Punjač za telefon, jedno iskustvo za pitanje dobrote

Piše: Veran Matić

Ima nekako poznato lice, pa bi mogla i da bude iz zgrade, kao što bi mogla i da ne bude, ali o ovoj drugoj opciji nisam razmišljao. Ja sam od onih koji uvek govore da je čaša polu puna, a ne polu prazna. Ima u zgradi podstanara, pa se menjaju, i ko zna… Sigurno je iz zgrade. Ispod je stan poznatog košarkaškog trenera koji zna da bude zauzet.

Iznosim punjač, i to onaj noviji, za brže punjenje. Kaže, vraćam za minut. Ja kažem „Ma, šta možete za minut, napunite, pa vratite“. Doviđenja, doviđenja.

Prošlo je popodne, veče, razmišljam da li da idem na spavanje ili da sačekam da vrati. Glupo mi da budem bunovan… Oko ponoći, odem da spavam. Mislim, zaboravila, izašla u život, itd…

Ponedeljak, ništa, predveče siđem zvonim, ništa. Probam dijagonalno dva stana, možda je malo ukrivo pokazala. Ništa…

I evo, drugi dan, još ništa.

Naravno, u međuvremenu sam postao tema. Kako sam ispao naivan, kako je trebalo da pitam koji stan, kako se zove. Kako „ja ne bih dao-dala“. Onda su mi svašta tražili da im pozajmim – mobilni, trotinet, itd…

Pa, nomen est omen, lako-Veran…

Još se pitam, da li je trebalo nešto drugačije da napravim. Pošao sam od toga da postoji neka hitna potreba, šta ako je neki zdravstveni problem… iIi neka druga nepogoda.

Ipak, malo je i naivno.

Sa druge strane, ako je osmišljena prevara, izgleda dosta hrabro, i ko zna, možda je to neka već provaljena fora, da pecaju organizovano…

Ja se, ipak, još nadam.

Ipak, šta će se dogoditi ako drugi put nekom zaista životno zatreba, a ja kažem: „Eeeee, nećete me dva puta prevariti!“… i bude neki belaj?

Ovo me asociralo kako lako mogu da se kompromituju relacije, poverenje, kako gomilanjem sličnih iskustava mogu da se grade potpuno neočekivani oblici ponašanja.

Uvek sam se pitao zašto političari konstantno govore da će biti zloupotreba, kao dominantno ponašanje, ako se donacije oslobode plaćanja PDV-a. Kako će neki-mnogi pronaći način da pljačkaju državu na ovaj način, da se bogate bez velikog truda, koristeći rupe, ili tako nešto.

I kako je lako prokockati poverenje, poput našeg kriznog štaba, kada je reč o korona krizi.

I kako je sada sve to teško ispraviti, a  toliko je važno upravo poverenje, da bi se spašavali životi, rešavali brojni sistemskih problemi koji su pred nama kao izazovi, od zdravlja, obrazovanja, preživljavanja.

Ključno za uspeh premijerke Novog Zelanda je u upravo u tome što je pronašla mehanizam da ne mora da stavlja poverenje stalno u iskušenje, i da rizikuje da i neki mali propust napravi veliku štetu, već je obezbedila da u bitnim telima, kao što je krizni štab, pored eksperata, budu i zastupnici opozicije, i drugih važnih segmenata društva, za jedinstveno prenošenje kredibilnih proverenih informacija i odluka, i horizontalno i vertikalno.

Ima još vremena da se i kod nas napravi nešto slično.

***

Danas je Nacionalni dan Belgije. U normalno vreme, danas bi bio prijem u rezidenciji ili ambasadi. Bio bi potrošen određeni deo budžeta koji ima ambasada za ove svrhe. Deo za prijem bi pokrili i sponzori belgijsko-srpske kompanije. Ove godine su odlučili da sva ta sredstva prikupe i doniraju za potrebe našeg zdravstva, preko Srpskog filantropskog foruma i Fonda B92. Mi uvek imamo spisak potreba, i ovog puta smo veoma brzo reagovali i kupili opremu za Zemunsku bolnicu, bolnicu u Surdulici, Gradsku bolnicu na Zvezdari, i slično.

Vodeći predstavnici Belgije u Srbiji, danas su Nacionalni dan obeležili na stepeništu Zemunske bolnice, sa predstavnicima biznisa, i dr Dragošem Stojanovićem, direktorom bolnice, i glavnim sestrama Sanjom i Đurđom.

