Aida Ćorović: Murali Mladiću su maligani društva

Piše: Aida Ćorović, Novi magazin

Da mi je pre koju nedelju neko rekao da će nekoliko jaja bačenih na neki mural izazvati, bezmalo, tektonske poremećaje u anesteziranoj i skoro sasvim obamrloj Srbiji, ne bih verovala. No, desio se mali prevrat, a kada se sagleda širi kontekst i razmotre okolnosti, postoje sasvim jasni pokazatelji i objašnjenja zašto je došlo do ovako burnih reakcija. Naravno, svakom iole lucidnom posmatraču, a posebno nama koji već čitavu deceniju živimo u radikalskoj Srbiji – nadam se da je svima jasno da promena imena i skupa odela nisu promenili osnovnu matricu ekipe na vlasti – jasno je da dosledna i nikada manje, a nekada više, nekada mimikrirana, a nekada otvorena fašizacija Srbije traje otkako je Srpska napredna stranka na vlasti.

I kako to obično biva i u prirodnim, sledstveno tome i društvenim procesima, radikalizacija i propadanje jedne zajednice ima tendenciju spirale, što znači da bi se kriminalno-političke elite održale na vlasti, one stalno moraju da povećavaju stepen smutnje, indoktrinacije, zastrašivanja građana i otupljivanja oštrice svakom mogućem otporu. Nešto slično dešava se narkomanu koji mora da uzima sve više narkotika da bi oni imali učinak.

REGRUTOVANJE DESNICE: Dok je u početku apsolutizma Aleksandar Vučić koristio retoriku i taktike toplo-hladno, malo koketirao sa Zapadom, navodno se zalagao za univerzalne, demokratske vrednosti, deklarativno stremio Evropskoj uniji, sada je i najmanja naznaka takvog ponašanja nestala. Od lažnog demokrate on sada neskriveno i, rekla bih, čak gordo pokazuje da je ostao onaj isti pripadnik navijačko-kriminalnih krugova, siledžija i ratnih huškača.

Jedna od taktika koju nedvosmisleno koristi jeste regrutovanje i svaka moguća podrška desničarima i desničarskim grupama, koje odreda čine huligani, najradikalniji delovi navijačkih grupa, narko-dileri, sitniji kriminalci i momci sa društvenih margina. Ovakva taktika ima dvojako delovanje: s jedne strane, on međunarodnoj zajednici treba da pokaže kako je u odnosu na njih on pacifista i “faktor stabilnosti”, a sa druge, upravo takvi momci služe mu za zastrašivanje građanki i građana, za maltretiranje i fizičke obračune s neistomišljenicima.

To se, uostalom, moglo jasno videti tokom akcije čuvanja murala s likom Ratka Mladića u Njegoševoj ulici 9. novembra, kada smo Jelena Jaćimović i ja izvršile “bombardovanje” (jajima iz obližnje samoposluge) pomenutog murala.

Što se mene tiče, reakcija vlasti je bila očekivana, njihov stav o sopstvenom učešću u razaranju Jugoslavije, kreiranje i vođenje ratova u okruženju, nije mogla da bude drugačija. To je vrednosni sistem koji ih je krajem 80-ih i početkom 90-ih i doveo na vlast i koji sada, sa bezrezervnom glorifikacijom osuđenom ratnom zločincu, javno saopštava: DA, mi stojimo iza ratnog zločinaca, Da, mi stojimo iza ratnih zločina, posebno iza genocida u Srebrenici, i DA, mi ćemo to raditi opet, samo ako se za to ukaže prilika.

Ne treba zaboraviti da su većina onih koji su rat na prostoru bivše, zajedničke domovine kreirali, podstrekivali, finansirali i njime rukovodili tada postali enormno bogati i da se ta tendencija otvoreno nastavlja i u poslednjih nekoliko godina u Srbiji. Pošto ratova u okruženju više nema, sada su sopstvena zemlja i narod za njih postali legitimna meta otimačine, ali i jednako važan motiv za ostanak na vlasti jeste prosto održavanje u političkom životu jer je jasno da će mnogi morati da odgovaraju kad više ne budu na tim mestima. Zato je neophodno da se izmučeni i osiromašeni građani i dalje pasivizuju i zastrašuju, pa otuda toliko afera i nasilničkih aktivnosti koje se kreiraju na dnevnom nivou.

ĆUTNJA OPOZICIJE: Ono što je, međutim, bilo donekle iznenađujuće jeste činjenica da je izostala svaka reakcija većine opozicionih stranaka. Neki od predstavnika opozicije nisu se libili da ono što smo Jelena i ja uradile proglase razvodnjavanjem građanskog bunta, a neki su išli čak toliko daleko da me proglase Vučićevom plaćenicom. Ono što predstavnici opozicije, ali i građana, suštinski ne razumeju, jeste činjenica da sve ono što se danas dešava Srbiji nije počelo prošle ili pretprošle godine, zlo, zločini i otvorena pljačka počeli su 90-ih godina, onda kada su srpske političke elite, vojska, policija i službe bezbednosti odlučili da raskomadaju zajedničku domovinu. Ista ratnohuškačka retorika, istu ikonografiju i nacionalizam i šovinizam kao ključne vrednosti onoga što se dešavalo 90-ih možemo da prepoznamo u svemu što nam se danas dešava.

