Samonikli cvet na strašnom mestu

24. April 2021.
Za sedam godina rada KoSSev iza sebe ima napad na redakciju iz vatrenog oružja, paljevinu automobila, kopiranje vizualnog identiteta, policijsko privođenje glavne urednice, hakovanje portala, direktne pretnje, tihi bojkot državnih medijskih projekata...
kossev-logo

Piše: Milan Radonjić, NIN

Da ne radim to čime se bavim, mogla bih da prodajem poljsko cveće na ulici, jer me na isti način pokreće novinarstvo kao i ta ljudska potreba za lepim i dobrim. Tako razumem našu profesiju – biti na strani osnovnog, opšteg dobra i istine. Ako neko drugi taj naš medijski proizvod prepoznaje i prihvata takav kakav jeste, autentičan i nepretenciozan, onda smo na istoj strani, onda je to taj isti odnos zajedništva, u nečemu dobrom. Ovako glavna urednica i osnivač portala KoSSev Tatjana Lazarević odgovara na pitanje zbog čega i dalje svakog dana radi od 8 do 22 pišući i uređujući vesti umesto da na nekoj uglednoj univerzitetskoj katedri predaje studentima novinarstvo u neprijateljskom okruženju.

Ni rafal iz automatske puške ispaljen na prostorije njene redakcije u leto 2015. nije bio dovoljan da tada, ali ni danas, terminom neprijateljski, opiše uslove u kojima njena redakcija opstaje sedam godina.

„Ja sam od onih ljudi koji vole svoje malo mesto, i osoba koju generalno privlače manje sredine, naravno kada su uređene onako kako je to nekada bila Mitrovica, za razliku od današnje situacije. Zajedno sa time, nosim u sebi duboko usađenu tu ideju o svetu kao zajednici i onu o opštem dobru. Ne volim da napuštam svoje korene, a to je na neki način uslovila i situacija u kojoj živimo“, kaže sagovornica NIN-a.

Ipak, rupe od kuršuma su i dalje tamo, na velikom prozorskom staklu u prostoriji u kojoj je redakcijski desk. Otrežnjujuće svedočanstvo o gradu i okruženju u kome KoSSev funkcioniše svakog dana.

„Oduvek sam znala da živimo na nekom strašnom mestu, i da nije u redu da se samo pokupiš i odeš. To je istina. Svesna sam da je ovo što nam se danas i prethodnih godina događa deo jednog ciklusa koji traje duže nego bilo koji ljudski život. Vidim izbliza kako se urušava čitava jedna kultura, zajednica, kako je urušen grad kao urbana sredina. Sa druge strane, ja sam i idealista. Volim da sanjam da čak i u takvom zlu neko treba da bude razuman i odgovoran.“

Za sedam godina rada KoSSev pored pomenutog oružanog napada na redakciju, ima jednu paljevinu automobila, kopiranje vizualnog identiteta, policijsko privođenje glavne urednice, bojkot vladajuće stranke, lokalnih funkcionera i institucija, hakovanje portala, nepristojne ponude za promenu uređivačke politike, direktne pretnje i tihi bojkot državnih medijskih projekata na Kosovu.

„Ne volim reč neprijatelj i nikada je, ni za koga, ne koristim. U profesionalnom ali i privatnom smislu, ne volim te ekstremne varijante. Mogu da se takmičim sa nekim kao sa konkurencijom, a ako je neko pogrešio, ako neko loše govori ili radi, ukazaćemo na to, ali državu ne vidim kao neprijatelja. Možda je to zbog toga što imam taj duboko usađen identitetski osećaj i kada mislim o državi razumem je kao neki sistem koji treba da štiti građane. A da li se ja osećam sigurno? Odgovor je negativan.“

Kada Tatjana Lazarević govori o vremenu kada je u julu 2015. neko sasuo 11 metaka iz automatske puške u njihov radni prostor, priseća se šoka u kome su se kao kolektiv nalazili: „Bio je to prelomni momenat. Naročito zato što je to došlo kao šok jer prethodno nismo imali nikakvih upozorenja. To je bilo neko vreme zatišja, posle potpisivanja Briselskog sporazuma.“

Inače, KoSSev je napadnut šest meseci pošto je nekoliko pomračenih umova, odlučilo da ubije čitavu redakciju satiričnog magazina Šarli ebdo zbog njihovog predstavljanja Proroka, i dve i po godine pre nego što su neki drugi mračni umovi naručili rafal u leđa kosovskog opozicionog političara, Olivera Ivanovića.  Bilo je to u vreme takozvanog Unutrašnjeg dijaloga o Kosovu. Taj proces je, neformalno bio okončan upravo Ivanovićevim ubistvom, koji je u njemu učestvovao i bio brutalno napadnut od vlasti zbog svojih javno iznetih stavova.

