Nedelja srama

12. februar 2020.
Ova nedelja neopisivog nasilja nad ženama u javnom životu, okončana je na najsramniji mogući način.
biljana-srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Nakon što su Vesnu Mališić, urednicu i publicistkinju bez ikakve mrlje u dugogodišnjoj značajnoj karijeri, razulareni tabloidi vredjali čak se više ni ne skrivajući iza “neutralnog” prenošenja bljuvotina sa društvenih mreža, Natašu Kandić u državnoj ustanovi privatni batinaši ratnog zločinca i bukvalno bacili na pod, a da ni jedan plaćeni čuvar opštine Stari grad na to nije reagovao, Gordanu Čomić, poslanicu i dugogodišnju važnu funkcionerku najstarije stranke demokratske opozicije izbacili iz DS-a, Šešelj je zaokružio trend. On se, naime, ostrvio na funkcionerku opozicije Sandu Rašković Ivić, psovkama i što je važnije – tvrdnjom da ona priznaje genocid u Srebrenici i gradjanski Tviter je skoro pa overio u transu. Ona najgora selektivna reakcija pristojne Srbije, je tako došla do izražaja: stav da neko, kada je brutalno napadnut, zavredjuje podršku, a neko ne, vodeća je karakteristika tog nepoštenja. Narodna stranka je, u novinama, a gde će, tražila “hitnu reakciju tužilaštva”, ali samo za napad na svoju funkcionerku. Gordana Čomić istovremeno nije tema i ne sme biti tema, upozoravali su nas vidjeniji javni intelektualci, Vesna Mališić jeste, al im je to pipavo, jer uglavnom mrze Crnogorce, pa je se brani izokola. A i kako braniti razumnu ženu razumnih stavova o dogadjajima u Crnoj Gori, a istovremeno molebaniti sa Amfilohijem, zajedno je nemoguće. O Nataši Kandić je sve jasno, ne samo da je decenijama tretirana kao osoba bez ikakvih gradjanskih prava, već se isto tako dugo bukvalno svi utrkuju u pokušajima da je ponište i kao ljudsko biće i lično već godinama strahujem za nju. Rašković Ivić preostaje kao jedina prihvatljiva žrtva, ali koja ne zna kako da se brani. Jer je, do sada, kao i čitava njena stranka, ideološko mišljenje gotovo u potpunosti delila sa osudjenim haškim zločincem, i sad može samo da ćuti i pusti političku organizaciju da istupi sa banalnostima tipa “SRS ubrizgava otrov u naše društvo” (a da prećuti činjenicu da je taj, ubrizgani otrov, istovremeno i koalicioni partner njihovih kolega iz Saveza za Srbiju) i da zato treba da mu ukinu stranku. Radikale treba ukinuti, tu nema sumnje. Ne znam kako će Bastać i s kim onda zadržati vlast, ali ne brinem za njega. Ali, kako to da se, nakon decenija nasilništva, baš sada čini da je trenutak da se SRS ukine? I zbog psovke upućene jednoj funkcionerki? Neće biti.

Pre da se objašnjenje krije u istom onom groznom razlogu zbog kojeg, kao vrhunac gnusne nedelje, Šešelj biva pozvan da na udarnom režimskom programu satima bljuje zlo u javnost, o svakome i na svaku temu. Haški osudjenik gotovo pomračene svesti govorio je nepovezano i gnusno, voditeljica se izuzetno lepo zabavljala, a ostala dva najmljena gosta su bili statisti sa zadatkom da daju legitimitet celoj priči. Jer, Šešelj, to najmljeno lice, strašilo na zadatku, koje radi za svaki režim, sada je sa razlogom uposlenik vlasti. On ovo radi, jer je to deo strategije. Inače, otkud on na Pinku, šta će Vučiću Šešelj uopšte? U ovom trenutku, njihove politike su potpuno različite, ali se zato Šešeljev diskurs, destilovan i očišćen od banalnih bljuvotina i psovki, zapravo, kao svetonazor, kao politika, kao ideologija, malo razlikuje od dobrog dela opozicionih stranaka, evo baš ove – Narodne, što brani isključivo i samo svoju članicu. Šešelj Vučiću služi da odvuče glasove Vuka Jeremića i Obradovića, isto kao što će mu tome služiti Firer, Levijatan i Vacić. Vlast Šešelju pruža priliku da zagadjuje politiku i javni diskurs, jer je politički konkurentan dobrom delu opozicije, a nikako vlasti.

Zato Narodna stranka traži da se radikali ukinu, jer bi se, u tom hepiendu, Šešeljevi glasovi dobrim delom prelili na Jeremića ili Dveri. A ja to, vidite, shvatam kao krupan problem.

To što se niko od stranaka ne oglašava na dostojanstven način u odbranu Mališić, Kandić, Čomić, ne zato što je njima odbrana potrebna, već zato što bi ONE morale biti potrebne toj opoziciji, to takodje shvatam kao još krupniji problem. Medju njima trima razlike su ogromne. Ali ima jedna ključna sličnost: nemoguće ih je kontrolisati. E sad, pitanje je da li je to, u ovakvom društvu, ikada bila vrlina.

Tekst prenet iz dnevnog lista Blic