Biljana Srbljanović – Danska vakcinacija

10. Oktobar 2021.
Mesecima sebi govorim da ne treba više da pišem o vakcinaciji, da je javni razgovor odavno u potpuno slepoj ulici, da je iz nje nemoguće ijednog antivakcinaša izvesti bilo kakvim racionalnim, naučnim, humanitarnim ili moralnim argumentom.
VAKCINACIJA PROTIV KORONA VIRUSA
Foto: BETAPHOTO/DRAGAN KARADAREVIC

Piše: Biljana Srbljanović

Tu smo bitku izgubili, nažalost, na samom početku, kad smo dopustili da nam ispred kriznog štaba istupaju probisveti, a da nam medijskim prostorom krstari polusvet koji se bogati na bolesti i smrti. Ne postoji više ta akcija, reklama, marketinška poruka, advertajzing matrica, koja ljude može da privoli na racionalno i odgovorno ponašanje, nemoguće je da poznatim sredstvima koji se decenijama koriste da potrošače privole da kupe neki proizvod, antivaksere privolimo da sami donesu odluku da se vakcinišu. Nije moguće više govoriti, ne služi više ničemu apelovati, moliti, ubedjivati, nerazumno je dalje gubiti vreme na to.

Nalazimo se pred prekretnicom: ili ćemo primeniti sredstva prisile ili ćemo, kao i u svemu, propustiti jedinstvenu priliku da ponovo ne završimo na smetlištu istorije.

Kada je berlinski zid padao, mi smo ga preko noći podigli. Kad je čitava Evropa nezadrživo pošla u pravom smeru, mi smo se vratili onamo gde, paradoksalno, nikad nismo bili. To nas je koštalo decenije ratova, košmara, unišavanja i smrti, od kog se dan danas nismo oporavili. Koliko god da deluje preterano ovo poredjenje, nemojte da se zavaravamo: mi se nalazimo upravo na takvoj prekretnici kao 1989., posledice onoga što sada radimo, do te mere će devastirati sve, da ćemo se ponovo godinama batrgati u krizi, samo da se vratimo na tačku na kojoj smo bili pre korone. Na uobičajenu antivaksersku zabludu nerazdeljene sredine: vakcinisani nisu zaštićeni od kovida, nevakcinisani nisu zaštićeni od kovida, vakcinisan-ne vakcinisan, isto ti se vata – nema logičkog odgovora. Jednostavno, sam princip kojim se dopušta da sami odlučujemo o ovome, u našem iracionalnom društvu, ne može da funkcioniše. Da se vozači pitaju, ko zna koliko bi ih zaista koristilo pojas u automobilima. Logika antivaksera “nemoj ti da se brineš za mene, sam ću odlučiti da li hoću da se čuvam” bi, da nema prisile i kazne, uvek bila jača. Zašto to važi za saobraćajne propise, ali ne i za javno zdravlje?

Zbog čega država i dalje ima veru u nikada dokazanu empatičnost našeg društva, zbog čega se i dalje nadamo da će svi ti protivnici vakcine, koji to sad rade bukvalno samo iz inata, te najpoznatije osobine srpskog mentaliteta, ikada odustati? Umesto da metodom regulisane prinude završimo ovu agoniju, gubimo dane i godine iracionalno verujući da će naš čovek da, u sukobu mišljenja, popusti.

Neće.

Neće iz principa.

Neće iz inata.

Više nije ni pitanje da li (pogotovo mladi) ljudi veruju u sumanuto bulažnjenje antivakserskih profitera, jasno je da samo veoma mala, ograničena, napola obrazovana grupa zaista misli da su paranaučni argumenti protiv javnog zdravlja iole tačni. Mnogo veći broj njih ni u to ne veruje, čak ni mi nismo baš tolike budale da večinski imamo poverenja u ludake sa interneta, da verujemo u tudje halucinacije o reptilijancima, čipovima, trovanju i svetskoj zaveri. Ne, radi se o inatu, o kontriranju, o tvrdoglavom, iracionalnom besu, o osećanju da će se izgubiti čast, ako pristanemo da promenimo mišljenje. Taj model ponašanja je, u našem društvu, tako dugo negovan, toliko dugo koriščen u razne manipulativne svrhe, uglavnom poltičke prirode, da je moralo doći vreme za naplatu štete. Ako decenijama govoriš narodu da je poseban, bolji, da je jedini u pravu, da je čast biti protiv svih, kako sada možemo da očekujemo da se taj isti narod promeni preko noći? Da se probudi kao hladni Danac, da iznenada i bez razloga postane ono što je do sada učen da treba da mrzi. Da više nije najvažnije, a po bilo koju cenu, da nikad ne budemo “kao oni”?

Izlaz iz ove katastrofe moguć je jedino prinudom. Može da se buni ko hoće, da tu pobunu kapitalizuju politički, finansijski, da se osnaže na licemernoj podršci onome u šta ni sami ne veruju, to je neminovno. Pa šta? I to što će zagrcnute borkinje za ustav i prava, tim povodom od šoka završiti na respiratoru, zamalo udavljene sopstvenom pljuvačkom, objašnjavajući nam da one zapravo štite NAS, pa neka. To će mi biti dodata vrednost. Srbija će sama od sebe postati Danska, samo ako Danska jednom stvarno istruli. Do tada ćemo biti ono što i jesmo: ljudi koji više poštuju naredjenje nego ličnu odgovornost. Istorija nam je svedok.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

Share