Onog trenutka kada se jedan veliki broj građana i građanki Srbije svrstao uz razornu politiku Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja i kada su ekstatično bacali cveće na tenkove koji će samo dan posle do temelja razoriti Vukovar, morali smo da očekujemo da će se krug zatvoriti i da će se zlo vratiti tamo odakle je krenulo. Jednom otvorena vrata za destrukciju neće se zatvoriti sve dok destruktivni procesi ne razore mesto svog nastanka, ma koliko vremena da je potrebno za zatvaranje tog kruga. U tom smislu, sve ono što danas vidimo na ulicama Beograda i Srbije jeste novo nacionalističko pregrupisavanje i kohezioniranje, a ratni zločinci tek alatke čiji je zadatak totalno zaglupljivanje i kretenizacija pojedinaca, kao i celokupnog društva.

Lik i delo osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, ali i slavljenje nacističkog kolaboracioniste Aćif efendije – mada postoji distinkcija između ova dva “heroja”, ali o tome nekom drugom prilikom – imaju isti zadatak i cilj: fašizaciju društva i stvaranje atmosfere mržnje prema “onim drugima”.

Kada budemo shvatili da jasan i nedvosmislen znak jednakosti stoji između vrednosti otelovljenih u liku ratnog zločinca i činjenice da ćemo biti podstanari u vlastitoj zemlji, tek tada će ovo društvo biti kadro da se pomeri s mrtve tačke. Zato mural, ne samo ovaj u Njegoševoj, u simboličkom smislu predstavlja suštinu malignosti vrednosnog sistema od kojeg moramo napraviti potpuni otklon ili nas uskoro više neće biti.

U društvima koja je do koske izjeo nacionalistički i šovinistički diskurs, čovek, pojedinac svodi se na brojku, na objekat i robu, te u društvima kojima su ratni zločini i ratni zločinci idoli, neminovnost je da većina živi u bedi, bez kuće i okućnice. Dakle, ako želimo opštu pobunu protiv loših zakona, prvi korak i počinje, simbolički, od ovog murala koji vrlo sračunato treba da postane svetilište srpske desnice. Zato je neophodno dosledno ukazivati javnosti Srbije da se kuća ne gradi na tuđem grobu i krvi nevinih ljudi i da nema budućnosti ako se bude zasnivala na ratnim zločinima i vrednostima “večitog fašizma”, o kojima govori Umberto Eko.

Dakle, ako želimo iole pristojno društvo, solidne zakone, ekološki stabilnu zemlju, solidnu ekonomiju, normalan život lišen straha od svakodnevice, solidno školstvo i zdravstvo, dobro obrazovanje i kulturnu scenu lišenu partijskih uticaja – sve to neće biti moguće dok korenito ne promenimo vrednosni sistem i odreknemo se destruktivnih, nacionalističkih vrednosti koje smo tako snažno prigrlili pre 30 godina.

LJUTA TRAVA NA RANU: U tom smislu jedina “ljuta trava za ljutu ranu” jesu aktivni antifašistički procesi i beskompromisno suočavanje sa sopstvenom odgovornošću i krivicom. Svedočimo o svakodnevnim pokušajima falsifikovanja novije istorije Srbije i Jugoslavije, o degradaciji i denunciranju antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu, kao i besomučnim pokušajima da se izjednači istorijska uloga partizana i četnika i taj trend neće prestati preko noći. Antifašisti Srbije i regiona moraće da ulože dodatne napore da se suprotstave ovim procesima revizije i otvorenog falsifikovanja istorije.

Poslednjih nekoliko nedelja prisustvovala sam ili učestvovala u organizovanje nekoliko antifašističkih skupova i zaključci su gotovo unisoni. Postoje brojne antifašističke organizacije, pojedinci i grupe, osobito u Novom Sadu i Vojvodini, i deluju duži niz godina. Takođe, imamo izvrsne teoretičare antifašističke provenijencije – istoričare, sociologe, politikologe, filozofe, kao i sve one koji se na bilo koji način bave istorijom, teorijom i praksom antifašizma. Tačno je da imamo solidan broj umetnika i umetnica, novinara i novinarki, aktivista i aktivistkinja, pojedinaca i pojedinki koji se zalažu za vrednosti koje možemo staviti pod zajednički vrednosni sistem sa antifašističkim predznakom. Ali tačno je i da je vreme da se napravi jedna vrsta podvlačenja crte i pravljenje novih strategija delovanja, te da je neophodno raditi na afirmaciji antifašizma kao delatne, borbene ideje koja se dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka suprotstavila fašizmu i nacizmu u Španiji, Nemačkoj i Italiji, naravno, u novom kontekstu koji danas imamo u Srbiju, regionu, ali i u celoj Evropi.