Mislim da je taj gest bio važniji od same opreme koja je kupljena i uručena. Ljudima koji požrtvovano svakodnevno rade do potpune iscrpljenosti, važno je i direktno i ljudsko priznanje, važno je prisustvo, koliko god kratko bilo, važan je osećaj da niste sami, ostavljeni, da ćete imati na koga da se oslonite ako bude ubuduće potrebno. I zbog toga je veliki gest ambasadora Adama Koena i njegovog tima.

Dok smo tamo bili, želeo sam da verujem da predstavnici naše zemlje pronalaze način da na sličan način deluju u zemljama u kojima su na službi.

***

Počeo sam da čitam „Dnevnik 2013 – 2020“ Bore Ćosića. Pravo uživanje, sve sami biseri. Na sličan način, čitao sam „Neispričane priče“ Rajka Grlića.

Tokom devedesetih godina, putovao sam u Berlin na neki događaj. Ne sećam se više kako je do toga došlo: otišao sam kući kod Radeta Konstantinovića da preuzmem pošiljku za Boru Ćosića. I uvek očekujete da je to možda knjiga, neki gurmanluk, ili slično. Gospodin Konstantinović je izvadio iz ormara, kao najveću dragocenost, kolekciju od desetak olovnih vojnika. Rekao mi je da je Bora kolekcionar i šalje mu kao iznenađenje kolekciju koju nema.

Tako i dok čitam ovu knjigu, gledam ove dve veličine, kao decu koja se raduju i kada daju i kada dobijaju nešto što samo oni znaju zbog čega ih toliko raduje.

Davanje svakako zna da predstavlja veće zadovoljstvo nego primanje, naročito kada postoje potrebe, kada se davanjem nešto nadoknađuje, što bi moralo nekako drugačije da se reši.

Ne pokušavam da se opravdam zbog punjača.

Ali svakako, ne postoji ništa bolje od nesebičnosti, verovanja, poverenja… Kad god je to moguće.

Bora Ćosić piše o igračkama, 17. januar 2020.

„Malo je neozbiljno pojavu dečjih igračaka staviti samo na dečju dušu, i na njihovu upotrebu po zabavištima. Pa to je ipak jedan od najzaumnijih predmeta, čiji koren seže najpre u filozofsko zrenje obima, dimenzija i opšteg poimanja okolnog sveta, koje nije utanačeno jednom zauvek; pitanje je šta od onog što gledam doista je malo ili veliko, kad je čitava akcija moga gledanja uveliko uslovljena mojim znanjem, iskustvom i tek onda moćima koje sam dobio sam vidom. Tako mala plehana lokomotiva moga unuka mogla bi biti obmana moga oka, koji nije potpisalo nikakvo pravo na uvećanost one druge saobraćajne sprava koja vozi me prema Munchenu. To se znači nešto dogodilo u oblasti shvatanja, a ne samo u onoj nirnberškoj tvornici, koju Hitler je naumio da zabrani.  Jer je smatrao da tevtonski rat mora ukinuti svaku detinjariju, što istovremeno značilo bi da (tako prokazana) dečja igračka ima se razumeti samo kao igračka, neuputni u ratnim prilikama predmetić za dečju zabavu, bez ikakvih dodatnih pomisli. Ali nema stvari u mojoj okolini a da ne bih imao prava da u njoj vidim i drugo nego što jeste, jer ta stvar i jeste sto puta drugo od svoje trivijalne obrazine. Sad tek dolazi njen simbolični smisao. Zato što ova stvarca detinje zabave već u dečjoj svesti nije gola stvarca, nego „nešto“ što predstvlja neko drugo „nešto“. (Poznato je da dete isto tako  razume komad drveta kao svoju lokomotivu, jer je odmah obdareno smislom za simbolisanje.)

Malo je predmeta u našoj blizini koji kao dečja igračka tako jasno pokazuju svoj simbolični smisao, svoju opipljivu dvostrukost, svoje prenosne efekte. Otud ovaj plehani vozić nije samo minimalizovana preslika furiozne japanske željeznice; njena, kvantitativno preoblikovana varijanta, može postati simbol nje same, kada zaboravimo njihove međusobne sličnosti. To je, čini mi se, osobeni primer kada dve pojave očite sličnosti, uprkos ovoj, mogu postati simboličnom razlikom, jedne za drugu. Zbog toga, valjda, odrasli, obmanuti golom preslikom, olako prelaze preko sve aluzivne posrednosti, koja tamo postoji.“