Arpad Šoltes: Lakše se umire za ispravnu stvar nego za pare

Piše: Anđelka Cvijić, Novi magazin

Prošlog meseca navršilo se tačno pet godina od surovog ubistva slovačkog novinara Jana Kucijaka i njegove devojke Martine Kušnirove. Kucijak je imao samo 27 godina, a kao vrsni analitičar istraživao je veze koruptivne stranke na vlasti u Slovačkoj sa mafijom i tajkunima. Ubistvo je izazvalo ogromni talas protesta građana, politički je zatreslo celu zemlju i dovelo do pada slovačke vlade.

Ovaj događaj poslužio je kao inspiracija Arpadu Šoltesu za roman Svinja, originalno objavljen 2018, upravo u godini ubistva Kucijaka i Kušnirove. I sam Šoltes (1969, Košice) je novinar, poznat po istraživanju organizovanog kriminala u Slovačkoj, ali se poslednjih godina okrenuo književnosti. Za svoj prvi roman Meso. Bilo jednom na istoku dobio je 2017. Nagradu Slovačke za romansijerski prvenac, dok je po romanu Svinja Marijana Čengel Solčanska snimila jedan od najuspešnijih slovačkih filmova.

Roman Svinja nedavno je objavila beogradska izdavačka kuća „Clio“, u sjajnom prevodu Zdenke Valent Belić sa slovačkog. Delo predstavlja „hiperrealističku sliku društvene stvarnosti, duboko nagriženu kriminalom i korupcijom“, u kojoj je život svakoga ko se nađe na putu beskrupuloznoj sprezi politike i mafije „bezvredan…, a smrt je roba.“

Arpad Šoltes 19. marta dolazi u Beograd kao gost „Clio“, pa će čitaoci moći da se lično upoznaju sa ovim piscem. U intervjuu za „Novi magazin“, za čiji je prevod zaslužna Zdenka Valent Belić, Šoltes koji je osnovao Slovački centar za istraživačko novinarstvo koji nosi ime Jana Kucijaka, za svog kolegu kaže da je bio briljantni analitičar koji je otkrivao brojne korupcione šeme i prevare i državni organi to nisu mogli da ignorišu.

„Za svaku tvrdnju u njegovim člancima postojali su dokumentovani nepobitni činjenični dokazi ili javno dostupni podaci iz slobodnih izvora. Počeo je da ugrožava poslove moćnih kriminalaca koji su imali otvorena vrata na najvišim mestima zvanične državne i političke vlasti, što je na kraju za njega bilo presudno“, kaže Arpad Šoltes za Novi magazin.

Šta je vas opredelilo za istraživačko novinarstvo?

Ne radim više kao istraživački novinar, dugo godina sam politički analitičar. Kada sam kao pripravnik otišao na razgovor za posao kod svog prvog urednika, pitao me je šta bih u novinama želeo da radim a šta sigurno ne bih voleo. Rekao sam mu da bih najradije pisao o kulturi, ali da ću raditi šta god, sem da pišem o kriminalu. .. Onda su moju redakciju kupili tajkuni, koji su u nju počeli da guraju poslovne i političke interese. Prešao sam u konkurentsku redakciju koja je bila nezavisna, ali su ubrzo isti ti tajkuni naterali vlasnike da im i te novine prodaju. Kompletna redakcija je otišla i pokrenuli smo nov naslov. Tamo sam naišao na slučaj koji mi je delovao kao banalna priča o prevari u privatizaciji. Zapravo se radilo o fiktivnoj firmi Slovačke obaveštajne službe, kroz koju su mafiji isplaćivali prljave poslove za političare. Neko se u obaveštajnoj službi uspaničio i kao upozorenje naumio je da me premlati. To je tada bio javni skandal. Od tog trenutka sam postao prvi izbor za svaki izvor koji je hteo da progovori, ali nije znao kome u medijima može da veruje. Svaki čas bi mi dolazio neko sa osetljivim informacijama. Istraživačko novinarstvo se meni zapravo dogodilo poput neke nezgode i to zahvaljujući mojoj gluposti, pošto sam loše procenio temu.

Ali i vaš je prvi roman Meso. Bilo jednom na istoku posvećen mafiji. Koliko je potrebno hrabrosti da se o tome pišete?

