnima

Ovo više odavno nije pitanje prskalice. Ovo je pitanje mere jedne države. Pitanje srazmere i zdrave pameti. Pitanje sistema koji je postao savršeno anesteziran za stvarnu pravdu, a hiperaktivan kada treba uterati strah u kosti građanima.

Svedoci smo društvenog poretka u kojem se svesno i sistemski urušava svaki javni moral. Dok institucije ćute na korupciju koja proždire sve pore ovog društva, dok se najviši državni funkcioneri i privilegovani pojedinci izvlače bez ijednog dana odgovornosti za afere koje bi u svakoj demokratskoj zemlji srušile vladu, zakon se primenjuje selektivno i brutalno.

U istoj toj Srbiji, dok se Andreju revnosno zakazuje osmo ročište zbog obične vode, javnost svedoči najbezočnijem zataškavanju i mrcvarenju istine u najmonstruoznijim kriminalnim aferama. Pred našim očima se odvija jeziva drama oko čoveka pronađenog u zabetoniranom buretu, zločina čije su razmere i svirepost zastrašujući, država i njene institucije bez srama sto puta menjaju, šteluju i falsifikuju zvanična saopštenja. Doziraju se informacije, svesno se premeštaju akcenti i manipuliše se javnošću kako bi se prikrili stvarni centri moći i jeziva stvarnost u kojoj živimo.
Za zabetoniranog čoveka država ima jezik medijskih dimnih zavesa i politički dirigovanih laži.
Za Andreja Tanka ima brze optužnice, kućni pritvor i beskrajnu procesnu surovost.

To je Srbija danas: zemlja u kojoj je baštenska prskalica opasnost za ustavni poredak, dok monstruozno ubistvo i zabetoniran leš služe za politikantsku obradu i bezbednosne manipulacije. Zemlja najstrašnijih apsurda u kojoj se “pravda” okomila na studenta i zarobila mu godinu dana mladosti. Godinu u kojoj je mogao da polaže ispite, da putuje, da voli, da živi svoju mladost. Umesto toga, naučio je raspored sudnice, hladnoću hodnika, i poniženje sistema koji od njega traži da miruje čak i glavom.

Velike afere se zamagljuju. Veliki zločini se obmotavaju montiranim saopštenjima. Veliki akteri se čuvaju. Ali na malim ljudima se trenira sila. Na studentima se pokazuje autoritet. Na mladosti se vežba poslušnost. Autokratski režimi ne opstaju samo na goloj sili, već na uverenju koje pokušavaju da usade svakome od nas. Da je svaki otpor besmislen i da će vas sistem, ako podignete glavu, prožderati kroz svoje birokratske lavirinte.

Bedem solidarnosti ispred sudnice

Andrej Tanko nije opasan zato što je nekoga poprskao vodom. Opasan je zato što nije pristao da bude uplašen. I zato se danas nije sudilo samo njemu. Sudi se našoj meri za normalno. Sudi se tome da li ćemo prihvatiti da država može jednom mladiću da uzme godinu dana života, a da mi kažemo: pa dobro, tako ide postupak.

Ne ide tako postupak. Tako ide iživljavanje.

Ali u celom ovom mraku pravosudnog apsurda, Pančevo je danas pokazalo i jedno drugo lice. Ispred sudnice, kao bedem protiv nepravde, ponovo su se okupili ljudi. Podrška studenata, aktivista “Zborova Pančeva” i svesnih građana, pokazala je da Andrej u ovoj borbi nije sam. Ta slika solidarnosti je jedina brana potpunom potonuću u institucionalni mrak. Ona je dokaz da uprkos svesnom sejanju straha, empatija i bunt u ovoj zemlji nisu potpuno ugašeni.

Pravda pod navodnicima je još jednom odložila samu sebe, ali nije odložila posledice po Andrejev život. One traju svakog dana. Novo ročište je 29. jun u 14 časova.

Osmo ročište je odloženo. Apsurd nije. Ali šta god da se dogodi na tom devetom, desetom ili bilo kom narednom susretu sa limun- kiselim pravosuđem, jedna činjenica ostaje: ovaj proces je već odavno presuda državi Srbiji. Presuda njenoj srazmeri. Presuda njenoj savesti. I konačna presuda njenoj pravdi.