Ciljano ćutim, dakle (mogu da) postojim

Piše: Branko M. Žujović

Pre dvadesetak godina pronašao sam klasičnu priču o čoveku koji je ujeo psa: jedno od ovdašnjih komunalnih preduzeća siromašnoj baki godinama je naplaćivalo usluge, iako bakina kuća uopšte nije bila priključena na komunalnu mrežu tog preduzeća.

Priču sam objavio u dnevnom listu za koji sam tada radio.

Koji dan kasnije, na adresu urednika u Beogradu stigao je „demanti“. Javno preduzeće se posipalo pepelom na tri ili četiri gusto kucane stranice nesuvislog teksta. Pokušali su da objasne da baka istovremeno jeste i nije korisnik njihovih usluga i da joj usluge jesu, ali i nisu bile naplaćivane.

Ukratko, tvrdili su da devojka nije bila puno trudna i da ubijeni nije bio baš skroz mrtav.

„Demanti“ činjenično nije demantovao ništa od onoga što je objavljeno, pa je urednik rekao da ga javno preduzeće upotrebi u toaletu.

Rekao je to, razume se, direktnije nego što ovde prenosim. Zgužvao je „demanti“ i bacio ga u smeće.

Pošto ništa od onoga što je bilo objavljeno nije bilo neistinito, šta više, tužba sudu je otpala u startu, ali je „demanti“ na kraju ipak bio objavljen.

Nešto nalik lokalnom mediju, što ovde o trošku građana decenijama objavljuje sve što se sa pozicija moći zatraži, pa i preko toga, iako ni slovom nije bilo pomenuto u mom tekstu, niti je sa samim tekstom imalo ikakve veze, prihvatilo se da objavi taj „demanti“, dakle bez ikakvog povoda, ne obazirući se na činjenice, niti ih proveravajući.

To se naziva osećajem podaničke dužnosti. Moj „kolega“ na umu nije imao činjenice, ponajmanje baku, ali jeste reklamu iz javnog preduzeća i novac iz budžeta koji dobija do danas.

Setio sam se ove epizode u petak, na konferenciji za medije u ovdašnjem SSP-u kojoj smo prisustvovali nas troje. Ostalima su, odjednom, iskrsli važniji poslovi od samog posla kojim se bave.

Slagali se sa onim što rade Robert Šebek i njegova ekipa iz lokalnog SSP-a, ili ne, ukoliko ste zaista novinar osnovni je red da saslušate njihove argumente, da ih proverite, da čujete argumente druge strane i da o svemu izvestite javnost.

Umesto profesionalnog novinarskog pristupa na lokalu, u petak smo svećom tražili novinara po gradu. Konferenciji se, pogađate, nije odazvao ni objavljivač „demantija“ od pre dvadesetak godina.

To nipošto ne znači da u budućnosti, ukoliko SSP dođe u poziciju da o gradu odlučuje sa pozicija vlasti, neće postati njihov najrevnosniji izveštač.

U tom slučaju, od mobilijara u njihovoj kancelariji razlikovaće se jedino ako mu ne prilepe inventarski broj.

Čemu služi kolektivni medijski bojkot onoga što o Gerontološkom centru pokušavaju da saopšte Robert Šebek i njegova stranačka ekipa i da li je to novinarstvo koje Subotica zaslužuje?

Imaju li Nenad Ivanišević i direktorica Brankica Tešanović pravo da ćute, sakrivajući se iza funkcija koje objavljaju, države i patriotizma?

Naravno da nemaju.

Nenad Ivanišević iz Demokratske stranke bi vam to i sam rekao o sebi iz Socijaldemokratske stranke.

Budući da sam u jednom kratkom periodu imao priliku da izbliza osmotrim mehanizam stranačkog funkcionisanja, nijedna politička stranka me ne zanima u smislu podrške ili saradnje. Od SSP-a me deli mnogo toga, ali ćutanje u horu i medijsko aportitranje po svaku cenu, naročito po interesnoj komandi centara moći, nije mera stvari na koje novinar treba da pristaje, ukoliko jeste novinar.

Upravo je u tome štos: ma koliko mislili da snishodljivo podilazeći aktuelnoj moći opstajete kao novinar, jer tako dolazite do budžetskog novca, to vas od novinarstva sve više udaljuje.