Nikada o tome nisam razmišljao na taj način. Samo psihopata ne oseća strah a ja sam strah osećao od onog trenutka kada su me prebili. Zato što od tada znam da je čovek protiv iznenadnog fizičkog napada apsolutno nemoćan, koliko god mislio da je istreniran i pripremljen. Ako neko želi da vas prebije – prebiće vas. Tačka. Vi možete da mu stvar malo zakomplikujete, ali ga u tome nećete sprečiti. Živim sa tim strahom već četvrt veka, umem da radim sa njim i da ga dobro iskoristim. Strah je kao vatra – dobar sluga, ali loš gospodar. Pomaže nam da razaznamo granice, procenimo rizike i da ih minimalizujemo, da planiramo mnogo koraka unapred i da imamo spremno rezervno rešenje. Važno je da ne dopustimo da utiče na naše odluke. Kada sam sebe prvi put uhvatio da nešto nisam napisao zato što sam se plašio posledica, prestao sam da pišem, zauvek. Međutim, to važi samo za novinarski rad. Pisanje beletristike po mom mišljenju ne nosi taj rizik. Čak i da u priči neko prepozna sebe, neka postupi tačno onako kako mu u objavi na početku svake knjige i savetujem – zadrži to za sebe. Jer, šta bi mogao da kaže? Ovo sam ja, ali to nije istina?

Ime zemlje u kojoj se odigrava radnja Svinje zvuči idilično – Živopisna zemljica podno Sićušnih planina. A ništa nije idilično: političari „igraju kako im mafija nalaže“, ljubavnice su im u službi mafije ali se zapošljavaju u ministarstvima, ministri su kafandžije, državne tendere dobijaju razni nikogovići. Opozicija nije ništa bolja od vlasti. Mnoge će se zemlje prepoznati u Svinji. U odnosu na istraživačkog novinara Džems Bond je beba?

Istraživačko novinarstvo, slično kao i rad obaveštajne službe, je u narodu vrlo romantizovano. Najveći deo tog posla čini strpljiva analiza velikih baza podataka i dugotrajno pregledanje javno dostupnih izvora. Manji deo posla je pažljivo slušanje ljudi i njihovih priča, koje takođe zatim treba do detalja analizirati, kritički vrednovati i do najmanjih detalja proveravati. Uobičajeno svakodnevno izveštavanje predstavlja daleko dinamičniji i uzbudljiviji posao. Ujedno je istraživačko novinarstvo jedan od ključnih instrumenata kontrole moći i kao takvo često ugrožava interese moćnika, odnosno može biti opasno. Ali bilo koji vatrogasac ima daleko opasniju i uzbudljiviju profesiju od istraživačkog novinara.

Knjigama ste otvorili Pandorinu kutiju, spregu mafije od Kalabrije do Slovačke. U Svinji su i obezbeđenje iz Srbije, Albanci sa Kosova… Reč je o organizovanoj nadnacionalnoj „industriji kriminala“. Da li je kriminal danas vladar celog sveta?

Ne mislim da kriminal vlada svetom, iako primećujem značajno slabljenje države i jačanje snage raznih nedržavnih aktera, kao što su recimo nadnacionalne tehnološke korporacije. Mark Cukenberger ili Ilon Mask danas izvesno imaju veći uticaj i moć od slovačkog ili srpskog premijera. Organizovani kriminal je samo jedan od ovih nesrećnih aktera i ni blizu nije najmoćniji ili najuticajniji. Organizovani kriminal se zaista globalizuje i kopira strukture poslovnih korporacija. Ukoliko o tome žele da pišu novinari i da otkrivaju način na koji funkcioniše, moraju takođe da se globalizuju, da formiraju nadnacionalne novinarske kartele i da jako blisko sarađuju.

Šta sa novinarima koji su produžena ruka vlasti pa svojim kolegama, koji pišu o korupciji političara, crtaju mete na čelu?

Ako je neko produžena ruka vlade i političara, on nije novinar već propagator. Novinar služi isključivo javnosti i javnom interesu. Ali i novinar i njegov izdavač žive od novca, moraju da plaćaju račune, neće u prodavnici dobiti hranu besplatno, samo što mediji nisu biznis. Između novinara i njegove publike postoji jaka moralna sprega koja mora biti obostrana. Ukoliko građanin želi da ima nezavisne medije, u koje se može uzdati, mora da ih održi u životu. Pojednostavljeno rečeno, onaj ko želi da čita novine, mora da ih kupi. Besplatna je propaganda, jer nju će platiti onaj kome ona služi. U Slovačkoj ljudi ponovo uče da plaćaju kvalitetan sadržaj i to funkcioniše. I kod nas ima medija koje su kupili tajkuni. Veštački ih održavaju u životu finansijskim dotacijama, ali nemaju zapravo uopšte čitaoce niti ikakvu ozbiljnu težinu. Zatim imamo solidan broj medija koji se prave profesionalno i imaju kvalitetan sadržaj koji se plaća, od liberalnih, preko srednjih čak do konzervativnih, koje održavaju njihovi čitaoci. Pri tom smo mi jako malo, pet i po milionsko tržište, na kom nema baš previše izvora. To se može savladati, ako su i sami novinari svesni svoje uloge i ako puno rade da je i ispune.

