Veran Matić: U napadu Janka Baljka, ništa nije tačno

Piše: Veran Matić

Vlasnik Informera Dragan J. Vučićević, recimo, to često radi. Tužio sam ga i dobio na sudu. Čak je i priznao da je lagao jer ga je: „Tijanić zakleo da nikada ne dozvoli da ja budem izabran za direktora RTS“. Iako iskreno to nikada nisam želeo da budem niti sam se uopšte angažovao po tom pitanju, zlu ne trebalo, sam preventivno napadan.

Nije mi jasno zašto istoj metodi pribegava i Janko Baljak, naš priznati reditelj čije je najznačajnije filmove producirala medijska kuća B92 u vreme dok sam bio glavni i odgovorni urednik. Ovih dana je na društvenim mrežama objavio sledeći tekst:

“Kuća u kojoj je živeo Laza Lazarević  u Hilandarskoj 7. Zaštitila ju je zakonom Titova vlast. Sve vlasti posle, a najviše trenutna radikalska, navijaju da se konačno uruši, raspadne i nestane kako bi tu nikao poslovno-mafijaški stambeni kompleks. Gorela prošle godine.
Dečja biblioteka grada Beograda sa svim knjigama iseljena kao nebezbedna.  Veran Matić, specijalni izaslanik Aleksandra Vučića nedugo posle skinuo tablu “nebezbedna biblioteka srušiće se svakog trena” i uselio svoju firmu na nekoliko džabana godina.
Posle mu našli bolji i bezbedniji prostor pa se čovek povukao. Onda se useljavale izbeglice dok ih i groznim nacistističkim grafitima i Ratkom Mladićem nisu proterali. Na kraju podmetnuli i požar a više nije bilo Verana da ih zaštiti.  Lepotica preživela.
Sad ima neka kućica sa penzosom bezbednjakom u dvorištu ali mi komšije sa zebnjom čekamo tablu Milenijum tima ili nekog sličnog mafijaškog okupatora.
Čekamo kao društvo da nas više nema da bismo se probudili”

Priznati autor dokumentarnih filmova gotovo ništa istinito nije napisao:

• „Zašttila ju je zakonom Titova vlast.“ – Kuća u Hilandarskoj 7, u kojoj je sa porodicom nekoliko godina živeo velikan naše književnosti i medicine Laza K. Lazarević, nikada nije bila zaštićeno kulturno dobro, ni za Titove ni za bilo koje druge vlasti. Ono što jeste zaštićeno zakonom je ambijentalna celina Kopitareva gradina, u okviru koje se nalazi i ova kuća, što joj, kako vidimo, ne pruža dovoljnu zaštitu. Ovaj podatak bio je lako proverljiv na sajtu Zavoda za zaštitu spomenika, a zašto se profesor FDU nije potrudio da je sazna pre pisanja teksta, zaista ne znam.

• „Dečja biblioteka grada Beograda sa svim knjigama iseljena kao nebezbedna. Veran Matić, specijalni izaslanik Aleksandra Vučića nedugo posle skinuo tablu „nebezbedna biblioteka srušiće se svakog trena“ i uselio svoju firmu na nekoliko džabana godina.“ – toliko je pogrešnih informacija u ove dve rečenice da moramo taksativno:

1. Da, Dečje odeljenje Bibiloteke grada Beograda iseljeno je u novembru 2017. zbog nebrige bilo koga, osim samih radnika Dečjeg odeljenja, za ovo zdanje koje je neminovno propalo toliko da je bilo nebezbedno, pogotovo za primarne korisnike – decu. Da je Janko Baljak bar jednom ušao u ovu kuću u poslednjih na primer 15-ak godina, ne verujem da bi dozvolio svojoj ili deci svojih prijatelja da koriste njene prostorije zbog otpadanja fasade u dvorištu, trošnih zidova u prizemlju, skoro nepostojećeg i prastarog sistema grejanja, krova u poluraspadu zbog čijeg prokišnjavanja su i prostorije u prizemlju bile vlažne… Nisam primetio da je Janko Baljak, tada ili sada, pokrenuo akciju obnove ove zgrade i čuvanja sećanja na Lazu Lazarevića.
2. Ne, Veran Matić nije uselio svoju „firmu“ u ovaj prostor. Fond B92, čiji sam predsednik Upravnog odbora na potpuno volonterskoj bazi, i Kulturni centar Rex, koji je sastavni deo Fonda, neprofitna su humanitarna, obrazovna i kulturna organizacija, koja je u poslednjih 17 godina, koliko postoji, zdravstvenom, obrazovnom i socijalnom sistemu ove države donirao preko 10 miliona evra kroz akcije Bitka za bebe i Bitka za porodilišta, projekat Slobodna zonu junior i Bitka za znanje, akciju kupovine digitalnog pokretnog mamografa za borbu protiv raka dojke, projekat izgradnje sigurnih kuća, kupovinu transfuziološkog autobusa, itd, itd, itd…
3. Ne, niko iz Fonda i Rexa nije „skinuo tablu“ jer je nije ni bilo. Mesec dana nakon što je dečje odeljenje iseljeno, Fond i Rex su obavešteni od strane Jevrejske opštine Beograda, od koje su zakupljivali dugogodišnje sedište organizacije u Jevrejsku 16, da moraju da se isele u roku od 3 meseca. Panično traženje adekvatnog prostora koji će moći da obezbedi čuvanje dragocene arhive KC Rexa i nezavisne kulturne scene iz 90ih, stare 25 godina, i obezbedi rad Fonda B92 završilo se odgovorom na molbu upućenu Republičkoj direkciji za imovinu da na raspolaganju postoji prazan prostor u Hilandarskoj 7. Bez mnogo drugih opcija, Fond i Rex su prihvatili da se usele u ovu zgradu i svesni njenog značaja renoviraju je u potpunosti, naprave spomen sobu Lazi K. Lazareviću i osmisle programe koji će čuvati uspomenu na ovog velikog čoveka.
4. Ne, nije se radilo o godinama. Fond B92 i Rex uselili su se u Hilandarsku u martu 2018. ali su iz nje morali da se isele već 10 meseci kasnije, u januaru 2019. godine, jer je kuća kroz proces restitucije vraćena starim vlasnicima. Ne, to nisu naslednici Laze Lazarevića, već nekoga ko je kuću kupio nakon što je Lazina udovica prodala.
5. Ne, Fond B92 i KC Rex nikada nisu boravili u nekom prostoru „džabe“. Od 1994. godine, kada je Radio B92 ušao u tada trošno i zaboravljeno zdanje u Jevrejskoj, obnovio ga i osnovao KC Rex, preko kuće Laze Lazarevića u Hilandarskoj, do danas u prostoru u Maksima Gorkog ukupno je za zakup različitim opštinskim, gradskim ili državnim institucijama te Jevrejskoj opštini Beograda plaćeno preko 250.000 evra za zakup prostora. Ukoliko je Janku potrebno da se uveri, može slobodno da poseti prostorije Fonda B92 gde će mu biti omogućen uvid u račune za zakup i izvode plaćenih računa.
6. I konačno, nikada nisam radio u Hilandarskoj 7. Dok su Fond i Rex pokušavali da nađu novac za obnovu kuće i prilagođavali rad praktično nemogućim uslovima, naročito u jesenjim i zimskim mesecima, ja sam zakupljivao kancelarijski prostor u Makedonskoj ulici i plaćao ga iz sopstvenog džepa.

