O transparentnoj kupovini respiratora, o prioritetima: kockarnice ili kultura, fašizmu i dobroti

Piše: Veran Matić

Naša država prikupljala je donacije kompanija za kupovinu medicinske opreme, a najčešće su se pominjali respiratori. Kompanije su donirale velike sume od 100.000 do 400.000 eura. Oni koji su uplatili na račun države za ove potebe još nisu dobili informacije šta je i u kojim količinama kupljeno za njihov novac, i gde se to sada nalazi, da li i kako će se to koristiti u budućnosti.

Naime, kada kao Fond B92 ili Srpski filantropski forum nabavljamo opremu za neku zdravstvenu ustanovu, prvo tražimo dokument o potrebi, razlozima zbog čega se na drugi način ne može nabaviti u dogledno vreme. Potom tražimo od stručnjaka preporuku šta je najbolje na tržištu, šta ima dobru podršku kada je reč o održavanju u našoj zemlji. Potom tražimo više ponuda i ukrštamo najvažnije elemente. Kada odaberemo, ponovo tražimo saglasnost zdravstvene ustanove kako bi ustanovili da im odgovora oprema, da je kompatibilna sa postojećom i da postoji osoblje koje je sposobno da upravlja tom opremom ili da su spremni da prihvate obuku koju daje proizvođač.

Cena nam je izuzetno važna, zbog toga što osećamo odgovornost da na najbolji način iskoristimo novac koji donator izdvaja. Veoma često nabavimo skuplju opremu kada znamo da je to zbog kvaliteta i dobre podrške. Naravno, veoma nam je važan i rok isporuke.

Potom se sklapa ugovor, često ga radimodirektno sa inostranim proizvođačem, fabrikom kada je to moguće jer se onda ne plaća PDV po međudržavnim sporazumima – paradoksalno još uvek nismo oslobođeni ovog poreza na humanost. Donatori ne vole kada moraju da pomažu institucijama koje treba država da finansira, a uz to budu i oporezovani.

(Kada smo pre desetak godina počinjali Bitku za bebe kako bi rešili problem nedostatka inkubatora po porodilištima i neonatologijama, susreli smo se sa problemom od 18 odsto PDVa. Tražili smo tada od vlade da se inkubatori oslobode plaćanja PDV i nismo dobili nikakav odgovor. Tek kada smo Mirka Cvetkovića, tada premijera i ministra finansija, suočili sa činjenicom da će na kupljenih 100 inkubatora vlada uzeti prevremeno rođenim bebama 18 ovakvih aparata kroz ovaj porez, preporučili su nam da pokušamo da napravimo ugovor direktno sa fabrikom, kako ne bi bilo unutrašnjeg promenta pa ni plaćanja PDVa. To smo uspeli sa Dregerom ali za neke druge nabavke i akcije, naravno, najčešće nije moguće. Ne razumem toliku nepopustljivost ovde gde je evidentna sveukupna korist za sve. Nadam se da ćemo uspeti kao Koalicija za dobročinstvo, Srpski filantropski forum i Fond B92 da kroz Savet za filantropiju dobijemo ovu bitku bar kroz osnivanje Kompenzacionog fonda kojim bi se vršio povraćaj PDVa na kraju godine.)

Na kraju kada se obavi isporuka, volimo da odvedemo donatora da vidi kako se koristi, upozna ljude kojima je pomogao, postavi pločicu sa oznakom o donaciji. Celokupna dokumentacija, od ugovora, računa, potvrde o plaćanju do potvrde o isporuci opreme, dostavlja se na zahtev donatoru, a svakako čuva za sve vrste otvorenog dokumentovanja, kontrole itd.

Kada god je moguće, nastojimo da kontrolišemo kako se uređaji održavaju, da li sa dovoljno brige, propisanim standardima, i ako ne, na to upozoravamo zdravstvenu ustanovu, jer taj prekršaj, ako sene ispravi, može rezultirati povlačenjem opreme.

