5 minuta sa… Dušanom Mijićem

Počeli ste 1996. Kako ste se i zašto odlučili da napravite tako nešto?

Bila je to godina kada se navršavala prva godišnjica Naše Borbe, tačnije 1. februara 1996. Postavilo se pitanje kako je obeležiti. U razgovoru s Mirkom Klarinom i Branislavom Milošević došlo se na ideju da Naša Borba osnuje nagradu za toleranciju. Prvi nosilac ove nagrade bio je pisac Aleksandar Tišma. Svojom, ne samo književnom već i društvenom angažovanošću. Znatiželjan, kakav je bio, Tišma je tragao za smislom nagrade i samog lista Naša Borba, te se raspitivao o daljim koracima i namerama: na koga se oslanjam, s kim delim svoja razmišljanja i na koji način želim da pozicioniram svoju ulogu u javnom životu. Tako smo došli na ideju da se po uzoru na neke salone kojima je prisustvovao s Predragom Matvejevićem u Parizu, gde je jedno vreme devedesetih živeo u dobrovoljnom izgnanstvu, organizuju druženja s namerom da se razgovara i promišlja o raznim temama koje su zaokupljale naše živote.

Prvom Salonu prisustvovali smo Aleksandar Tišma, Slobodan Beljanski, Stanko Pihler, Laslo Vegel i ja, a nekoliko meseci kasnije pridružio nam se i Dimitrije Boarov.

Šta su bile vaše namere, očekivanja?

U početku je najvažnije bilo to što je Naša Borba bila medij s kojim smo svi na različite načine imali neku vezu. Milivoj Vujadinović Rudo, Slobodan Beljanski, Stanko Pihler i Branislav Milošević bili su članovi Upravnog odbora Naše Borbe. Laslo Vegel je preko Fonda za otvoreno društvo pomagao, a i povremeno pisao kritičke prikaze ludila u kojem smo živeli. U Izdavačkom savetu lista, čiji je prvi predsednik bila Latinka Perović, a potom Veselin Vukotić, bili su još i Mirjana Miočinović, Vladimir Goati, Tibor Varadi, Orhan Nevzati, Jurij Gustinčič, Ljubomir Madžar i Ivan Čolović.

Pokazalo se kroz vreme da je Salon prikladno mesto za razgovore, proveru ideja, stavova, mišljenja, a neretko i mesto na kojem su se otvarale nove društvene teme.

Kakve su bile reakcije ljudi kad ste ih pozivali?

Većina ljudi koje smo pozivali odazivali su se sa znatiželjom i velikim očekivanjima. Vremenom se vršila selekcija. Bilo je ljudi koji su očekivali više zajedničke angažovanosti ili aktivizma. Međutim, naša ambicija nije bila u skupnom angažmanu već promišljanje ne samo onoga šta nam se događa nego i traganje za uzrocima.

Ko su bili gosti Salona?

Bilo ih je zaista mnogo i trebalo bi nam prostora da ih, pored već pomenutih, sve nabrojimo. Podsetiću ipak za ovu priliku samo na one kojih više nema: Stojan Cerović, Vojin Dimitrijević, Milica Dimovska, Mirko Đorđević, Ranko Končar, Miša Mihajlov, Novak Pribićević, Srđa Popović, Radivoj Stepanov, Aleksandar Tišma, Milivoj Vujadinović Rudo, Dragoljub Žarković.

O čemu se najviše razgovaralo?

U početku je stalna tema bilo pitanje Vojvodine i uzroka koji su doveli do gubitka njenog političkog subjektiviteta. U godinama nakon prestanka ratova kao tema nameće se pitanje političke situacije u regionu i odnos međunarodne zajednice prema zločinima, ali i prema nosiocima politike koja je dovela do tih zločina. Izbori su uvek izazivali našu pažnju. Osim političkih tema, bilo je i čestih ideoloških rasprava jer Salon nije bio mesto unisone misli. Najčešće su se vodile žestoke rasprave o razumevanju kapitalizma i liberalizma.