Janko Baljak, dakle, spočitava jednoj fondaciji što je pristala da od države zakupi kuću u veoma lošem stanju sa namerom da je obnovi, usput se baveći svojim redovnim humanitarnim, obrazovnim i kulturnim aktivnostima kojima je prilično zadužila ovo društvo. Isto kao što smo B92, Fond B92 i ja kao producent, zajedno sa istim ovim Jankom, doprineli da u periodu dužem od decenije nastanu sledeći Jankovi filmovi:

1. Vidimo se u čitulji, dokumentarni film (1995);
2. Zbogom underground, dokumentarni film (1995);
3. Etnički čisto, dokumentarni film (1998);
4. 02:06 – Anatomija bola, dokumentarni film (2000);
5. Mrtvi ubijaju – Anatomija bola 2, dokumentarni film (2001);
6. Srbija u kontejneru, dokumentarni film (2002);
7. Ko je ubio Antu Markovića? – dokumentarni serijal o ekonomiji destrukcije Jugoslavije (2003);
8. Vukovar – poslednji rez, dokumentarni film (2006).

Mislim da je važno pomenuti da je B92 tada producirao i filmove Želimira Žilnika “Tito drugi put među Srbima” i “Marble ass” bez kojih se ne može zamisliti Žilnikov opus kojim se Baljak intenzivno bavio u poslednje vreme. Da ne govorim o dokumentarnim filmovima profesora Gorana Markovića “Poludeli ljudi” i “Srbija, godine nulte” čiji je Janko bio asistent na FDU u vreme kada je radio u filmskoj produkciji B92.

Jankovo je pravo da smatra da je “ono što se dešavalo sa B92 u procesu tranzicije i privatizacije odvratno”. Za razliku od njega, znam koliko je sve to nepravedno, bolno i podložno zlonamernim i površnim tumačenjima onih koji time leče svoje povređene sujete. Janko je sam izabrao da 2007. godine B92 zameni RTS-om za koji snimio televizijski film u vreme kada je generalni direktor bio Aleksandar Tijanić. A.T. koji je zakleo DJV-a. Znate već za šta.

Kada je reč o Baljkovom gnušanju nad činjenicom da se, takođe potpuno volonterski, bavim nestalim osobama, veoma teško je pravdati se zbog čega pomažete porodicama nestalih da pronađu tela svojih najmilijih da ih dostojno sahrane i ožale. Neki od junaka Jankovog i Hedlovog filma „Vukovar – poslednji rez“ još uvek traže svoje nestale. Moj angažman logičan je nastavak angažmana u javnom interesu koji sam zajedno sa nekadašnjim B92 imao kao producent tog i brojnih drugih filmova. Postoje poslovi koji ne trpe čekanje da prođe izborni ciklus. A kada je reč o potrazi za nestalima svaki trenutak je važan. Svakim danom sve je teže pronaći svedoke,  pronaći tragove…

Ovaj posao, kao i rešavanje slučajeva ubistava novinara, i zaštita bezbednosti novinara, opet neke od mojih potpuno volonterskih „dužnosti“, ne mogu se raditi bez nekakve saradnje sa institucijama sistema. Janko to dobro zna kao neko ko je pet godina bio umetnički direktor Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma čiji je osnivač grad Beograd.

Tom logikom nema nikakvog smisla ni višegodišnja borba i angažman nas nekolicine koji je konačno doveo do druge prvostepene presude od ukupno 100 godina za ubice Slavka Ćuruvije. Ili je možda bolje da bude što je moguće gore, da se ne pronađu nestali, da novinari budu ubijani, sve dok „naši“ ne dođu na vlast. A do tada ćemo da pljujemo i lažno optužujemo svakog na vidiku ko se ne ponaša kao „mi“ dajući povoda onima koji na profilima Janka Baljka ispod postova ostavljaju ovakve komentare:

“Najveći Izdajnik/Prodana duša je Veran Matić@
Ljigavac,govno od čoveka@”

“Stoka. I Veran i ekipa koja liže d…”

Crvenim umesto Janka.