Biljana Srbljanović – Nisam samo ja

13. Jun 2021.
Pažljivo sam pročitala intervju Ane Divac i reakcije najglasnijeg dela javnosti na njega.
biljana_srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Sa raznim stvarima se ne slažem, o drugim ne znam gotovo ništa da bih imala pravo na svoje  mišljenje, ali sve zajedno mislim da je pametan i pošten i da upravo u tome problem. Zbog razložnog i argumentovanog iznošenja svojih stavova, u ovom duboko podeljenom društvu, Ana Divac je ponovo postala meta podivljalog vredjanja i neopisivo ogavnih optužbi za užasno krivično delo sa kojim ona nema ništa. Meni su i fontana i spomenik Stefanu Nemanji odvratni, a njoj su super, pa šta onda? O sukobu njene porodice sa bivšom vlašću ne znam skoro ništa, ali verujem da ona to iskreno tako vidi, pa šta? Jer, suština njene ispovesti je da govori o svom osećanju da postoji jedna tragična zaglavljenost našeg društva u agresivne podele, uglavnom diktirane interesima, i otud ova ponovna ostrvljenost na nju.

To što je Ana Divac sa svojom porodicom prošla tokom tabloidne eksploatacije strašnog slučaja “Kantrimen” (čak i da ne ulazimo u razloge i organizatore toga), nešto je što bismo svi, kada bismo imali iole funkcionalan etički sistem koji, kao ljudi, delimo, mogli samo da osudimo. Ceo dogadjaj je tragičan, ali neverovatno jasan: punih 18 dana nakon smrti mladog Luke Jovanovića, informacije o ovom dogadjaju jedva da su postojale, nekoliko šturih napisa u crnoj hronici i to je bilo sve. Skoro 3 nedelje ni jedan medij nije poklonio pažnju činjenici da je akter dogadjaja pobegao sa mesta nesreće i da ga niko ni ne traži jer i ne zna ko je. Luka je sahranjen u tišini, bez prisustva ijednog novinara, koji su se posle javljali kao prvoborci za pravdu u ovom slučaju. Da otac nije počeo protest na mestu pogibije svog sina, verovatno se niko ne bi ni zainteresovao za slučaj, a i tada jeste najviše zbog medijskog potencijala za eksploatacijom. Kada je bukvalno najopskurniji glasnik jednog krila udbe počeo da rastura priču da je je Ana Divac umešana u ovo strašno delo, počeo je pakao i za nju i njenu porodicu, i za porodicu nesretnog mladića, ali i za celokupno društvo koje je ponovo potvrdilo da naše ljude ništa ne mobiliše tako uspešno, kao poziv na linč.

Neću ovde o notornim činjenicama (žena nema ta kola ni te boje) uz gomilu drugih očiglednih dokaza da nema nikakve veze sa delom, uključujući i brate snimak nesreće, na osnovu kojeg su presude i donete. To što su četiri veoma mlade devojke sa tog snimka (koje su, sa kasnije osudjenim vozačem Kantrimena, te noći nastavile provod do jutra, kupanjem u djakuziju na nečijem placu na obodima Beograda, dok su se kola verovatno rastavljala na delove da bi se dokazi uništili), dobile tek mesec-dva nanogice kao kaznu, to su svi zaboravili. Zaboravili su i da je osoba koja je upravljala vozilom već odavno izašla iz zatvora, eto kakav je pravosudni sistem. Ali se danas svi ponovo sećaju da je Ana Divac sigurno ubica, i to zato što joj se svidja fontana, a da je rekla da je Beograd na vodi zločin i da ga treba srušiti, opozicioni tviter bi joj podigao spomenik u sred tog lavora sa vodopadom.

Da nije rekla da smo društvo u destruktivnom stanju permanentnog rata različitih centara moći, i u vlasti, i opoziciji,  da je prećutala svoje mišljenje i iskustvo (koje, ponavljam, može biti potpuno pogrešno, ali je njeno) danas bi je pozivali da povede revoluciju.

Iako o Ani Divac ne znam mnogo, baš na osnovu ovog intervjua jasno vidim kakve moralne kriterijume nosi u sebi što je, hajde da ne lažemo, pokazala svojim životom već mnogo puta.

Ljudi sada daju sebi za pravo da je ponovo blate i vredjaju, podsmevaju se imenu koje ona želi da nosi, minimiziraju njen decenijski humanitarni rad, tvrde da je skroz nebitna i samo nečija žena (pa, ili je bitna toliko da može da zataška ubistvo, ili je potpuno nebitna, ali onda nema logike), režimski mediji spinuju priču kao njenu podršku Vučiću, ovi s druge strane se vredjaju što ih Ana Divac uopšte spominje. Možda najjasniji primer našeg političkog i medijskog haosa je upravo odgovor Tanje Vojtehovski, koju je Ana Divac imenovala zbog neetičkog tretmana čitave priče. Voditeljica je, u ono vreme, snimila neodmerenu i  neodgovornu emisiju u kojoj je pružila ogromnu medijsku platformu za sumnjičenje i blaćenje Ane Divac, pri tom eksploatišući veliku tragediju roditelja u trenutku duboke žalosti za lični medijski prestiž. Njeno opravdanje je – pa nisam samo ja, i drugi su. I još: ja sam tu emisiju snimila POSLE svih drugih, znači, samo sam se priključila šutki. Za koju nisam imala potrebu da razumem ko ju je i sa kakvim motivima započeo, kakve posledice je ostavila i zašto je sve to razarajuće pogrešno.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

Share