Ovo je lični, intimni doživljaj naše nove stvarnosti jednog lekara u kovid bolnici. Društvo nam je ovih dana dodelilo nezahvalnu ulogu, i većina nas iskreno oseća da joj nismo dorasli. Lekari su, naročito kod nas, mnogo češće na lošem nego na dobrom glasu. Tek je zdravstvena kriza ovih razmera u ljudima malo promenila percepciju, ali bojim se da će i to biti kratkog daha. Naravno, to je u svemu ovome ionako najmanje važno…

Moja priča počinje jednog petka. Možda večeri pre, kada mi je javljeno da ću biti pripravan za noćnu smenu tog petka. Tog istog petka se nisu očekivali pacijenti u objektu u Preševskoj, da bi se samo ispostavilo da su očekivanja bila pogrešna. Pacijenti su bili na putu kada smo pozvani da dođemo na posao. Tako je brzopotezno Gradska bolnica postala najveća kovid bolnica. Ta prva noćna smena je neplanirano trajala 12 sati, i taj 12-časovni rad se, srećom, više nikada nije ponovio. Čovek može da se odrekne sopstvene potrebe da koristi toalet i pije vodu…