Sve ovo pišem zbog toga što su ovo elementarne radnje kada se bavite humanitarnim radom, kada prikupljate sredstava za rešavanje različitih problema, kada koristite tuđ novac koji je neko poklonio da makar malo (ili mnogo u nekim slučajevima) vrati društvu u kome posluje i/ili živi.

Očekivao sam da “država”, kada je već pozvala kompanije, napravi i trensparetni model prikupljanja i objavljivanja podataka o tome koliko je u tom fondu prikupljeno, da se daju periodični tačni podaci o tome šta je nabavljeno, šta je još potrebno, da se argumentovano obrazlažu razlozi za trošenje sredstava solidarnosti itd. I da se da vremenski rok u kojem će se dati detaljan izveštaj o sveukupnom procesu, sa mogućnošću da se pogleda i dokumentacija.
Ovo je minimum za izgradnju poverenja u solidarnost, minimum za građenje odnosa saučestvovanja u rešavanju najvećih problema, omogućava ozbiljan razvoj filantropije i dobročinstva.

Tokom krize nudili smostvaranje mešovitog tima predstavnika donatorske zajednice iz Koalicije za dobročinstvo, i instuticija vlade, predstavnika Saveta za filantropiju, koji bi mogao da predstavlja taj most poverenja između države, donatora, i javnosti.

Nažalost, nije bilo pozitivnog odgovora.

Kada se pogleda upravljanje istom krizom na Novom Zelandu, čini mi se da sam negde pročitao da su premijerka i njena vlada ostvarili poverenje građana transparetnošću na svim nivoima, uključujući i stvaranje mehanizma kontrole od strane političke opozicije, tako što je lider opozicije mogao sve da pita i da bude u sve poteze upućen.

Mislim da ništa od ovoga nije teško i komplikovano. I ako se ne primene neki od navedenih mehanizama, kao korektivnih faktora ili ekspertske dobročiniteljske pomoći, biće i dalje puno prostora za amaterizam, za svakakve mutivode i parazite, za podleganja panici i kompromitovanja dobročiniteljskih aktivnosti, što će se negativno odražavati na poverenje u institucije i definitivno uticati na smanjenje obima davanja.

Svakako uvek ostaje mogućnost da kompanije osnivaju korporativne fondacije što kao Koalicija za dobročinstvo preporučujemo, naročito onim kompanijama koje imaju velike budžete za društveno odgovorne akcije, kako bi mogli da sistematizuju iprofesionalizuju filantropski rad. Ili privatne fondacije, kao što je Fondacija Novaka Đokovića koja je samostalno realizovala donaciju od milion evra, samostalno nabavljajući opremu za zdravstvene ustanove.

Dva istraživanja koja su objavili BIRN i NIN o jednoj kupovini 400 respiratora moraju dobiti argumentovane odgovore zbog čega se radilo na taj način, zbog čega su angažovane takve firme kada postoje izuzetno dobro izgrađeni međudržavni odnosi, u ovom slučaju sa Kinom. I ceo proces, kao što sam već naveo, učiniti javnim, transparetnim kako bi se i preventivno sprečile moguće špekulacije u nedostatku adekvatnih odgovora, što će svima naneti štetu.

***

Koliko je sjajan pisac Damir Karakaš možete se lakouveriti ako nabavite njegovu poslednu knjigu “Proslava” – ja sam je čitao u „hrvatskom orginalu“, a nedavno je objavljena iu Srbiji. Oko 100 strana nateraće vas da potražite i ostale njegove knjige.Mi u Samizdatu B92 objavili smo„Sjajno mjesto za nesreću“ koju možete nabaviti za samo 200 dinara na ovom linku. Vrlo često njegove knjige proizvedu i ograničene skandale u Hrvatskoj, mnogo više političkog karaktera, sa konzervativne dogmatske strane.