Uzgred, imam u Srbiji kolege, koji rade fantastičan posao na svetskom nivou, jedino što ga rade u daleko težim uslovima, nego mi u Slovačkoj. Kada sam pre oko tri godine bio u Beogradu, jako me je podsetio na Bratislavu prve polovine 90-ih godina. To su bila užasna vremena koja su izrodila odlične žurnaliste. Dobra vremena ne generišu dobro novinarstvo, niti dobru umetnost, tako da teška vremena nisu izgovor za produkciju lošeg novinarstva.

Šta u zemlji zaraženoj mafijom preostaje poštenom čoveku na vlasti?

Ako je pošten čovek dospeo na vlast, to znači da se za to morao izboriti. Dakle, da je odlučio da će se boriti i da je počeo da se bori. Kocke su bile bačene, Rubikon pređen, više nema izbora – sa štitom, ili na štitu, ili će pobediti ili će pasti. Na pamet su mi pali samo upotrebljivi klišei, ali ste me sigurno razumeli. Takav čovek ima veoma loše izglede na uspeh, ali ima sigurno smisleniji život od muljatora koji se bori samo za sebe. Ako bi i sasvim propao, na kraju verovatno i u njegovoj smrti ima više smisla. Po meni se lakše umire za ispravnu stvar, nego za pare.

U romanu Svinja ima najmanje fikcije. Kako ste se odoleli realnosti?

Nisam pokušavao da izbegnem stvarnost. Ukoliko roman treba da bude autentičan i uverljiv, mora da bude čvrsto utemeljen na njoj. Ja pišem o stvarima koje čitalac dobro poznaje, iako ih beletrizujem. Vrlo dobro poznajem svoje likove, smestim ih u svet koji takođe jako dobro poznajem i pustim ih da postupaju u skladu sa svojim interesovanjima i karakterima.

Druga stvar je što pri pisanju polazim od poznavanja sredine i od logike stvari, tako da me je u slučaju Svinje stvarnost na kraju sustigla. Kada sam rukopis poslao izdavaču, nije bio oduševljen. Rekli su mi da sam užasno preterao, da je tekst neverovatan i da ga čitalac neće prihvatiti. To je bio moj drugi roman, dakle sve je delovalo tako da sam nakon uspešnog debija izvršio autorsko samoubistvo. Samo što dok su oni rukopis obradili, odštampali knjigu i dok je stigla u knjižare, policija je već ubistvo Jana i Martine u velikoj meri istražila i u javnosti su počele da se pojavljuju informacije o tome kako je kod nas funkcionisala politička moć i da je bila povezana sa organizovanim kriminalom. Onda su me svi pitali kako sam sve to mogao da znam u trenutku dok sam to pisao. Nisam znao, ja samo znam na koji način funkcioniše naša zemlja. Danas, kada neko čita novine, ima osećaj da čita stare novine.

Način na koji raskrinkavate vezu visoke politike i mafije podseća na italijanskog novinara Roberta Savijana, pisca Gomore, koji se godinama krije od napuljske mafijaške organizacije Kamora. Da li ste se ikada uplašili za svoj život?

U trenutku direktne fizičke ugroženosti osećam strah kao i svaki normalan čovek, ali inače se time ne zamajavam puno. Imam 53 godine, u toku kojih sam doživeo daleko više od većine mojih vršnjaka. Ostvarile su mi se stvari o kojima nisam ni mislio, niti sanjao. Preživeo sam odličan smisleni život. Možda me još čeka nekoliko dobrih godina u toku kojih ću moći da pišem i da se osećam korisno, ali uskoro ću početi da starim, moje sposobnosti će početi da kopne i na kraju ću kao i većina nas umreti nakon dugog i neuspešnog lečenja, u toku kog ću izgubiti većinu svojih veština i dostojanstva. Zar bi to tako strašno bilo da me danas neko ubije? Jednom svi tamo moramo da pođemo a nagla smrt je, zapravo, daleko bolja od umiranja sa kancerom ili možda Alchajmerovom bolešću. Želim da živim, ali ne da životarim po svaku cenu.

Mislite li da je u takvom miljeu apsurd govoriti o etici, o moralu, o slobodi?

