Bez pravog imena

12. April 2021.
Nazovimo ih droljama, devojčurama, kučkama – sve su to dobri prevodi francuske reči salope. Ja neću da ih nazovem, hoću da ih slavim. Tako su, naime, posle jednog štosa u Charlie Hebdou, nazvali 343 potpisnice izjave o tome da su imale abortus, sa zahtevom da se abortus legalizuje u ime jednakosti, pravičnosti i zdravlja žena.
zuza-galczynska-sDe__EznawI-unsplash
Ilustracija. Foto: Zuza Gałczyńska / Unsplash

Piše: Svetlana Slapšak

To se desilo pre pola veka, 1971. Izjava sa imenima potpisnica pojavila se u Nouvel Observateuru 5. aprila. U to vreme, abortus je u Francuskoj bio zabranjen, kažnjiv sa do dve godine zatvora i velikom novčanom kaznom. Pominjem samo neke slavne mrtve koje su potpisale izjavu: Simon de Bovuar, Žan Moro, Fransoaz Sagan, Anjes Varda. Pismo je označilo početak velike i konačno javne političke borbe za ženska prava. Misiju je preuzela politička prvakinja, ministarka za zdravlje, docnije predsednica evropskog parlamenta (1979-82), Simon Vel, koja je inače pripadala konzervativnoj strani; preživela je holokaust kao Jevrejka, za razliku od svog oca, majke i brata. Četiri godine docnije, 1975, uspela je i francuska skupština je izglasala legalizaciju abortusa. Danas je to deo osnovne zdravstvene zaštite. To nije bila njena jedina zasluga: godinu dana ranije, uspela je da olakša nabavku kontraceptivnih sredstava, poboljšala je uslove života žena po zatvorima i uticala na donošenje niza drugih mera. Među mnogim važnim stvarima, potpisnice pisma istakle su jednu, koja se inače nije često pominjala u sličnim zahtevima širom sveta: slobodu ljubavi.

U to doba, odobravale smo napore naših francuskih drugarica, i pomalo ih sažaljevale što time moraju da se bave. Morale su se boriti i za samostalno otvaranje računa u banci i za samostalno iznajmljivanje stana. No one koje su posle imale to iskustvo, znaju kakvi su uslovi bili u francuskim bolnicama za abortus, porođaj ili bilo šta drugo… Našoj samouverenosti bilo je dato još dvadesetak godina, koje su inače bile obeležene, otvoreno od 1978, od konferencije Drug-ca, misoginijom, seksizmom, napadima na feminizam, novim patrijarhatom i konačno, sa propašću države, udarcima na zakone, jednakost i sva prethodno stečena ženska i druga prava soja, svakog soja. Borba protiv svega toga ima svoje junakinje, većinom neopevane. I zbog toga se vredi setiti prvakinja, još starijih – recimo Julke Hlapec Đorđević, koja je mnogo pisala o seksualnoj etici, propovedala sistem Margaret Zenger i pokušavala da se društveno prizna i uvede odgovornost muškarca. Istovremeno je jasno ukazivala na to da u SSSR-u, gde je abortus bio legalizovan, to izvode u bolnicama u lošim uslovima. Julka Hlapec Đorđević je izdala dve knjige Feminističkih eseja između dva rata kod Gece Kona, što je danas, kao paralela, skoro teško zamislivo. No, rasutost ima svoje prednosti…

Julka Hlapec Đorđević je zahtevala novog, drugačijeg muškarca, „filofeminog“ muškarca. Nije nezamislivo. Upravo u proleće 1971, kad sam se prvi put zapošljavala, morala sam da obavim i pregled kod ginekologa. Bila sam sama u čekaonici, kad je ušao sasvim mlad romski par. Govorili su malo romski, malo srpski. Bilo je jasno zbog čega je ona došla. Bila je uplašena i zbunjena. On se svom snagom trudio – pokušavao je da ju nasmeje i konačno uspeo, govorio joj je o svadbi, o tome da bi voleo da ima sedmoro dece, bio je topao, nežan, zabavan. I sama sam se počela smejati njegovim šalama, i na kraju smo se sve troje oraspoložili. I danas se sećam njegovog lica, lica pravog zanetog ljubavnika i prijatelja. Setila sam se mnogih svojih prijateljica i njihovih priča: uglavnom o tome kako su, čim se pojavio problem, ostale potpuno same. Da ih prate do ginekologa? Svi oni pesnici, profesori, partijski sekretari? Ovaj savršeni primerak feminofilnog muškarca došao je na pregled i bilo je jasno da će je pratiti i dalje, možda mnogo posle onog sedmog deteta. Događaj me je naveo da postavim dodatno pravilo uz ono koje je postavila Simon de Bovuar: muškarac se ne rađa, nego postaje. Kao i bilo koji drugi soj, i ne zauvek, bio je još docniji dodatak. Konačno, negde devedesetih, to je za mene postalo „Julkino pravilo“, koje je označilo kraj svih usukanih pravila, pa i onog Simoninog.

Zato se danas nekako ne mogu samo radovati što postoji pokret #nisi sama, što se žene oslobađaju da kažu šta su preživele, što se i mnogi solidarni drugih sojeva bune. Žao mi je vremena, ponovnog učenja, žao mi je što mlade žene nisu stabilne na našim ramenima, a tako su zaslužile. I zato hoću da ovo prisećanje zvuči i kao izvinjenje.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.

Share