Moja istorija je puna silovanja

Piše: Radmila Stanković, NIN

Treći put u okviru Nedelje ponosa, Hartefakt organizuje specifičan pozorišni program koji je posvećen izvođačkim umetnostima i pitanjima koja su važna za LGBTIQ zajednicu. Ove godine, program traje od 12. do 16. septembra i publici nudi dve domaće i tri predstave iz Evrope.

Festival otvara predstava An Ongoing Song, poljskog autora Šimona Adamčeka, koja se bavi pitanjima HIV-a iz jedne vrlo intimne pozicije, susreta, suočavanja i prihvatanja promenjenog zdravstvenog statusa. Romano Nikolić (Hrvatska) predstavom Pazi na prazninu HNK Varaždin preispituje olake izbore koje pravimo prilikom definisanja drugog i drugačijeg. Fasbinderove Kišne kapi na vrelom kamenju reditelja Juga Đorđevića, u produkciji Beogradskog dramskog pozorišta bave se zloupotrebom pozicija moći iz različitih perspektiva, ne libeći se da istu situaciju pogledaju iz ugla predatora i žrtve. Strah od leptira rediteljke Isidore Goncić, u produkciji UK „Vuk“ i magazina Optimist, kroz duodramu preispituje granice slobode, ko ih uspostavlja i koju cenu moramo platiti ukoliko ih pređemo, kao i to da li smo zapravo i u kojoj meri istinski slobodni.

Pored ovog zanimljivo koncipiranog pozorišnog programa, Hartefakt fond je za ovu godinu pripremio i novu festivalsku celinu, koja će biti fokusirana na umetnički studio. Tako će novi festivalski pravac otvoriti Karolina Bjanki (33), brazilska umetnica, koja trenutno živi u Amsterdamu. Tokom sedam dana boravka u Beogradu, Karolina će, radeći na svom projektu Cadela Força – prvo poglavlje: Nevesta i laku noć Pepeljugo, preispitivati granica ženske umetnosti, pozicije žene u izvođačkim umetnostima i načinu na koji su neke od njih tretirale probleme nasilja, zlostavljanja i zapostavljanja. Nakon sedmodnevnog rada autorka će 16. septembra od 20 časova u Galeriji Haba Endzio (Dobračina 4) publici predstaviti rezultate u formi performativnog nastupa. Tokom boravka u Beogradu ona će sarađivati sa kompozitorkom primenjene muzike Irenom Popović Dragović, koja će takođe učestvovati u završnom događaju.

Na pitanje ko je Karolina Bijanki, umetnica o kojoj se s velikim zanimanjem sve više govori u svetu performansa, za NIN odgovara: „Dolazim iz radničke porodice iz Brazila, prva sam u svojoj porodici koja ima master i diplomu. To dosta govori o miljeu kojem pripadam. Odrasla sam bez novca, ali u porodici koja je bila okrenuta umetnosti sa mnogo umetničkih sadržaja i na neki način to je oduvek bilo deo mene. Rođena sam u Porto Alegrinu, nakon čega sam se preselila u Sao Paulo, gde živim skoro 15 godina, izučavam pozorište. Bila sam deo jedne pozorišne trupe 10 godina, a onda sam počela da radim sa Konjskim licem, grupom umetnika sa kojima sam već pet godina u Brazilu. Verujem da je pozorište zajednička stvar i učenje različitih praksi i mišljenja. Bavim se obrazovanjem, predajem…“

Dolazite prvi put u Beograd? Šta ste uopšte čuli o Srbiji?

Sećam se da sam jako mlada čula srpsku muziku. To je bilo početkom dvehiljaditih, kada je Goran Bregović imao veoma popularne koncerte u Brazilu. Onda sam nakon toga čula o ratu i svemu što se događalo u vašoj prošlosti. Tako da, rekla bih, to su muzika i rat, i na neki vrlo simboličan način to nas povezuje, jer asocijacije na moju zemlju mogu biti slične. Dolazak u Beograd mi je važan, jer je to susret sa još jednom grupom ljudi koji kroz moje iskustvo i deljenje sa njima na neki način ulaze u tu buduću predstavu. A ta moja predstava tematizuje različite femicide koji su se dešavali u raznim zemljama po svetu. Prvo poglavlje nazvano Nevesta i laku noć Pepeljugo, zapravo je dobilo ime po piću koje se daje ženama pre silovanja, piće u koje se stavljaju sedativi ženama u baru, kako bi ih silovali dok (one) padaju u san. U ovom konkretnom poglavlju sa publikom delim istraživanje o jednom specifičnom performansu koji se zove Neveste na turneji italijanske autorke Pipe Bake, koja je umrla tokom ovog performansa; silovana je i nakon toga ubijena 2008. godine. Počinjem sa ovom pričom da bih govorila o sudbini, istoriji performansa, razmišljanja o istoriji performansa i o tome kako umetnički svet tretira žene, kao i koliko daleko mogu da odem u istraživanju svoje veze sa pozorištem.