Vlast u Beogradu, podsetimo, ima u toku još dva „dijaloga“ koji čekaju epilog, oba nametnuta spolja kao i prethodno pomenuti: Jedan o medijskim slobodama, koji su posle sumanutog napada na KRIK, napustila sva medijska udruženja sem onih pod indirektnom kontrolom vlasti, ali i onaj sa opozicijom, o izbornim uslovima, za koji takođe nije jasno za šta služi i koliko će nas na kraju sve zajedno koštati.

Novi udarac na KoSSev usledio je već krajem novembra 2015. kada je na parkingu izgoreo automobil izvršne direktorke, neposredno pred polazak na službeni put u Dečane, gde se u poseti nalazio šef vladine kancelarije za Kosovo Marko Đurić.

Do tada na našim prostorima nije bilo slučajeva da je pucano na neku redakciju. „To nije bilo karakteristično čak ni za sever Kosova“, nastavlja Lazarević. „Ako neko preti, to je jedna stvar i donekle očekivana, ali kod nas je iz nekog razloga sve to bilo obrnuto. Na nas su prvo pucali, pa nam zapalili auto, da bi tek posle svega toga čovek došao u redakciju da nas pita šta oni treba da urade da bismo mi „postali kooperativniji.“

Agresija prema neistomišljenicima se nastavlja dok KoSSev uredno dokumentuje sve bombaške napade, paljevine i ubistva koja se događaju na severu Kosova.
„Za redakciju ali i mene lično, najteža je bila situacija pred parlamentarne izbore 2017, tada se videlo koliko je situacija ozbiljna. Osećala sam kako polako ulazimo u spiralu izolacije i stigmatizacije. Mi već tada počinjemo da vidimo efekte poruke koja stoji iza svega i glasi „opasno je biti sa njima“. Oni su neprijatelji države, sistema. To razvrstavanje osećalo se na događajima, na konferencijama za medije. Kolege pričaju sa nama, ali ta distanca postoji. Prvo Srpska lista prestaje da komunicira sa nama, pa institucije, i na kraju prestaje sa nama da govori policija. Četiri dana pre nego što su meni stigle pretnje porodici, oni su prekinuli svaku komunikaciju sa nama i tada ta tišina ostaje najstrašnija poruka.“

Sagovornica NIN-a svedoči da joj je tih nekoliko dana koji su kulminirali direktnim pretnjama upućenim njenoj porodici a povodom rada KoSSev, bilo najteže u karijeri. „Razmišljala sam neprekidno o svojim ljudima, da se nekome nešto ne desi. Na sve moguće načine pokušavala sam da povratim tu vezu sa institucijama. Nisu reagovali.“
Baš kao i Južne vesti, i KoSSev je posle četiri godine uspešnog rada dobio svoju kopiju sa provladinom uređivačkom politikom kada je krajem avgusta 2019. u Zvečanu pokrenut internet portal sa desetinama zaposlenih koji je prekopirao njihov vizualni identitet i teme. Taj medij dotiran je državnim novcem, a jedan od ciljeva koji je pred njega postavljen bio je da spreči „nedopustivu situaciju gde je KoSSev glavni izvor informacija sa severa Kosova.“

„Ne volim da pominjem druge medije na taj način, osim kada sam prinuđena i kada je reč o medijima koji su hibridni. Taj medij o kome je reč čitavog leta 2019. imao je treninge i od prvog dana izjave visokih državnih zvaničnika, dok je paralelno mesecima trajao hakerski napad na naš veb-sajt.“

Isti portal kandidovao se za šampiona istraživačkog novinarstva i profesionalne kolegijalnosti kada je u aprilu 2020. prvi preneo vest o policijskom privođenju Tanje Lazarević zbog navodnog kršenja policijskog časa. Informacija je bila praćena tajno snimljenom fotografijom čitavog događaja, kao i tendencioznim komentarima sagovornika.
O sitnijim stvarima kao što je krađa logotipa i lažno predstavljanje na društvenim mrežama, o insinuacijama da se preselila za Beograd, sagovornica NIN-a govori uzgred, kao i o optužbama da su proalbanski medij od strane fantomskih organizacija poput američkog Breitbarda u Srbiji.