Da li je bilo nekih reakcija okoline, koliko je neka šira javnost bila upoznata sa samim postojanjem i radom salona?

Jasnim pravilima te mogućnosti su od samog početka svedene na minimum. Salon nije tajna organizacija, naprotiv. Međutim, razgovori tokom sesija nisu za javnost, čega smo se pridržavali 25 godina. Taj princip u razgovoru daje slobodu učesnicima da iznesu svoja razmišljanje pred prijateljima.

Sećate li se neke anegdote sa Salona?

Nekoliko Salona je održano u mom stanu, ali bez mog prisustva. Kažu da su ti bili najbolji.

Da li je Salon radio neprekidno, recimo, i za vreme bombardovanja 1999?

Za vreme bombardovanja Salon se nije održavao od marta 1999. do sredine 2000. Nije bilo uslova za bezbedno okupljanje.

Postoje li neke značajne tačke u radu Salona, neki međaši?

Postojale su oscilacije u tako dugom životu Salona. U mirnijim periodima društvenog života ljudi se opuste i, poneseni drugim potrebama i izazovima, nisu bili najredovniji pri okupljanju, osim onih koji su gotovo svaki put redovno dolazili. Međutim, i najmanji poremećaj, bilo politički ili generalno uzbudljiviji događaji bili su uvek motivacija da se ljudi okupe na mestu na kojem mogu razmeniti svoja viđenja, razmišljanja, pa i strepnje o budućnosti ili o posledicama odluka koje su se ticale svih nas. Bila je to “sigurna kuća” za slobodno iznošenje mišljenja. Takav način rada ipak je kapilarno uticao kroz različite kanale kojima su članovi delovali u svom profesionalnom i društvenom angažmanu.

Da li se broj učesnika Salona povećavao, smanjivao, ostao isti?

Za 25 godina koliko Salon traje naravno da je dolazilo do promena u članstvu. Neki su umrli, poneko je prestao iz objektivnih razloga da dolazi, ali se istovremeno pojavila generacija mlađih ljudi koji su se aktivno uključili u rad Salona, počev od Milivoja Bešlina, Alekseja Kišjuhasa, Dinka Gruhonjića, Borisa Varge, Miroslava Keveždija, Marka Škorića…

Jeste li se sastajali za vreme korone?

Tada se radilo drugačije. Virtuelni svet nam je omogućio da se putem zuma lakše povežemo s ljudima iz regiona. Priključili su nam se Tamara Nikčević i Darko Šuković iz Crne Gore, Veton Suroi sa Kosova, Ivo Vajgl iz Ljubljane i Senad Pećanin iz Sarajeva. Tema je, naravno, bio razgovor o političkoj situaciji u regionu, o Bregzitu i Evropskoj uniji…

Koliko je poznato, vaš Salon je jedino takvo mesto u Srbiji, zašto?

Voleo bih da takvih mesta ima više. Naši ljudi su malodušni i neretko pretenciozni, odmah žele sve, pa se tako brzo i razočaraju i odustanu. Naša grupa je imala potrebu i volju da učini napor i izdvoji jedno veče u mesecu radi nas samih.

Dokle mislite da “terate” s tim svojim Salonom? Mislite li da to ima smisla?

Sve dok ima interesa kod prijatelja da se okupljamo.

Razmišljam, naravno, i o institucionalizaciji Salona, ali to su tek nagoveštaji o kojima će se razgovarati u narednih četvrt veka na Salonu, na kojima želim da budem prisutan. Jer lično smatram da sam tokom proteklih 25 godina imao privilegiju da slušam, učestvujem i učim od onih do čijeg mišljenja držim. Bila je to svojevrsna disertacija koja me je, verujem, učinila boljim.

Tekst je prenet iz Novog magazina.