Vaš rad je zasnovan na preispitivanju patrijarhata. Zašto se time bavite i kako patrijarhat iz vaše perspektive izgleda u 2021?

Kao žena iz Latinske Amerike, mogu da kažem da je moja istorija puna silovanja. Recimo, čitava kolonijalizacija praktično počinje silovanjem. Na neki način mogu da razumem ili možda ipak ne mogu da razumem, snagu patrijarhata, tog pakta koji je uvek tu, uvek aktuelan. Pre svega kao način razmišljanja, ulepšavanja stvari i odnosa, posebno emotivnih. Ako sve pogledamo iz perspektive sadašnjeg trenutka, u kome ja nisam u Brazilu, već u Evropi, čak i sa distance, pa i ovde u ovom okruženju, mogu da vidim kako patrijarhat može da diktira naš način života, što (moju) borbu protiv patrijarhata čini neprekidnom. Kad kažem borba, to znači da mogu na sceni i da ubijam, i da se svetim, i da preispitujem te porive, da sudim, presuđujem, mogu sve. To je mesto moje slobode. Dakle, mogu da izmislim drugačiju logiku i druge mogućnosti za borbu protiv patrijarhata, koje u životu nikada ne bih birala.

Kako biste predstavili današnju kulturu u Brazilu, ako je to uopšte moguće?

Kao što verujem da svi znamo, kultura u Brazilu, rekla bih, prolazi kroz grozan trenutak. Pre nekog vremena izgorela je zgrada Kinoteke u Sao Paulu, i ta slika, slika tog požara je za mene zapravo najbolji opis našeg trenutnog stanja. Velika je šteta prema toj Kinoteci učinjena i pre požara, napuštena i zapuštena obimna građa brazilskog filma. U isto vreme znam da je ovo ne samo borba sa vladom, već i sa pandemijom, koja je veoma mnogo pogodila Brazil. Umetnici moraju da iznalaze načine kako bi nastavili da rade, da prežive i da budu u stanju da uopšte stvaraju. Snimaju se i prave filmovi, sada se mnogo ulaže u to. U Brazilu postoji i jaka muzička scena, veliki broj ljudi koji stvaraju nove muzičke forme. Ima grupa koje strastveno rade, uprkos problemima sa novcem, i ta snalažljivost, taj žar da se stvaraju nova dela, to je meni vrlo uzbudljivo. Pozorište čini dosta trupa, sistem malo drugačije funkcioniše nego ovaj evropski, ali u suštini se sve nekako fokusira na načine raspodele sredstava. Pred umetnike se uvek stavlja zadatak da nađu neku aktuelnost s današnjim trenutkom, takav nam je sistem. Ako ga pronađeš onda preživiš sve te razne konkurse, ako ne, onda ne preživiš današnji poredak finansiranja. Volela bih da se sve te razne ideje i zanimljivi umetnički radovi više vide, više čuju ovde kod vas.
Šta su vaši budući poduhvati, projekti?

Do kraja sledeće godine sam u Amsterdamu u Das teatru. Ideja mi je da završim ovo prvo poglavlje. I da dalje istražujem. Pre Beograda, bila sam u Portu, Santarkanđelu u Italiji, imala sam još nekoliko sličnih prezentacija i čeka me Brisel posle vas. Imam još ovakvih susreta po Evropi, koji bi trebalo da mi pomognu da prvi deo mog istraživanja bude izveden sledećeg leta. Ne želim da budem melanholična, današnji trenutak to ne trpi. Posebno kada pričam o Brazilu, jer me jako rastužuje kad pogledam šta se tamo dešava.

Članak je prenet sa portala NIN.