Cena cinične izborne računice

1. Avgust 2020.
Nije najveći problem to što važne odluke kasne, već što povremena dobit od odluka jednog čoveka ne može da nadomesti štetu ovakvog odlučivanja na najvišem nivou
PBILD_25
Foto: Medija centar Beograd

Piše: Kori Udovički

U trenutku kad u Srbiji zvanično stotine ljudi umiru od kovida, važno je da bude sasvim jasno da to nije bilo neizbežno. I nije tačno da se u ovoj krizi mora birati između zdravlja građana i privređivanja. Naprotiv, upravljanje zdravljem postala je jedna od najvažnijih ekonomskih politika – ako vlast ne drži epidemiju pod kontrolom, njeno eksplozivno širenje preuzima kontrolu nad svime, ma koliko vlast pribegavala represiji. Ljudi danas u Srbiji umiru zbog jedne cinične izborne računice, ali i zato što Aleksandar Vučić, uprkos svoj kontroli koju ima nad svojom partijom i državnim (represivnim) aparatom, nije u stanju da upravlja finim sistemom mera i podsticaja, koji je neophodan da bi srpsku privredu doveo do sigurne luke. Da je bio u stanju, mogao je izbornu utakmicu da dobije uz veću političku dobit, uz ekonomsku korist za privredu i to sve bez nepotrebnog gubitka života.

Po konzervativnoj gruboj proceni, svakoga dana u tekućem talasu epidemije privreda Srbije ima preko milion i po evra manju zaradu nego što je bilo realno očekivati posle vanrednog stanja. Polazim od činjenice da će bar još godinu dana poslovanje privrede biti pod dvostrukim dejstvom neposrednih restrikcija na mogućnost i način poslovanja, kao i pada tražnje koji je rezultat i samih restrikcija, ali još i više opšte krize u Srbiji i van nje. Računica uključuje trenutno pojačano negativno dejstvo oba ta faktora. Nisu, pak, uračunati povećani troškovi lečenja za državu (koje će takođe platiti privreda) i lančane posledice koje će u malo dužem roku proizvesti pojačana neizvesnost i propadanje najpogođenijih firmi.

Za razumevanje ovog talasa, kao i načina kako se epidemijom može drugačije upravljati, korisno je pogledati iskustvo vanrednog stanja, iako je sigurno da se baš takvo iskustvo neće tačno ponoviti. Ne bi za tim ni trebalo da bude potrebe, s obzirom na to da su se sad svi – i privreda, i država i građani – u dobroj meri prilagodili na neizbežne nove uslove poslovanja.

Kao i tada, novi talas neposredno najviše pogađa mikro, mala i srednja preduzeća i preduzetnike (MSP) koji čine srž domaćeg preduzetništva. Tokom vanrednog stanja glavni niz dejstava proizvela je zabrana poslovanja delatnosti koje podrazumevaju bliske kontakte ili okupljanja većeg broja građana (hoteli, restorani, lična nega, pijace i tržni centri). Istraživanje CEVES-a pokazuje da svako peto, uglavnom mikropreduzeće i bar svaki treći preduzetnik nisu mogli da posluju. Pored delatnosti čiji je rad bio zabranjen, blokirani su i preduzetnici i radnici stariji od 65 godina, kojima je bilo zabranjeno kretanje, kao i oni koji nisu mogli da reše problem prevoza zaposlenih. Za većinu preduzeća, međutim, prvi udar sastojao se od potrebe da reorganizuju poslovanje na bezbedan način. Uspostavljanje fizičke distance, rad u smenama, upotreba zaštitne opreme i dezinfekcionih sredstava, prelazak na digitalno poslovanje i rad od kuće u meri u kojoj je to moguće – sve je to povlačilo troškove koji u određenoj meri nastavljaju da opterećuju poslovanje i posle vanrednog stanja.

Za dve trećine MSP, koja delimično ili uopšte nisu mogla da uspostave rad od kuće, skraćeno radno vreme predstavljalo je veliko ograničenje. I maloprodajne objekte su drastično pogodili skraćeno radno vreme i veliki broj neradnih dana. Tome valja dodati probleme otežane nabavke i transporta robe. No, pošto su prilagodili poslovanje, glavni uzrok gubitka prihoda MSP bio je pad tražnje. Tokom vanrednog stanja čak 40 odsto MSP imalo je gubitak prihoda veći od 50 odsto, a tek svako četvrto preduzeće i svaki peti preduzetnik imali su prihode u skladu sa očekivanjima pre epidemije.