Upravo u takvoj sredini ima smisla baviti se etikom, moralom i slobodom. U društvu gde se ove vrednosti podrazumevaju, to je samo uzaludnost i gubljenje vremena. Govoriti o njima nema nikad nikakvog smisla. Treba se etično ponašati, u skladu sa svojim moralom postupati i slobodno živeti, bez obzira na sredinu ili pritisak okoline. To je, naime, nešto što mi možemo da učinimo jedino sami za sebe. Čim počnemo da o moralu propovedamo, zvučaćemo lažno. Ali ako se dosledno ponašamo pošteno i strogi smo prema sebi i sami tim ne činimo ustupke, nepošteni ljudima će početi da u našem društvu biva neprijatno. Nisam naivan i niko me do sada nije optužio za optimizam, ja znam da nikakvim dobrim primerom neću kvarnog čoveka popraviti, ali meni zapravo do toga nije ni stalo. Ja sam ovde sam za sebe. Mogu da živim samo svoj život, a ja moram da budem zadovoljan načinom na koji ga živim.

I jesu li vaši romani nešto promenili?

Ne smatram da su moji romani nešto promenili. Isto tako ne znam šta bi mogli da promene, na koji način bi to trebalo da promene i uopšte ne verujem da bi to automatski bila promena nabolje. Iako se moje knjige za slovačke prilike prodaju vrlo dobro, ne mislim da imaju u široj javnosti neki poseban odjek. Izuzetak bi mogla da bude Svinja. Film Svinja je takođe izazvao reakciju javnosti ali ništa nije pomogao. Ubistvo Jana i Martine je bio udžbenički „crni labud“. Ljudi su na izbore izašli vrlo ljuti, a u besu čovek ne donosi dobre odluke. Umesto demokratije i pravne države, glasali su za revanš i osvetu. Danas u Slovačkoj imamo populističku garnituru na vlasti koja je potpuno rasturila državu i demokratske institucije.

Kakva je, onda, naša stvarnost?

Vidim pred nama veliki mrak i ne mislim time samo na Slovačku. To je globalni proces. Svet počinje da se menja takvom brzinom i vrlo mali broj ljudi uspeva da drži korak. Sve više ljudi se oseća izgubljeno. Niko nema kapacitet da razume sve što ga okružuje, pri čemu eksponencijalno raste broj pojava koje bi bilo važno razumeti. Mi to više ne možemo, samo moramo da se oslonimo na neki autoritet i da prihvatimo njegovo mišljenje. Rezultat toga je da ljudi ne veruju nikome i ničemu, i svaka stvarnost je ono šta kao stvarnost vidimo, odnosno ono u šta verujemo. Mnogima se stvarnost doslovno raspada pod nogama. Kada njihov broj prekorači određenu kritičnu granicu – „eksplodiraće kotao“. Opkladio bih se na veću sumu novaca da nas čeka reakcija koja će značiti novo mračno doba – eru magije sa internetom i božjim čudesima nuklearne tehnologije.

Međutim već sam pomenuo da me još niko nije optužio za optimizam. Ne dozvolite da vam moje reči i romani pokvare raspoloženje. Na Zemlji živi osam milijardi ljudi, što čini osam milijardi glavnih junaka u osam milijardi životnih priča. Moja je mračna i neutešna, a vaša može biti romantična i vesela.

Nije moje da razuveravam ljude

Kako razuveriti ljude koji, kad novinar otkrije aferu, kažu: „Nemoguće!“?

Ne smatram da je moj zadatak da nekog uveravam. U šta bi uopšte trebalo da ih uveravam? U neku svoju istinu? Novinar ne treba da bude u pravu, novinar treba da poseduje činjenice. Kada žurnalista počne da mi naklapa o istini, ja znam da je ili nepametni amater ili da je zlonamerni manipulator. Novinar je dužan da skreće pažnju na činjenice, proverene i nedvosmisleno pouzdane, koje treba i ljudi da saznaju, čak iako ne žele da ih znaju. Šta će sa tim učiniti, to je već njihova odgovornost. Onaj ko to ne želi da zna, zbog toga me mrzi i to je sasvim prirodna stvar. To je deo ove profesije. Niko se ne sviđa svima i nikom se ne sviđaju svi. Na kraju krajeva čoveka definiše i to ko ga, i zbog čega mrzi. Osećanje da bi svi trebalo da me vole je emocija četvorogodišnjeg deteta na igralištu, a ne zrelog i odgovornog čoveka. Samo što čovek u svojoj suštini nije racionalno biće, odnosno neće verovati nekome ko ga mrzi. Ali na kraju krajeva to nije važno. Novinar nije nikakav mesija. Mi smo samo radnici koji sakupljaju, pakuju i distribuiraju korisne informacije. Plakati zbog toga što nas ne shvataju svi ozbiljno, jeste kao da se prodavac povrća želi što nisu svi ljudi vegani.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.