„Meni je to bilo jasno, jer je naročito taj stil napada karakterističan kada su u pitanju žene. Da je umesto Marinike (Tepić) bio neki Marinko, oni ga ne bi optužili da je Rumun koji napada Srbiju. Isto kao što je napadana i Rada Trajković, ta ista matrica je primenjivana i na nas. To je priprema terena. Zbog toga i danas ja lično ali i svi u timu KoSSev imamo obavezu da pomno analiziramo sadržaj tih napada i da se bezbednosno odgovorno ponašamo.“
Kultura straha od davanja izjava nepodobnima i dalje je dominantan model ponašanja, kako na severu Kosova tako i u Srbiji. To važi čak i za neke ljude koji nisu pod kontrolom vlasti. Nedavno je jedan profesor univerziteta u Kosovskoj Mitrovici usred pandemije, suspendovan sa posla jer je dao izjavu za KoSSev – na temu pandemije.
Publika je međutim i dalje tu. Tokom prošle godine stranice KoSSev otvorene su preko 16 miliona puta. Najveći procenat korisnika je iz Srbije 48 odsto, sa Kosova 29, iz Sjedinjenih Država pet, a zatim slede posetioci iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Nemačke sa po oko dva procenta.
„Naša inicijalna ideja bila je da dajemo informacije koje se tiču Srba na Kosovu, sa posebnim akcentom na sever Kosova. Vreme u koje smo krenuli bilo je određeno Briselskim procesom, pa je sever bio u fokusu jer je trebalo pratiti integraciju u kosovski sistem“, govori Nevenka Medić, izvršna direktorka KoSSev. „Na početku smo imali usku, specifičnu, ali vrlo zainteresovanu publiku, koja je direktno povezana sa zbivanjima na severu Kosova, a kasnije se to proširilo i na ceo region.“

Čitaoci nikada nisu prestajali da veruju u njih, ali kako kaže direktorka KoSSev, bilo je perioda kada su se neki od njih libili i od običnog pozdrava na ulici:
„Govorili su ’vidiš ja sam ti se javio, ali ne bih smeo to da radim’. To vreme je na sreću prošlo. Naši čitaoci, naročito iz ove četiri opštine na severu Kosova, bili su i ostali naši najveći saveznici, jer najviše informacija dobijamo upravo od njih.“

Govorenje istine o Kosovu oduvek je bilo povezano sa velikim rizicima i strahom kao da je u pitanju tabu, a ređe sa nadom – kako bi trebalo da bude ukoliko je zaista na delu neka drugačija simbolička i duhovna sveza. Jednako tako, podsećaju naše sagovornice, sve ono što se događa na Kosovu stigne ubrzo u Beograd, od raskopavanja ulica, preko fantomki na izbornim mestima i rušenja u Savamali, gigantskih spomenika srednjovekovnim vladarima.

Zbog svega toga, o Kosovu najglasnije moraju da govore ljudi koji tamo i žive. To bi svaka vlada u Beogradu morala da ima na umu kako čitavo društvo ne bi ostalo zatočenik večitog konflikta poput onog na Bliskom istoku, u kome će zaista i do kraja izgubiti sebe, onako kako su izgubljene prethodne dve decenije. To je nužno, kako bi ljudi ponovo poverovali u jednostavnu istinu da im je dom tamo gde im je dobro, da zaslužuju da žive na mestu koje su sami uredili, po svojoj želji i nameri, a ne po tuđem diktatu, kao podstanari u tuđoj, privatnoj državi. Za tu svrhu, samonikli cvetovi novinarstva poput KoSSev, posebno su dragoceni.

Članak je prenet sa portala NIN.

Click