Kolumna Veljka Lalića: Plišana revolucija

6. January 2021.
Ako je nešto zahvatilo demokratski svet, to je polarizacija. Ali kako na to da reaguje naše društvo koje se poslednjih 30 godina bavi istim temama?
v-lalic-bwNEB01273-e1583326181593-696x392.jpg
Foto
Piše: Veljko Lalić

Ako je nešto dobro u ovoj 2020. godini, onda je to što se konačno završila.

Krenulo je brutalnim požarima u Australiji i slikama mrtvih koala.

Trećeg januara po direktnom naređenju Donalda Trampa na iračkom aerodromu mafijaški je likvidiran najvažniji iranski general Kasem Sulejmani.

Bio je to događaj bez presedana. Iran je pretio trećim svetskim ratom, Tramp i dalje sebe nazivao najmiroljubivijim predsednikom.

Bila je to godina i najvažnijih američkih izbora.

Kao što Tramp nije klasičan republikanac, već desno krilo desne stranke, tako nije došlo ni do očekivanog sudara sa Sandersom, koji je levo krilo leve stranke.

Čovek koga Amerikanci znaju 50 godina uverio je Ameriku da samo on može da pobedi Trampa.

I pobedio ga je.

Prvi put je pobedio i na dodeli Oskara jedan strani film.

Južnokorejski “Parazit” kao da je najavio vreme koje dolazi.

Stigao je i pravi parazit, kovid-19, i promenio vreme u kojem živimo.

Dok je Italija umirala, svet se otimao za respiratore. Tramp je nudio lažne lekove i bezočno lagao kako je Amerika najbolja u borbi protiv virusa.

Usledili su i rasni nemiri posle ubistva Flojda. NBA liga je pretila da će da prestane da igra.

Bes je eksplodirao u Portlandu, baš kao u Parizu, u Beogradu.

Nikad nije bilo više suzavca. A da te pita neko zašto, niko ne bi znao.

Putin je objavio prvu vakcinu koje još nema. Svetski lideri ponašali su se kao deca dokazujući da i dalje jedino mogu sebi da budu lepi ukoliko imaju lažnu moć.

Samo je Kina bila mirna, najavljujući svet koji dolazi.

Ako je nešto zahvatilo demokratski svet, to je polarizacija. Na svakom polju.

Do toga da li treba da se nose maske, ili je vlast pokrala sebe na izborima koje je organizovala.

Ja više i ne razumem te izlive primitivizma.

Kao da samo starlete imaju seks, naslednici imperija pare, ili moć ljudi koji zavise od nekoga.

Zašto je baš Bil Gejts glavna meta, ili doktor Fauči, koji nam je u martu nacrtao sve šta će da se dešava.

Ovaj svet ima kraj kao u filmovima Martina Skorsezea, što je odlično najavio i kupac Prve televizije, žaleći se što nije kupio hotel u Majamiju i živeo srećno do kraja života.

Da li je onda ovo vreme u kojem su se samo snašli najmlađi? Ili su oni prosto navikli da komuniciraju preko ekrana, i znaju da u modernom kapitalističkom svetu nije najvažnije da ti neko nešto da, pošto to kratko traje, već da sam to napraviš.

Bilo je i dobrih stvari. Empatije. Zabrinutosti za starije. I shvatanja koliko je porodica ipak važna.

Ne samo u priči, pošto datume rođenja dece, ili stalnu priču o ljubavi najviše potenciraju oni koji imaju makar dve švalerke, i tri-četiri tajna računa.

Nijedna naučnica nije rekla ono “Neka vas sada leči Mesi”, ali nije daleko od istine da nećemo imati velike prodore dok ponovo Edison ne postane bogataš, ili dok Tesla ne pocepa ugovor o naizmeničnoj struji.

Mesi treba da ima toliki ugovor, kao i Lebron, pošto njega gledaju ljudi, a ne nepoznate vlasnike tih klubova.

Ali, treba i političari da makar pet minuta slave daju lekarima i naučnicima koji će nam dati vakcinu protiv kovida, a sutra kancera ili ko zna čega.

Anonimni komentatori i tabloidni mozgovi napravili su od svih loše ljude.

Intelektualci beže iz javnosti kako njihova deca ne bi čitala gadosti o njima.

Ili ih poslanici proterivali iz zemlje. Optuživali za izdaju. Ili krađu…

Ko krade najviše? Onaj koji samo priča o poštenju…

Da li je, ipak, došlo vreme za prave teme?

Za klimu? Zagađenje. Ugalj. Zelenu energiju. Smanjivanje jaza između bogatih i siromašnih.

Prave i lažne medije. Penzije, besplatno i civilizovano zdravstvo. Lepo ponašanje.

Prelazak ulice. Ne agresija. Ne laž.

Sklanjanje varvara i psovača.

Proterivanje Drekavaca u tunel, gde im je mesto.

I kako će na te teme da reaguje naše društvo koje se bavi istim temama poslednjih 30 godina. Da li je to ikome više zanimljivo.

Da li smo se mi pomerili jedan centimetar od zahteva sa Česme 1991?

Slobodni mediji. Parlament. Različita mišljenja. Gostovanja na RTS-u i bilo gde drugde koga pozove RTS ili bilo ko drugi.

Da li je zato jedna Dežulovićeva izjava u ovom listu napravila takav haos, jer je poznato da se samo seljaci naljute kad neko njihovo selo nazove selom?

Ukoliko se ne slažeš, šta te briga?

Samo, plašim se da ćemo mi nastaviti i narednih dvadeset godina da se vrtimo oko tih tema.

Jer, ipak, baš kod te česme dato je i najbolje ime našoj revoluciji.

Plišana revolucija… Spavaj, dušo…

Članak je prenet sa portala Nedeljnik.

Članak je prenet sa portala Nedeljnik.

Click