Čim je vanredno stanje ukinuto, neke delatnosti imale su čak višu tražnju od uobičajene (na primer frizeri), dok su se drugi suočili sa trajnijim padom. Neki sektori, naročito sve što je povezano sa turizmom, suočili su se sa izrazito dubokim padom – u maju je Srbiju posetilo 87,6 odsto turista manje nego u istom mesecu prošle godine. Bilo je realno očekivati da će, ako se javnost stalno podseća na potrebne mere bezbednosti, tražnja i za ostalim izloženim delatnostima ostati na umanjenom nivou. Za neke niše (međunarodni kongresni turizam) bilo je sasvim jasno da neće sami naći srednjoročno rešenje.

Umesto toga, u junu i julu zanemarivanje striktnih mera bezbednosti i stvaranje atmosfere „pobede nad kovidom“ u početku je poslovanje ugostiteljstva i sličnih delatnosti podiglo do iznenađujuće visokog nivoa. Sad je njihov pad mnogo dublji, manje zbog restrikcija, više zbog pada tražnje i opreza građana.

MSP su izašla iz vanrednog stanja sa puno elana. Kovid ih je zatekao u prvom zaletu ekonomskog rasta još od prethodne krize, a istraživanja CEVES-a pokazuju da su u međuvremenu ona značajno povećala izvoz i značaj za srpsku privredu, pa i nakupila rezerve – tokom vanrednog stanja u samo jedan odsto MSP bilo je otpuštanja.
Prvi paket ekonomskih mera poslužio je da dopuni deo rezervi koje su MSP potrošila tokom vanrednog stanja. Kao takav bio je opravdan, a njegovo kašnjenje pokazalo se manje bitnim. Oko dve trećine preduzeća pribeglo je odlaganju poreskih dugova (moratorijum na kredite je iskoristilo mnogo manje njih, jer se mali deo MSP uopšte zadužuje). Takođe, dve trećine preduzeća navodi da su se za rešavanje finansijskih poteškoća tokom vanrednog stanja oslonili na sopstvene rezerve i ispomoć porodice i prijatelja, a preko 90 odsto ih je uzelo (ili i bez zahteva dobilo) minimalac. Ipak, u anketama samo 5-10 odsto njih je reklo da su mere Vlade uticale na njihovu odluku o (ne)otpuštanju radnika. Oko jedna četvrtina je rekla da nisu ni imali teškoća sa izvršavanjem plaćanja.

U urušavanju tog optimizma i besciljnom iscrpljivanju tih rezervi leži najveća cena novog talasa. Do održivog privrednog rasta, do izgradnje privrede kakva nam može obezbediti budućnost, dolazi se kroz hrabrost ili ambiciju mnoštva preduzetnika koji moraju da veruju da ima smisla da rizikuju svoju imovinu i štednju. Nije nam ova kriza prilika, ali u njoj i izvan nje, perspektive i mogućnost svakog preduzetnika da nađe rešenje, uloži svoje rezerve u male prilike koje otkrije – moraju biti zaštićeni. To je moguće samo uz dosledne i predvidive, po mogućstvu i dogovorene, ekonomske politike. U njihovom odsustvu nastaje malodušnost i skupo lutanje.

Iako kašnjenje prvog paketa mera nije samo po sebi napravilo problem, ono je odraz dubokog problema koji će privredu Srbije tek da košta. Raščistimo, najpre, sa mitom da je prvi paket mera morao biti tako široko ciljan i skup, zbog brzine i ograničenog administrativnog kapaciteta srpske države. Sve zemlje sa kojima se Srbija obično poredi donele su prvi paket mera već u trećoj ili četvrtoj sedmici marta. Srbija je 31. marta zapravo donela „najavu“ paketa, a pravi paket tek 10 aprila. Pored toga, sve zemlje u regionu i mnoge druge van njega, imale su uže ciljane pakete mera.

Pitanje je, dakle: zašto se sa paketom mera kasnilo? Nemam sumnje da se čekalo na to da „faktički“ ministar finansija prvo zastane u obavljanju posla „faktičkog“ ministra zdravlja. Javnosti je dobro poznat stepen ličnog angažovanja Aleksandra Vučića na kontroli zdravstvenih aspekata epidemije u prvom mesecu krize. Od toga da je bilo potrebno da probere na koju će se stručnu pomoć osloniti, preko nabavke respiratora uz vođenje geostrateške politike, do uloge portparola Kriznog štaba. U međuvremenu privreda i ekonomske vertikale države su pripremali predloge i pakete koji su čekali na odgovor. Prve ekonomske poruke koje su stigle od njega u javnost bile su vezane za održanje plata u javnom sektoru, doplatu penzije i povišicu zdravstvenim radnicima. Verovatno je da je bio u stanju da obrati pažnju na ekonomiju tek onda kad su donete nove zdravstvene politike u dijalogu sa kineskim lekarima. U međuvremenu, čini se da je samo NBS autonomno delovala.

