Vunarstvo na tankim nitima

Autor: Olivera Bojić, Nova ekonomija

Koliko su „tanke“ niti vunarske industrije u Srbiji, dovoljno govori podatak da danas postoji samo desetak firmi (predionice u Zlatiborskom okrugu, Pirotu i Dimitrovgradu), dok je pre 90-ih godina prošlog veka bilo više stotina ovih firmi u Srbiji koje su izvozile 95 odsto vunenog prediva. Da je teško stanje u vunarskoj industriji ocenjuje Jelena Kostić, menadžerka prodaje u porodičnoj firmi Kosteks iz Pirota, koja se bavi proizvodnjom vunenog prediva i ručnog pletiva.

Prema njenoj oceni, na domaćem tržištu se često može primetiti tekstilna roba za koju se navodi da je po sastavu mešavina vune i sintetike, a zapravo je samo sintetika.

„Kupci u Srbiji ne prave razliku između materijala, nemaju ni mogućnosti da saznaju nešto o prirodnim svojstvima, nego kupuju sintetiku koja je jeftinija”, konstatuje menadžerka porodičnog preduzeća u koje je protkano trideset godina napornog rada, traganja za poslovnim partnerima i saradnje sa najpoznatijim proizvođačima tepiha iz Engleske i Belgije.

Proizvodni asortiman Kosteksa, napravljen stoprocentno od vune, koristi se za tkanje ćilima, izradu tepiha, proizvodnju beretki i ručno pletenje.

Šta se promenilo u poslednjih trideset godina u tehnologiji proizvodnje, da li se i koliko razlikuje proizvodnja?

Firmu je osnovao moj otac 1993. godine, a sa proizvodnjom vunenog prediva počeli smo 2003. godine. Za dvadeset godina rada kompletno smo promenili mašinski park i proširili asortiman proizvoda, tako da sada, pored vunenog prediva, izrađujemo vunicu i naddušeke, jorgane i jastuke punjene vunom. U proizvodnji ne može mnogo da se promeni kad se radi sa prirodnim materijalima, jer vuna mora da se radi na tradicionalan način da bi zadržala svoja prirodna svojstva i karakteristike. Prilikom izrade naših proizvoda i prerade vune nemoguće je uvesti kompjutersku proizvodnju. Kad se proizvode tkanine od sintetike, onda može da se uvede kompjuterska proizvodnja, zato što računar traži jednake parametre, što je kod vune neizvodljivo jer je jedno vlakno duže i tanje, drugo kraće i deblje. I računar to ne može da prepozna, tako da je tekstilnu proizvodnju od prirodnih materijala nemoguće kompjuterizovati, već mora da se radi na tradicionalan način.

Zato je potrebno da proizvođači imaju znatno veće znanje za preradu prirodnih materijala, nego veštačkih sintetičkih tkanina. U tehnološkom procesu nije se mnogo toga promenilo u poslednje tri decenije, ali radi se sa savremenijim mašinama na završnim fazama, prilikom dorade materijala, dok je proces prerade tradicionalan. Kako se radilo pre 30 godina sa tekstilnim prirodnim materijalima, tako je i danas.

Koliko uopšte ima prirodnih materijala na domaćem tržištu od kojih se pravi odeća i drugi tekstilni proizvodi za domaćinstvo u odnosu na poliester koji je jeftiniji i od kojeg se gotovo sve pravi?

Industrija prirodnih materijala u tekstilnoj industriji deli se na industriju pamučnog i vunenog tipa. Što se tiče vunene industrije, na domaćem tržištu vuneni proizvodi čine samo oko deset odsto, dok je 90 odsto sintetičkih proizvoda od tekstila. Kupci u Srbiji ne prave razliku između materijala, nemaju ni mogućnosti da saznaju nešto o prirodnim svojstvima, nego kupuju sintetiku koja je jeftinija. Mogu da prepoznam sastav materijala kad vidim proizvod u prodavnicama i dešava se da odmah primetim da je sintetika, dok na etiketi piše da je proizvod od vune.

To je posao inspekcije i kontrole takve robe. Koliko često primećujete da sastav koji piše na etiketi ne odgovara kvalitetu i kako ocenjujete kontrolisanje kvaliteta tekstilnih proizvoda na domaćem tržištu?

Na tržištu se često može primetiti tekstilna roba za koju se navodi da je po sastavu mešavina vune i sintetike, a zapravo je samo sintetika.

Sintetički lobi je veoma agresivan, tako da neretko imamo slučaj da proizvode od sintetike reklamiraju kao ekološke, što ne bi trebalo da se dešava. Tako ugrožavaju nastup na tržištu firmama koje proizvode prirodne materijale.

Koja prediva proizvodite i od kojih materijala, šta se najviše prodaje od vaših proizvoda i koliko preradite vune godišnje?

Proizvodni asortiman u našem preduzeću, koji je stoprocentno od vune, obuhvata izradu tepiharskog, tkačkog i ćilimarskog prediva. Tepiharsko predivo na domaćem tržištu radimo za Atelje Antre, Stara Pazova, a izvozimo u susedne zemlje (bivše jugoslovenske) i radimo sa firmama iz Slovačke i Rumunije. Tkačko predivo radimo za potrebe domaće radinosti i najviše ga izvozimo u Bosnu i Hercegovinu. Ćilimarsko predivo izrađujemo za potrebe pirotskih tkalja, zapošljavamo 24 radnika.  Ranijih godina nam je realizacija na tržištu bila veća, pa je usledio pad kao posledica korone. Obim prerade u našoj firmi iznosi 100 tona prane vune godišnje.

