Veran Matić – Smisleni aktivizam

Piše: Veran Matić. Izvor: Bezbedni novinari

„Verane, znam da si upoznat sa mojom krivičnom prijavom koju sam podneo protiv … u januaru ove godine. Juče mi je stiglo obaveštenje iz VTK-a da je tužilac odbacio istu. Jedino što sam dobio od ovog slučaja jeste da je REM izdao saopštenje da mora javno da mi se izvini, što nije učinjeno.

Ako vodiš neku arhivu, čisto zabeleži i ovo. Što se mene tiče, moja statistika je da stopostotno nijedna prijava nije došla do sudskog postupka, odnosno ni do dizanja optužnice. Dakle, sve su odbačene ili se i dalje, kao u slučaju prebijanja, vode protiv NN osobe..

Meni je sve ovo toliko poražavajuće da ne znam ni da li ću više išta da prijavljujem. Samo se maltretiram dodatno…“

Zamolio sam Željka da, bez obzira na sve što mi je napisao, ostane uporan i da ne odustaje. Često navodim primer njegovog surovog prebijanja kao drastičan, nekažnjivi napad na novinara sa užasnim posledicama koje su mogle završiti njegovom smrću. Odsustvo reakcije organa vlasti bio je dodatni motiv za naredni korak – napad na dom Milana Jovanovića koji se pukom srećom okončao bez fizičkih žrtava.

Nakon šokantne odluke Apelacionog suda kojim se na neodređeno vreme odlaže pravda, na vanrednom sastanku Radne grupe za zaštitu i bezbednost novinara Vlade Srbije pokrenuo sam akciju za prikupljanje sredstva za obnovu spaljenog doma Milana Jovanovića. Pomenutu Radnu grupu pre skoro godinu dana napustio je niz novinarskih i medijskih udruženja. I pored svega, insistirao sam na ostanku ANEMa bazirano na iskustvu da je važno da postoji neki mehanizam kontakta sa institucijama kako bi se napravili pomaci u individualnim slučajevima. Iako je ovo što se događa MIlanu Jovanoviću par ekselans slučaj te vrste, mnogi nisu mogli ili nisu hteli da ga tako razumeju. Efikasna podrška koju smo u međuvremenu pružili našem kolegi veteranu i njegovoj porodici je vredna takvog angažmana. Život, egzistencija i prostor da nastave da žive verni principima zbog kojih su ozbiljno nastradali.

Kada sam svojevremeno razgovarao sa Milanom oko toga koliko je potrebno novčanih sredstava kako bi se rešili egzistencijalni problemi, napravili smo listu troškova sa zbirom od 2.5 miliona dinara. Taj pregled mi je potpuno jasno govorio o tome šta sve muči Milana i Jelu… Nije to potreba za nekim komoditetom koji su imali pre zločinačkog napada na njihov dom, već pre način za prevazilaženje osećaja sramote i nemoći zbog dugova u koje su morali da uđu kako bi normalizovali sopstveni život verujući u pravdu koja im je prošle nedelje ponovo izmakla na neodređeno vreme. Za samo nekoliko dana uspeli smo da prikupimo celokupnu sumu koja će rešiti praktične probleme porodice Jovanović: Grad Beograd sa doniranih 1.5 miliona dinara, Multikom grupa Dragana Đilasa sa jednim milionom dinara, Udruženje novinara sa Kosova sa 60.000 dinara, Gradska opština Grocka sa 300.000 dinara i dva individualna donatora. Sredstva su odmah realizovana i prebačena na račun Milana Jovanovića, u poslednjem danu 2021. godine.

Upravo ova akcija motivisala me je da pišem o ovoj vrsti aktivizma. Nekako mi se čini da imamo dominaciju aktivističkih aktivnosti kojima je važniji politički obračun, kvalifikacije koje dokazuju očigledno… u odnosu na one koji veruju u angažman koji treba da bude fokusiran na žrtvu, na konkretnu podršku koja ne zapostavlja kvalifikacije i okolnosti prevazilazeći ih prilikom rešavanja konkretnih situacija.

Zato mi je bilo suštinski važno da pronađemo kompenzaciju za deo problema koje proizvodi nedostatak pravde. Da bude stvoren uslov za život bez straha bar za egzistenciju, čije je ugrožavanje nastalo kroz sistem uz nedostatak pravde zbog slabosti institucija.

I kada nema institucionalnih uslova za postizanje pravde, veoma je važno da postoje paralelne institucije koje su u službi žrtava i koje mogu da paralelno utiču na kompenzovanje slabosti sistema, ne amnestirajući ni sistem, ni okrivljene.

Zbog toga mislim da je od izuzetnog značaja svojevremena odluka Jelene Ćuruvije da osnuje fondaciju u znak sećanja na svog oca Slavka Ćuruviju, koji je ubijen zbog zastupanja ideja slobode izražavanja. Iako veoma mlada kada se desio ovaj zločin, shvatila je koliko je važno da uspomenu na njegovo delo očuva kroz aktivizam vezan za slučajeve nasilja nad novinarima.

Fondacija Slavko Ćuruvija dala je veoma snažan doprinos izuzetnoj, planetarnoj vidljivosti zločina prema redakciji Žig info, sajta koji nije bio naročito uočljiv čak i na minimalnom prostoru opštine Grocka. Ali dovoljno da zasmeta moćnicima iz ove opštine, koji su se našli na najvećim partijskim funkcijama, ili na čelu javnog preduzeća, u sferi nedodirljivosti i za medije sa nacionalnim pokrivanjem a kamoli lokalni veb sajt…

Prateći suđenje za paljenje kuće Milana Jovanovića, razumeo sam da optuženima i njihovim moćnim advokatima koji upravljaju pravdom u Srbiji, nikako ne ide u glavu kako je moguće da dva, tri novinara uz pomoć medija koji se može okarakterisati kao svojevrsni fejsbuk profil, ili blog, mogu uzdrmati neobuzdanost i bahatost čoveka koji je pomislio da pod zaštitom najmoćnije stranke može da nekažnjeno sprovodi očigledne kriminalne radnje.

Istovremeno, Jelena Ćuruvija uporno, sistemski sa svojim saradnicima u fondaciji i na sajtu Cenzolovka traga za ubicama i kaznama za ubistvo oca, za razotkrivanjem nasilnika nad novinarkama i novinarima… Jelena ne može da podnese da prati proces, u kojem se optuženi iživljavaju nad uspomenama na njenog oca, nad sećanjem na nepravde koje su činjene pre ubistva, nad nepravdom u nečinjenju kada je reč o neefikasnoj istrazi…

Jelena Ćuruvija i njena fondacija su danas simbol u borbi protiv nekažnjivosti. Iako postoji konstantna relativizacija te bitke, ona je kroz Fondaciju Slavko Ćuruvija uspela da načini pomak i u drugim slučajevima koji su, pored aktivizma vezanog za slučaj rešavanja ubistva njenog oca Slavka, vidljivi kroz dosadašnji angažman Komisije za rešavanje ubistava novinara.

Konstruktivni aktivizam podrazumeva čitav spektar – ne samo informisanje i zagovaranje, već i rešavanje praktičnih problema novinara ili medija – žrtava.