U intervjuu za Buku o aktuelnim pošastima Karakaš svedoči: „Volim u sve sumnjati, pa i u svoju književnost, ali pričekajmo oko virusa još neko vrijeme. Nas je u Zagrebu, baš u epicentru korone pogodio i strašan potres, ja sam sa djecom i ženom bio na osmom katu, bilo je pola sedam ujutro, vani je prvi put u godini počeo padati snijeg, korona, potres, snijeg, nevjerojatna dramaturgija, i kad smo nakon drugog potresa izjurili van, i kad sam po onoj hladnoći vidio ljude kako po snijegu hodaju u gaćama, tako mi je izgledao smak svijeta. (…)

Ja samo znam da živimo u vremenu kad ljudima nikad nije bilo potrebnije da čitaju dobre knjige, idu u kazališta, koncerte, jer im je potrebna mentalna higijena. A što se tiče svijeta, još je Strindberg rekao kako je svijet rupa puna govana. Ali, treba raditi sa društvom, ulagati u kulturu, da se ne događa da pomoć Hrvatske države ovih dana bude veća za kladionice nego za kulturnjake.“

Ovo sa većom podrškom za kladionice nego za kulturu prepoznajemo i kod nas. Na kraju Karakaš poručuje: “Nemojte da vam se u očima vidi svaka nepročitana knjiga.”

Za one koji ne znaju kako bi i čime da se bore, ostaje stara Brehtova zahvaljujući kojoj nikada nećete pogrešiti:“Knjiga je oružje uzmi je u ruke!”

***

Dva svedočenja lekara KBC Zvezdara u Nedeljniku, kao i dve zaslužene naslovne strane, utisak su dana. Njihove priče su otrežnjujuće, baš kao od ratnika kojise vraćaju sa fronta i znaju šta su videli i preživeli, ali poznaju i realnost u koju se vraćaju. I da je ceo broj Nedeljnika ispunjen ovakvim pričama bilo bi malo, za učenje, informisanje, ali i preventivu koju moramood sada stalno da primenjujemo.

***

Novi broj Nacionalne geografije posvećen temi za koju smo shvatili i sada za vreme pandemije koliko je važna, koliko je nevidljiva i koliko su deca i ljudi sa autizmom i njihovi roditelji diskriminisani, koliko smonehumani. Sreća, ima brojnih primera uključivanja osoba sa autizmom u život, dokumentovanih i u ovom časopisu.

Kao i podsećanje na 75. godišnjicu pobede nad fašizmom kroz veliki broj svedočanstava učesnika, i pobednika i pobeđenih koji su još uvek živi. Dragoceno, naročito danas kada se nasleđe fašizma izguruje iz naših identiteta.

***

Danas smo imali jedan neofašistički antimigrantski incident u Obrenovcu. A o tome “Kako nastaje fašizam, politika mi protiv njih” objavili smo u knjizi Džejsona Stenlija. U Vremenu je Vukašin Obradović napravio odličan opširan prikaz ove vrlo aktuelne knjige. Filip David, na pitanje gde bi danas svrstao Srbiju kada je gleda kroz prizmu Stenlijeve strategije fašističkih politika, daje kompetentan odgovor:

“Može se reći da je fašizam uvek prisutan u nekom od svojih oblika, makar se činilo da je ograničen na društvenu marginu. Na klizavom putu prema demokratskoj državi začas se skrene u autoritarnu vlast, pa i u diktaturu, a onda je to neposredna opasnost da se fašistička politika prometne u ubilačku i samoubilačku fašističku diktaturu. Zato treba čitati Stenlijevu knjigu.”Možete je najlakše pronaći preko sajta Samizdata.

Hteo bih da skrenem pažnju na Dobročinitim kampanju Koalicije za dobročinstvo preko koje se možete pridružiti dobročiniteljima. Danas je na novom sajtu tima objavljen odličan blog Tamare Klarić iz NURDOR-a pod naslovom „Činite li dobro? Trebalo bi, jer je dobročinstvo najbolje ulaganje u sutra“. Na početnoj strani sajta možete nam se i pridružiti,a čitajući Tamarin tekst shvatićeteizbog čega je to dobro za vas.