Na pandemiju, koja nikako da prođe već dve godine, nadovezala se još jedna kriza, rat u Ukrajini. Kako poslujete u nestabilnim uslovima sa inostranim partnerima?

Rat u Ukrajini ne utiče direktno na naše snabdevanje, ali se indirektno odražava na naše poslovanje, preko naših kupaca. Pored zemalja bivših jugoslovenskih republika, izvozimo i u Austriju, dok je izvoz tepiharskog prediva za Englesku i Belgiju stao zbog njihove odluke da im je isplativije da kupuju gotove tepihe iz Kine, jer im je njihova proizvodnja u Evropi skupa.

Naš glavni kupac jorgana, jastuka i naddušeka, kompanija iz Austrije, smanjila je porudžbine zbog korone, a posle početka rata u Ukrajini i obustavila poručivanje do daljeg.

Naša proizvodnja je konkurentna na tržištu Evropske unije. Ministarstvo privrede nam može pomoći organizovanjem manifestacija gde mi možemo da ponudimo svoje proizvode i ostvarimo kontakte sa stranim partnerima.

Posetu našoj firmi najavio je nedavno vlasnik nemačke predionice iz Hanovera. Od ove posete očekujemo da ostvarimo mogućnosti za saradnju, a sigurno bi nam značila pomoć Privredne komore Srbije. Imamo u planu da plasiramo proizvode na domaće tržište, zasad imamo samo onlajn prodaju na našem sajtu vuna.rs.

U kakvom je stanju vunarska industrija u Srbiji?

Pre 90-ih godina prošlog veka i uvođenja sankcija, vunarska industrija na domaćem tržištu radila je 95 odsto za izvoz, nakon sankcija strani kupci su prestali sa porudžbinama i onda su sve te firme koje su bile izvozno zavisne, morale da se zatvore i sve su propale. Ranije je privreda funkcionisala tako što su postojale izvozne firme, Centrotekstil, Genex, koje su donosile posao, a privrednik je samo trebalo da proizvodi. Danas, privrednici su prepušteni sami sebi, posećuju sajmove u Hanoveru, Frankfurtu, samoinicijativno traže firme za poslovnu saradnju. Nema više velikih izvoznih kuća iako bi i danas trebalo da funkcioniše tako da privreda samo radi a izvozne kuće da izvoze.

Rešenje bi bilo da se slično uradi, na primer, preko Privredne komore Srbije koja ima podatke koliko se čega proizvodi (koliko gume, štrikanih džempera…) i onda ponudi to inostranim kupcima i tako se prodaje roba na stranim tržištima.

Pored vaše, koliko još ima firmi u Srbiji koje se bave ovim poslom?

Prilično je u Srbiji zastupljeno štrikanje džempera, ali uglavnom se rade lon poslovi, za koje je i najmanja zarada. U vunarskoj industriji u Srbiji postoji samo desetak firmi a to su predionice u Zlatiborskom okrugu, u Pirotu i Dimitrovgradu.

Svuda u svetu daju se subvencije države za takvu proizvodnju, za manufakturu, na državnom nivou se stimuliše manufakturna proizvodnja. Na primer, u Srbiji, jedna tkalja za mesec dana može najviše da uradi kvadrat ćilima, a cena kvadrata ćilima je između 200 i 250 evra. I koliko jedna tkalja može tako da zaradi, to u ekonomskim ulovima ne može da bude opravdano. Ali, ako država hoće tu proizvodnju, ona treba da stimuliše male proizvođače.

Gde nabavljate vunu?

Najkvalitetnija vuna može se naći u Šumadiji, pa je nabavljamo iz šumadijskog kraja. Vuna kao prirodni materijal prerađuje se uglavnom na tradicionalan način, kako bi zadržala svoje karakteristike. Vuna, po svojstvu kao belančevina keratin, u svom sastavu ima vazdušne jastučiće koji daju izolaciju od toplote i hladnoće.

Sve ozbiljne države ako procene da im je u interesu neka proizvodna delatnost, imaju strategiju kako da se podigne ta grana. U Srbiji još ima ljudi koji znaju ovaj posao, ima majstora koji poznaju tehnologiju. Zavisi šta država hoće, da li samo da uvozi ili da ima domaću proizvodnju. Od vune mogu da se prave uniforme za vojsku, policiju. Za neke stvari prirodni materijali su nezamenjivi, kao na primer, u izradi filca. Filcana vuna upotrebljava se u izradi uniforme za vojsku, u rudnicima za poliranje metala. Vuna je jedini materijal koji ima svojstvo filcanja i samo jedna firma u Srbiji, u Prokuplju, radi filcanu vunu.

Može li opet da se pokrene vunarska industrija?

Bez pomoći države, teško je da se sve pokrene ponovo, fabrike su propale odavno. Država daje stranim investitorima subvencije po radnom mestu, umesto da te subvencije okrene domaćim proizvođačima. Volela bih da vidim zvanične podatke o tome koliko je stranih investitora koje je država subvencionisala ostalo u Srbiji, a koliko ih je spakovalo kofere i otišlo.

Mi poslujemo i dovijamo se na različite načine, niko nas iz državnih institucija nikad nije pitao imamo li neki problem. Redovni smo u plaćanju dažbina, ne tražimo ništa da nam država da, već samo da nam omogući ravnopravan tretman. Naša predionica je sada jedini proizvođač prediva za pirotske ćilime. Da mi nemamo porodičnu predionicu, ugasila bi se vekovna tradicija, ne bi imao od čega da se napravi pirotski ćilim.

Tekst je prenet sa portala časopisa Nova ekonomija.