Veran Matić – Sa oca na sina i obrnuto

Piše: Veran Matić. Izvor: Bezbedni novinari

Među četiri kandidata za članove Saveta Regulatora, čiji je spisak nedavno utvrdio skupštinski Odbor za kulturu i informisanje, pažnju mi je privuklo ime Aleksandra Gajovića. Na stranu što sam iznenađen da od toliko uglednih ljudi sa univerziteta koji se bave medijima, među preostalim kandidatima ne prepoznajem nikoga ko se ovom temom uopšte bavio. Da ne kažem da bi mi bilo logično da registrovane univerzitete u Srbiji u Savetu REM-a reprezentuje neko sa naučnim i praktičnim iskustvom iz ove oblasti.

Umesto toga, dobijamo listu na kojoj jedino prepoznajem ime donedavnog državnog sekretara za medije koji se baš i nije proslavio tokom trogodišnjeg mandata na toj funkciji. Da nije tužno, bilo bi smešno podsetiti da je pre godinu dana njegov sin Miloš Gajović, zajedno sa Oliverom Zekić, bio kandidovan za Savet REM. Naravno, izabrana je sadašnja predsednica, ali je ostalo upamćeno da je Gajović junior bio kandidat vladajuće koalicije bez dana radnog staža i bez ikakvog iskustva u medijima o čemu svedoči i razgovor tokom njegovog predstavljanja na skupštinskom odboru.

Možda će ovoga puta Aleksandar Gajović imati više sreće od sina i biti izabran za člana Saveta REM? Na taj način, Krkobabići će u medijskoj sferi dobiti konkurenciju, a Savet bivšeg člana Vlade koji će valjda moći bolje da im rastumači da Zakon o elektronskim medijima i bez novčanih kazni pruža brojne mogućnosti za upristojavanje elektronske medijske scene. Evo, na primer, neka taj novi početak bude primereno kažnjavanje pružaoca medijskih usluga za govor mržnje Dragoslava Bokana na televiziji Pink. Opravdano sumnjam da će se to desiti.

Kao što sumnjam da postoji pravi lek i brzo izlečenje od spekulacija o pričama da je Slavko Ćuruvija nosio pozamašnu novčanu sumu sa sobom u trenutku ubistva. Žalosno je da tabloid koji plasira takve neutemeljene navode dobija budžetska sredstva putem projektnog sufinansiranja. Zato mislim da je potrebno voditi debatu o neetičkom izveštavanju, kao i o utvrđivanju javnog interesa u lokalnim sredinama koje postaju smislene ako se na njima argumentovano razgovara i o činjenici da je RTV Novi Pazar apsolutni rekorder sa dobijenih 155 miliona dinara putem projektnog sufinansiranje.

Deluje da svuda nedostaje političke volje za promenom stereotipnih modela ponašanja i tumačenja zakona. Retki primeri pozitivnog angažmana Ministarstva kulture i informisanja u domenu podizanja medijske pismenosti rezultat su pojedinačnog entuzijazma zaposlenih koji su ovu temu podigli na viši nivo. Maja Vasić je u pravu kada kaže da je „proizvodnja različitih priručnika za nastavnike, roditelje, zaposlene u javnoj upravi itd. doprinela da se, osim na nivou štikliranja boksova u izveštajima, rezultati ovih napora vide i u praksi“.

Zato ovakvi primeri treba da budu ohrabreni i da se nastavi sa edukacijom na svim poljima. Još iz vremena nekadašnjeg B92 znam koliko je bilo bitno ulagati u edukovanje zaposlenih, naročito u inovativnim oblastima gde smo često bili pioniri, svojevrsni ledolomci. Zato me ne čudi da prema nalazima CESID-a mediji i danas prepoznaju značaj usavršavanja digitalnih veština i kompetencija medijskih radnika. Ima nade da nije baš sve otišlo dođavola.