Veran Matić – Arhiv istine i pomirenja

Piše: Veran Matić

Poučen iskustvima drugih koji su prošli proces bolnog suočavanja i pomirenja, posle petooktobarskih promena sam dosta energije usmerio ka ovoj tematici kroz projekte „Istina, odgvornost pomirenje”, „Nezavisni za istinu”, „Katarza”… nadajući se da je sazrelo vreme za drugačiji zvanični narativ koji će diskusiju o tragičnim iskustvima preusmeriti na drugačiji kolosek.

Veoma brzo sam uvideo da, izuzev iznuđene saradnje sa Haškim tribunalom, bazirane na pragmatičnim interesima, ne postoji dobra volja ni želja da se bilo šta više uradi. Formiranje i krajnji rezultati vladine Komisije za istinu i pomirenje koju je koordinirao istoričar Ljubomir Dimić samo su me uverili u dijametralno drugačija poimanja i očekivanja od  ovog procesa. Imajući u vidu da je komisija formirana od strane tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice, jasno je da smo predstavljali dva sveta u poimanju ove teme. Moj pogled je tamo trebalo da zastupa profesor Vojin Dimitrijević, koji je bio u velikoj manjini i koji je zajedno sa Latinkom Perović, pre formalnog konstitutisanja Komisije, podneo ostavku. Rezultati rada pomenute Komisije, rečito i dovoljno govore o njenom neuspehu.

Konsekvence propuštene prilike koja se tada ukazala vraća nam se kao bumerang u javnom prostoru. Slobodan sam da tumačim da se Zakon o zabrani negiranja genocida u Bosni i Hercegovini desio u značajnoj meri i zbog toga što se u Srbiji nismo na odgovarajući način suočili sa onim što se događalo preko Drine. Jučerašnjom nepotrebnom, ishitrenom i kontrproduktivnom smenom predsednika SO Srebrenica Ćamila Durakovića, guranjem pod tepih i konstantnom negacijom, proizveden je efekat koji nas nakon tri decenije vraća na početak, koji sa svih strana ponovo proizvodi nepotrebnu povišenu temperaturu i stvara zlu krv. Dovoljno je pogledati rezultate istraživanja koja potvrđuju ovu tezu. Nije mi uteha činjenica da Srbija nije izuzetak i da u „medijskim izvještajima o radu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju umjesto informacija dominiraju komentari, da je ispunjen jezikom mržnje i političke propagande, te dozom senzacionalizma“. Na taj način „informacija ostaje tek negde na kraju, zanemarena i zaboravljena, a javnosti je uskraćena mogućnost da bude informisana i da na toj osnovi donosi vlastite odluke.“ Ne treba onda da nas čudi da sve to „dalje vodi nepoznavanju činjenica, koje ostaju zarobljene u etnički isključivim narativima o prošlosti.”

Odsustvo spremnosti države da se suoči sa prošlošću logično je uticao na povećanu aktivnost nevladinog sektora u toj sferi. Pasivan odnos države prema ovoj tematici, uz vrlo jasne stavove koji su stizali od strane međunarodne zajednice, doprineo je da najviše znamo upravo na osnovu predanog rada nevladinog sektora i prikupljenog arhivskog  materijala. Zato mislim da je  veoma značajno što se sistematizuje video arhiva koja je korišćena u sudskim procesima, kao dokaz svega što se dešavalo u Bosni i Hercegovini tokom devedesesetih.

Primetan trend jačanja autoritarnih tendencija širom sveta utiče na relativizaciju masovnih zločina iz prošlosti. Tome doprinose onlajn mediji i društvene mreže, zbog čega države „nastoje da na različite načine spreče osporavanje holokausta, genocida uopšte i podsticanje mržnje.” U tom smislu, naš region nije izuzetak. Pre bih rekao da je svojevrsna laboratorija u kojoj se testira učinak ovakvih mera. Zato ne treba da čudi da globalne kompanije Tviter i Gugl imaju nameru da sa svojih društvenih platformi ubuduće uklanjaju sadržaje u kojima se negira genocid u Srebrenici.

Imajući to u vidu, deluje anahrono kada profesor i akademik Ljubodrag Dimić, koji je bio na čelu Komisije za istinu i pomirenje u intervjuu za „Politiku” o načinu obrade tema koje se tiču raspada SFRJ i ratova vođenih tokom devedesetih godina, između ostalog, ističe nedoumice o namerama koje se „dodatno podstiču kroz mogućnost da se propratni materijali i uputstva  na osnovu kojih se učenici mogu dodatno edukovati o devedesetim godinama 20. veka dobijaju sa specijalizovanih propagandnih sajtova i od nevladinih organizacija koje organizuju kurseve i daju uputstva kako to činiti.”

Da je sreće, učenici bi istoriju već odavno učili iz materijala baziranih u značajnoj meri na relevantnim, nespornim i usaglašenim materijalima državne Komisije za istinu i pomirenje. Pošto to nije slučaj, doživeli smo da kao jedan od ključnih problema na početku školske godine budu označeni neimenovani specijalizovani propagandni sajtovi i nevladine organizacije koje se istrajno bave ovom temom. Kakva zamena teza.