Biljana Srbljanović – Šnaucer i pudla

Piše: Biljana Srbljanović

Čovek u većini veruje (misli) da njegov PAS ima instinkt da prepozna “loše ljude”, i time objašnjavamo svako iznenadno neuobičajeno ponašanje ljubimca. Kada pas pokaže iznenadnu agresiju, makar samo režanje – vlasnik to gotovo uvek shvata ozbiljno, gotovo uvek pomisli ili čak kaže da njegov pas “sigurno oseća nešto” i bespogovorno poštuje instinkt životinje.

A zašto to onda ne važi i za ljude, naročito žene? 
Kada tom istom vlasniku psa, koji poštuje instinkt svoje pudle, kažete da vam se neka devojka ili mlada žena poverila da je žrtva nasilja, i da joj vi verujete, u velikoj većini će tu informaciju PRVO relativizovati. Još gore, kada se ljudima, koji veruju da njihov šnaucer tačno zna da prepozna loše ljude, obrati devojka koja misli da joj neko čini nešto nedopušteno, da joj te stvari, pa makar i “dopuštene” ne prijaju, da oseća “neobjašnjiv” strah od tog nekoga, gadjenje i jezu, zašto joj odmah ne poverujemo? Da li stvarno mislimo da je ona manje sposobna od dotičnog šnaucera, da “oseti” čoveka?

Zašto su nam po pravilu prve reči, na neku strašnu informaciju, ili čak samo neočekivanu: “Ne mogu da verujem!?” čak i kolokvijalno. Prvo, možeš. Drugo, to da li ti veruješ ili ne, ne menja istinitost onoga što se dogodilo. Evo, da uzmemo jednostavan primer. Ideš ulicom i misliš na drugaricu iz gimnazije i onda, nekoliko trenutaka kasnije – naletiš na nju. Prvo što bismo rekli je “Ma, ne mogu da verujem! Pa da li veruješ da SAD mislim na tebe!?” Onda biste se zajedno čudili toj koincidenciji, a već u trenutku u kom ste izgovarali da ne možeete da verujete, VI STE VEĆ POVEROVALI.

Poverovali ste u krajnje bizarnu, mada simpatičnu koincidenciju. Neću sad da gnjavim šta je sve logično i racionalno objašnjenje te “koincidencije” – možda ste pomislili na drugaricu, jer prolazite blizu njene kuće, možda ste pomislili na drugaricu jer ste, krajičkom oka, nesvesno, videli nekog ko liči na nju, a u stvari je to zaista bila ona, možda ste umorni pa vam opažanje sporije “putuje do svesti”, a možda je stvarno koincidencija.

Ja nisam stručna za ovo o čemu pričam, čitala sam i učila na faksu ponešto, a bavim se izmišljanjem karaktera i priča, pa posmatram svet oko sebe neprestano, ali me to apsolutno ne čini kompetentnom za moje tumačenje koincidencije. Ali, vi ste i MENI upravo poverovali jer vam moje objašnjenje zvuči logično i razumno. Znači, pre ćete poverovati u potpuno rendom dogadjaj i potpuno laičko objašnjenje nekog komplikovanog mentalnog procesa, nego što ćete poverovati žrtvi kad vam kaže: napastvuje me učitelj. Slika me i napija tutor. Silovao me je kolega.

Zašto smo takvi, kad je mnogo lakše da jednostavno POVERUJEMO.

Moje iskustvo mi kaže da je problem i u vaspitanju: da devojčice učimo da se NE BOJE, umesto da ih učimo da POŠTUJU SVOJ STRAH. Da mislimo da osnažujemo svoje čerke, ako ih teramo da budu hrabre, umesto da im pomognemo da prepoznaju uzrok straha.

Da devojčice učimo da budu fine i kažu dobar dan čiki i “Čuješ šta te čika pita?” kad dete ne odgovara na benignu banalnost koju “čika” (komšija, čuvar, taksista, portir), pita verovatno samo da bi bio ljubazan i fin. Zašto poštujemo režanje onog šnaucera i ne primoravamo kuče da dopusti da ga neko mazi, ako to kuče neće, a ne poštujemo dete, posebno devojčicu, kada ne želi da je IKO pomazi po glavi ili neće da odgovori čiki kako je bilo u školi?

Mislim da je to jedna od sistemskih grešaka, da devojčice, devojke i žene učimo da moraju da budu ljubazne i da je grozno ako je SVI ne vole. Da nešto nije u redu sa njom, da sigurno ONA nešto pogrešno radi, ako dodje i kaže da je neko u školi “mrzi”. Šta kažemo devojčici kad se požali – Perica se šutira i čupa me za kosu? Ajde, nemoj da si tužibaba. Pusti, ti se njemu u stvari svidjaš. Je l si ti to možda zaljubiškala u Pericu? A šta si ti njemu radila, da te počupa?

Nemoj da si tužibaba – neću da prijavljujem nasilje, ti se njemu u stvari svidjaš – muškarci tako pokazuju ljubav, je l si se ti to zaljubiškala – da nemaš ti nešto s tim što kažeš da te napao, a šta si ti njemu radila – mora da si sama kriva.

A od Perice do Petnice, vreme proleti za tren.