Budimo glasovi ubijenih novinara

12. Jun 2020.
Baš me obradovala vest da je Zoran Sekulić, osnivač i glavni i odgovorni urednik Agencije Fonet, sinoć primio Savezni krst za zasluge na lenti, orden Savezne Republike Nemačke.
FoNet-ŠIB-SEKULIÆ
Foto: Zoran Mrđa/Fonet

Piše: Veran Matić

Ovo nije prvo međunarodno priznanje Zoranu Sekuliću – pre četiri godine dobio je i Legiju časti. Proglašen je za ličnost 2012. godine od strane OEBS-a. Fonet ima odlično formulisanu misiju koje se drži 26. godina koliko postoji: http://www.fonet.rs/agencija.php

Tu je sadržan značajan deo razloga zašto je Zoran Sekulić zaslužio nemački orden koji mu je dodeljen. Zoran me uvek na godišnjicu Foneta podseti da sam prvi ušao u prostorije Foneta kada su osnovani i doneo poklon, neki uramljeni poster.

Fonet je uvek bio tamo gde je bio B92, gde je bio i ANEM, i u tom smislu smo delili više-manje istu sudbinu. Zato i ne čudi da u Fonetu danas radi deo ekipe koja je sebe ugradila u nekadašnji B92 i ANEM (Danica Vučenić i Ljiljana Nešković).

Zoran je godinama bio i predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija. Uvek veoma angažovan u stvaranju preduslova za bolje funkcionisanje medija. Bio je jedini predstavnik medijske zajednice prilikom izrade prve Medijske strategije koja je usvojena 2011. godine.

Deluje pomalo cinično da se poslednjih godina ostvaruje Đinđićeva izjava o tome da “neko zaslužuje frekvencije a neko ordenje”. Ako se na B92 i ANEM inicijalno odnosila simbolika frekvencija i ordenja, za Sekulića bi to mogla biti njegova donkihotovska borba za ranovnopravne uslove za sve aktere na tržištu novinskih agencija. U tih pet godina nelegalnog rada jedne od agencija koju je država ukinula po slovu zakona, Sekulić je dobio dva velika inostrana priznanja. Zanimljivo je da nije dobio nijedno domaće priznanje istog ili sličnog ranga. To mnogo govori o nakaradnom sistemu u kojem nijedna vlast u prethodne dve decenije nije prepoznala ono što vide Francuzi i Nemci. Kao da ovim šalju i političku poruku koju ovde nema ko da čuje i daju primer šta ovdašnja vlast treba da učini.

Fonet se, kao i druge redakcije koje se bave profesionalnim odgovornim novinarstvom, svakoga dana bori da preživi. Od nacionalnog je značaja da se to i dogodi. Država mora da pronađe mehanizme da spreči da profesionalno novinarstvo nestane sa ovih prostora.

***

Odličan govor je juče u Jagodini održao Milan Jovanović: „Mi moramo da budemo glas mrtvog Milana Pantića. To dugujemo Milanu, to dugujemo njegovoj porodici, društvu ali pre svega to dugujemo sebi samima, ako želimo da budemo dostojni svoje profesije. Ovo ubistvo, kao i sva ostala, nisu nerešiva, samo treba dati odrešene ruke policiji i tužilaštvu. (…) Svojim tekstovima je dirnuo u privatne interese lokalnih moćnika, naviknutih na lako i bahato punjenje sopstvenih džepova lopovlukom. Baš kao i ja. Zato su ti moćnici rešili da unajme ubice koji će da uklone prepreku koja im stoji na putu daljeg bogaćenja. Još jedna sličnost sa mnom. (…) Preživeo sam napad, za razliku od Milana, Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović. Nalogodavca mog ubistva odmah sam javno otkrio. Pantić, Ćuruvija, Vujasinović to ne mogu da urade. Zato to moramo mi da uradimo umesto njih. Moramo da se pobrinemo da za njihovu smrt neko odgovara, da ne ostanu nerazjašnjene i samo broj u policijskoj arhivi. (…) Ove slučajeve iznova moramo da činimo aktuelnim, da na njih podsećamo i da ne dozvolimo da ih prekrije veo vremena, a da počinioci i nalogodavci nikada ne budu otkriveni“.

***

Izgleda da treba da prođete to što se Milanu i njegovoj porodici desilo da bi, kao svojevrsni veteran, mogli da sumirate svu tragiku bavljenja novinarstvom na ovim prostorima u poslednjih nekoliko decenija. Milan Jovanović je „stara garda“ koja nema naloge na društvenim mrežama i koja nema potrebe da se svakodnevno obraća javnosti. Ali, kada kaže nešto kao što je to juče rekao na Pantićevom grobu, to odzvanja danima….