Nije najveći problem u ovoj priči to što kasne važne odluke, kao sad formiranje Vlade. Nije nepremostiv problem ni to što su vrhovi državnih vertikala razvlašćeni – može Vučić da zameni i više od pola ministara. Problem je što povremena dobit od takvog angažovanja ni približno ne može da nadomesti štetu koju prave nepredvidivost i ćudljivost ovakvog odlučivanja na najvišem nivou. Ono razvlašćuje i paralizuje cele državne vertikale, od vrha do dna. Problem pogoršava činjenica što je ono propraćeno suptilnom, ali delotvornom porukom da se od individualne inicijative malog pojedinca, u državi i izvan nje, ništa ne očekuje. Poruke da zajedničko delovanje, međusobno pomaganje ali i slobodna (i fer) utakmica mnoštva malih i velikih igrača u društvu može da stvori nešto vredno za sve, nema ni u naznakama.

Kad pogledamo kako druge zemlje donose mere, očigledno je da se radi na paralelnim kolosecima. Mere izviru u talasima: sad jedan ministar, sad drugi najavljuje neki korak, vodi se javni dijalog – nešto na nivou nacije, nešto na nivou ministarstava sa njihovim konstituencama. Privrednici ulažu sredstva u prilagođavanje novonastaloj situaciji povezujući svoj interes i zdravlje građana na načine kojih su se samo oni mogli dosetiti –digitalizacija, bolja ventilacija, nove procedure koje štite i zaposlene i klijente. Države uz detaljne sanitarne analize i uputstva podržavaju i prate inicijative. Da me ne shvate pogrešno čitaoci: privrednici se u Srbiji bore kao lavovi, a pojedinci i institucije svugde, pa i u državi, rade koliko mogu da svoje aktivnosti prilagode i učine što korisnijim u ovom trenutku.

Prvi paket mera morao je biti shvaćen kao kupovina vremena – da se privreda i država pripreme za „novu normalnost“. I on jeste kupio vreme, ali nije usledilo razjašnjenje – za šta? Odmah po izlasku iz vanrednog stanja, mnogi privrednici verovatno su imali nerealna očekivanja. Manje od pet odsto ih je mislilo da će im biti potreban ikakav oprost dugova da bi opstali! Svest o tome da Srbiju čekaju problemi na srednji rok počeo je mestimično da sazreva tek tokom juna. Produktivno i obostrano korisno političko vođstvo u tom trenutku bilo je da „faktički“ premijer pokrene i podrži nacionalno, ili bar državno promišljanje kako će ta „nova normala“ da izgleda, koliko će da košta, i koja očekivanja ne mogu više biti realna. Teško da je neko ko čita međunarodnu štampu mogao da sumnja da će ugostiteljski sektor, a pogotovo hoteli usmereni na međunarodni turizam, ostati pod neizdrživim pritiskom. Koja je državna politika za njih, pet meseci posle izbijanja krize? U ovoj krizi bez presedana niko nema staklenu kuglu (ni vremena) da razrađuje ambiciozne politike i strategije. Ali moguće i neophodno je jasno odmeriti koji će deo državnih mogućnosti ići na građansku solidarnost, a koji deo u ulaganja za koja verujemo da nas mogu izvući napred? Iza kakvih stavova stajemo kao nacija? Mora se, recimo, izabrati između sledeća dva: „osim ako se baš desi nešto još mnogo teže od očekivanog, nećemo dozvoliti da zemlja ostane bez tih, ili takvih, hotela“ ili „ne verujemo da ni u ovakvoj krizi treba pomagati neke hotele – nek propadnu, kupiće ih neko ko još ima novca“. Sa nacionalnim dijalogom ili bez njega – koji od ta dva je Vučićev stav? Umesto odgovora na ova pitanja, više od dva meseca po usvajanju prvog paketa ekonomskih mera počinje najavljivanje drugog, koji na prvi liči kao (umanjeno) jaje jajetu.

Tekst je prenet iz nedeljnika NIN.