Biljana Srbljanović – Udaljena lica

6. Jun 2021.
Kada je, pre neko veče, tabloid objavio (posle će se ispostaviti netačnu) vest, da je Čedomir Jovanović demolirao restoran brze hrane na Novom Beogradu, erupcija zadovoljstva i seirenja istog momenta se proširila društvenim mrežama.
biljana-srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

U deljenju sadržaja tabloida nije bilo zadrške, posebno kod “gradjanskog” Tvitera. Medij koji inače odbacujemo kao rasturača lažnih i poručenih vesti, te večeri je bio pouzdan izvor: tabloid je rekao da je Čeda “poludeo”, “pukao”, “vandalizovao”, “napao” i “potpuno uništio” ugostiteljski objekat, kao i da je bio drogiran i pijan. I svi oduševljeni.
Sutradan je, sitnijim slovima i mnogo manje deljena, izašla informacija da Čedomir ipak nije bio drogiran (negativan policijski test), da je pio u tom lokalu koji mu se nalazi pred kućom (što zakonom nije zabranjeno), da su ga (kao i više puta do sad), napali i provocirali “navijači”, tačnije huligani, koji su klicali Legiji i Zemuncima, ubicama Djindjića, te je on zbog toga pobesneo i kamenom razbio izlog lokala, a već sutradan platio štetu.

I same fotografije tih medija, koji su pojurili na lice mesta da ovekoveče Čedomirovo konačno hapšenje, pokazivale su jasno – jedno razbijeno staklo i neuhapšen Čeda, koji ih je, medije mislim, time još više provocirao.

Dobro znam šta taj čovek decenijama trpi, kako ga ti “navijači” sistematski maltretiraju, prate, provociraju i neretko fizički napadaju. Isti oni “navijači” koji su ga, gle čuda, takodje u kafani, u Segedinu, pre desetak godina napali, pa su prisutnom prijatelju, umetniku Srdjanu Ćešiću, slomili vilicu i izbili zube, godinama, ne, lepo sam rekla – decenijama vrše nasilje: vredjaju ga, provociraju, kidišu, psuju, šalju mu pretnje i opscene poruke na temu porodice, a pogotovo dece.

Sama trpim iživljavanje istog profila ljudi podržano tom vrstom medija, ali mnogo manje i uglavnom samo verbalno, (jer ja gotovo nikud, delom i zbog te strašne mržnje ni ne idem) i teško se nosim sa tim. I meni se desilo, par meseci posle napada u Segedinu, da se nadjem baš sa Srdjanom Češićem u većem društvu, u prepunom lokalu, kada nas je (samo nas dvoje) obezbedjenje objekta brzinski izvelo napolje da se sklonimo, jer su u provod upravo stigli “navijači”. Priličan sam duduk iz oblasti poznavanja kriminalaca, ali je bilo dovoljno da nam njihova imena spomenu, pa da odmah poslušamo i pobegnemo, glavom bez obzira, pre nego što nas vide. Tada sam rekla, ok, ovaj grad je za mene nebezbedan, nemam pojma zašto baš ja, ali naslućujem da ima veze sa onim što govorim i pišem. Da sam imala kamen pri ruci, ne bih gadjala nikog, jer sam kukavica, ali neprestano živim sa tim groznim osećanjem nesigurnosti i straha. A znam da je Čedomiru milion puta gore.

I sad šta? Naslovi o “Čedi huliganu” pune novine, objavljuju se tik uz naslove o jadnom Legiji u zatvoru, što ga sažaljeva bivši ozloglašeni upravnik Mitrovice, poznat po tome što je, samo nekoliko sati nakon što su ga uhapsili zbog nekih silnih pronevera novca, izbila “spontana” pobuna upravo u tom Kazneno-popravnom zavodu, kojom prilikom su dokazi iz uprave isto tako “spontano” spaljeni. Taj bivši upravnik, o kome je još Insajder govorio kao pokrovitelju neljudskog ponašanja, batinanja i mučenja, izgladnjivanja i vezivanja zatvorenika, nama objašnjava kako je Legija pahuljica koja kopni u previše obezbedjenom krilu zatvora, i to tik uz naslov o Čedi okorelom zlikovacu što Legijine poštovaoce zločinački gadja kamenom u fast fud.

Tim povodom, evo male poučne priče: u previranjima 2000. i 2001. godine, u zatvoru Sremska Mitrovica, kojim je upravljao ovaj (tada već smenjeni) Legijin drveni advokat, četvorica zatvorenika, osudjenih za najteža krivična dela, pobegli su jednom neočekivanom prilikom, kroz tunel dug 25 metara, sa metar širine, uredno iskopan i ojačan, sa prigodnim ulazom u klozetu radnog pogona Kaznenog zavoda, a izlazom daleko izvan zidina. 25 metara podzemnog prolaza, koji nije iskopan preko noći, ali ipak niko nije primetio mesecima dugu i preciznu gradnju. Ti, koji su pobegli, zvanično su nazvani eufemizmom “udaljena lica”. Udaljili se ljudi kroz rupu u klozetskoj šolji, šta sad, dešava se.

Dok Legija “na samrti” robija u Požarevcu, njegovi sledbenici kidišu na ljude po Beogradu, mediji ga žale i hvale, naša javnost se skandalizuje zbog kamena bačenog u prozor. Da nisam odavde, pa da ne pomislim da neko negde baš tom Legiji upravo ne kopa tunel za izlaz sa robije, čim se sve sredi i javnost pripremi. Pa da i on onda konačno postane samo još jedno obično udaljeno lice.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

Share