Jer, ne sme se zaboraviti ni uzročno-posledična veza između kapitalizma i neoliberalnog kapitalizma i novog talasa fašizacije Evrope.

Ali, kao značajnu poruku za kraj, na nedavnom skupu u Beogradu na kojem je inicirano formiranje Regionalne antifašističke platforme (vidi okvir), istoričar Hrvoje Klasić je dobronamerno primetio da nam je pre regionalnog neophodno snažnije antifašističko okupljanje u Srbiji.

Regionalna platforma

Na regionalnom skupu koji je pre nekoliko dana u Beogradu organizovalo Društvo za održivu budućnost “Koraci” i na kojem se okupio jedan broj predstavnika organizacija i pojedinaca iz zemalja bivše Jugoslavije koji se bore za očuvanje antifašističkih vrednosti u svojim društvima, pokušali smo da damo odgovore kako da razumemo današnje pojavne oblike fašizma kako bi se moglo jasno i organizovano odgovoriti na njega.

Istovremeno, utvrdili smo da je vidljiva potreba da se antifašizam jasno definiše i predstavi kao prava i jedina brana narastajućem talasu fašizma, a bilo je i razgovora kako omasoviti pokret i približiti ga mladima, između ostalog, prekidanjem kruga nacionalističke indoktrinacije i veličanja ratnih zločinaca.

Ono u čemu se većina učesnika ovog skupa slaže jeste povezivanje fašizma s masovnim zločinima, ali da je takođe neophodno napraviti dobar most između teorijske misli i aktivizma. Prof. Jovo Bakić podvukao je da se bez aktivizma ne može ništa, ali da on mora da bude promišljen, ne sme da bude impulsivan već što više povezan sa osmišljenim akcijama, te “da nas neznanje ubija”: Kako doći do znanja, to je ključno pitanje. Levičari čitaju da bi se već sutra među sobom sukobili, a desničari čitaju sa idejom da budu dobri nacionalisti. To su nenormalne stvari i u takvoj jednoj društvenoj situaciji potrebno je da malo zastanemo svi i da razmislimo na koji način tu vezu uspostaviti između teorijske misli i aktivizma.”

Takođe, važno je redefinisati načine kako prići mladima i kako promeniti pristup i za promociju antifašizma, gde bi koristilo ono što je njima prijemčivo poput muzike, sporta, pozorišta, filma ili društvenih mreža. Pored svega navedenog, čini se, međutim, da nam je u ovom času potrebna nova solidarnost i uspostavljanje boljih, kvalitetnijih i čvršćih veza, bez obzira na pripadnost različitim strujama unutar samog antifašističkog pokreta jer rascepkani, razjedinjeni i antagonizovani nećemo moći da odgovorimo ovako zahtevnom istorijskom trenutku.

Zato smatram da vreme koje je pred nama mora da bude vreme u kojem antifašisti Srbije moraju da preuzmu odgovornost za ovakvo društveno stanje u zemlji i da s novom snagom i na osnovu naučenih lekcija iz poslednjih nekoliko dekada krenemo u dekontaminiranje naše stvarnosti. Duboko sam uverena da samo antifašizam može dati adekvatne i sveobuhvatne odgovore i rešenja na stanje u kojem se danas nalaze Srbija, ali i region.

Pribojski policajci – pevači mržnje

Protiv 12 policajaca koji su na proslavi rođenja deteta jednog od njih pevali pesme mržnje pokrenut je disciplinski postupak, a predmet prosleđen tužilaštvu. Oni su, slaveći novi život, na zabavi u Priboju pevali: “Oj, Srebrenice tako si mi mila, dabogda se tri put ponovila, Oj, Sjenice nova Srebrenice, Oj, Pazaru novi Vukovaru, Oj, Fatima đe su ti dimije, u četnika oko Ledenika!”

Organizator veselja Dragan Zeković, policajac iz Priboja, izvinio se svima “koje je povredila pesma koja je poslala veoma lošu poruku”, uz dodatak: “Posebno mi je žao što se dodatno kreira loša atmosfera, preuveličava i pokušava da napravi mnogo gorim nešto što, ponavljam, nije ni trebalo da se čuje na ovom veselju niti bilo gde drugde!”

I tu je u pravu – takvom repertoaru nigde nije mesto, ne zbog toga što “ruži” uniformu već što kalja ovu ionako ukaljanu sredinu. I poziva na novu mržnju i napade, što je osetila i Aida Ćorović, koja je u dva navrata napadnuta na ulici, jednom zbog murala Ratku Mladiću koji se još ponosno širi u Njegoševoj, drugi put zbog raspevanih pribojskih policajaca.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.