Jelisaveta Seka Sablić: Otadžbina je tamo gde ti je dobro, a ne gde su sarme

12. November 2020.
Umetnost je ovde na margini društva. Takvom orijentacijom mladi ljudi su prepušteni jeftinoći, poremećenim vrednostima ili su osuđeni na iseljavanje iz zemlje, na bežaniju odavde. Pa, nekada su najbolje proterivali u Sibir. To je u ovakvim režimima prirodno.
view_image
Naslovna strana NIN. Broj 3646, 12.11.2020.

Piše: Tanja Nikolić Đaković

Mi smo neki mrziteljski narod. Bratoubilački. Partizanski i četnički. Ruski i američki. Zvezdaški i partizanovski. Crveni, crni, žuti… Rekli bi mnogi – ma niste vi ni za šta. Ali ima tih nekih oaza gde je među nama sukobljenima proglašeno primirje. Te oaze izazivaju osmeh, toplinu i rasterećenost. Onu koja podseća na sreću, dom, Jugoslaviju, Srbiju, Sarajevo ili šta god kome treba. I premda smo mrzitelji po nekom idiotskom kodu, nju izuzimamo. Vole ljudi Jelisavetu Seku Sablić, i deca i navijači i intelektualci i oni tamo i ovde, i prognani, i poznati i političari i pacifisti i ratnici i kukavice…

O svima nama, o tome ko i zašto je dobre ljude gurnuo u mrak i anonimnost, o vremenu zla, udvorištva, laži i prevara i na sve to, o vremenu korone, Seka Sablić govori za NIN.

***

Da li i kako dnevna politika utiče na život pozorišta, filma, umetnosti uopšte?

Umetnost je ovde na margini društva. Takvom orijentacijom mladi ljudi su prepušteni jeftinoći, poremećenim vrednostima ili su osuđeni na iseljavanje iz zemlje, na bežaniju odavde. Pa, nekada su najbolje proterivali u Sibir. To je u takvim režimima prirodno, da se sklanjaju svi koji vrede, svi koji imaju integritet, pismeni i misleći. Svaki nezavisan intelektualac ovde smeta i treba ga ukloniti, kao što je Staljin uklanjao svakog ko je umeo da se potpiše. Pošto je kultura marginalizovana, to društvo gura u depresiju i apatiju. U svetu, civilizovani narodi idu za sopstvenim interesom, a za ostvarenje tog interesa potrebni su najbolji. To ovde nije slučaj.

Ovde ni protesti, makar trajali godinu dana, kao što je bilo tokom 2019, nisu uspešni, kao što je slučaj u svetu?

Protesti nisu uspeli jer su prokrvljeni lažnim demokratama i naš čovek je u principu dosta moralno poljuljan.

Kada se pitaju, shodno budžetu koji se izdvaja za kulturu – da li je ovom narodu uopšte potrebna kultura, jer je 30 odsto funkcionalno nepismenih, odgovor je da bez kulture jedan narod nema svoju budućnost, a i prošlost će izgubiti. Slažete li se s tim?

Ovde je sve prožela politika. Da bi pozorište opstalo u svojoj moći i istini, upravnici bi trebalo da budu nezavisni. Za moga vremena velika Mira Trailović bila je jedini upravnik koji je bio van komunističke partije i, koliko ja znam, mnogo nas je time sačuvala. Tako da ja nisam ni primetila te strašne pritiske u kulturi, kao što se dešavalo na Fakultetu dramskih umetnosti pre mnogo godina kada su izbacili velikog reditelja i profesora Sašu Petrovića, a Lazara Stojanovića osudili na tri godine robije zato što je napravio diplomski avangardni film koji se zvao Plastični Isus. Drago mi je da mogu da ih pomenem.

***

Kako opstaje pozorište? Dodatni problem je korona? Hiljade umetnika širom Srbije nema mesecima za osnovne potrebe, hleb, mleko i račune. Za vlast su gotovo nevidljivi?

Hvala im što ne obraćaju pažnju. Ni dinara nisu dali. Ne znam kako opstaje pozorište. Ja lično uživam u dve predstave, Vrat od stakla i Lažljivica. Da li one stvarno dopiru do ljudi u onome što ja igram, nadam se – da. U predstavi Vrat od stakla igram babu mojih godina koja je jedina u pobuni, svi ostali su u dubokoj anesteziji. Naravno, sve to je ćorak i ona završava predstavu bez ikakve pobede. U predstavi Lažljivica u Ateljeu, isto igram staru ženu, takođe u pobuni. Ona dolazi u lažni muzej nekog tajkuna kod te neke druge stare žene koja radi u muzeju i živi svoj mali zarđali život i ne obraća pažnju ni na šta, nesvesna da pomaže lopini, tajkunu, đubretu, ološu, kako to kaže moj lik. Dalje moj lik govori: „Em je maznuo zgradu, em mu gradska kuća plaća sve komunalije jer je to bajagi gradski muzej i on će sve ovo da šutne u neki podrum i useliće se ovde.“ Dakle, to su predstave koje se tiču nas, koje se mene tiču i one govore o tome kako je ovo društvo poremećeno i podeljeno.

Na koje podele mislite?

Podele su između onih koji moraju da glasaju za vlast i onih koji ne glasaju.

***

A šta je s opozicijom?

Ne znam. Ne razumem. Možda će se sutra okupiti neki ljudi, neki novi, neki stari, možda, ali za sada od toga nema ništa. I bolje je da se i ne pojavljuju u tim krpama, delovima, fronclama… Ja verujem u nešto drugo. Verujem da će se probuditi neka energija i ljudi će se pobuniti. I verujem da će to biti radnici, neki zbog egzistencije, drugi zbog svojih prava i nekih sloboda, i da će sa njima biti omladina…

Kada će se to desiti?

Otkud znam, što bi rekla moja mama u mojim godinama, ma baš me briga.

***

Kako je moguće da su Čkalja ili Mija, i mnoge jugoslovenske zvezde umrle zaboravljene u siromaštvu?

Tako je, odavno sam primetila da su zaboravljeni,. To su bile nacionalne figure. Zamračeni su u vreme Miloševića, krajem 80-ih. Mića Orlović, Čkalja, Mija…, najedanput ih više nije bilo. Počeli su neki njihovi da nadiru…

Kompletan intervju potražite u novom broju NIN.

Share