Biće još epidemija i pandemija

8. May 2020.
Intervju: Kristofer Tehlirijan, Izvršni direktor medicinskih istraživanja u Fizeru. Razgovarala: Nadežda Gaće
IMG_1063
Svetski naučnici su se ujedinili da bi što pre našli rešenje za ovu pandemiju. Foto: Novi magazin

SARS, MERS i Covid-19 su svi koronavirusi, tj. virusi iz iste vrste “porodice” istog genusa i svi su izazvali epidemije, od kojih je Covid-19 najveća. Ta grupa RNK (ribonukleinska kiselina) virusa zove se koronavirus jer pod mikroskopom izgleda kao da imaju “krunu”, tj. koronu na latinskom. Pošto su srodni virusi, imaju neke sličnosti, ali imaju i razlike, kaže za Novi magazin Kristofer Tehlirijan.

Moj tim i ja sada radimo na tome da razumemo gde u imunom sistemu nastaju “greške” koje dovode do oboljenja. Kad nađemo ili kad mislimo da smo našli gde nastaje greška u imunom sistemu, tu počinje naše istraživanje, kaže za Novi magazin Kristofer Tehlirijan (Tehlirian).

“Ja sam po struci internista sa specijalizacijom u reumatologiji. Proteklih deset godina bavim se istraživanjem i ispitivanjem novih lekova za autoimuna oboljenja u okviru farmaceutske industrije. Tome je prethodio rad sa reumatološkim pacijentima i istraživanje raznih terapija u reumatološkoj ambulanti. Iako sam po struci reumatolog i primarno sam se bavio imunološkim poremećajima vezivnog tkiva, artroze i drugih autoimunih oboljenja, sada više funkcionišem kao klinički imunolog. Mi ne radimo na vakcinama direktno, ali smo u čestom kontaktu s kolegama koji se bave razvojem vakcina. Fizer (Pfizer) ima veliki odsek koji se bavi isključivo istraživanjem i proizvodnjom vakcina.

Što se tiče Covid-19, treba imati na umu da se pored vakcina traže i lekovi koji ili blokiraju virusu ulazak u organizam, ili moduliraju kako imuni sistem reaguje na virus, ili oni koje rade obe stvari. Moj tim je direktno uključen u ispitivanje lekova koji moduliraju imuni sistem da bi lečili autoimunu bolest, ali možda imaju koristi u moduliranju imunog sistema kad se bori protiv Covid-19. Vi ste pitali kako “jačati” imuni sistem, ali to nije pravi izraz jer borba protiv bolesti nije pitanje jakog ili slabog imuniteta. Ključ je u efikasnom imunom sistemu koji treba da reaguje jasno i precizno. U tom smislu, lekovi poput onih koje moj tim istražuje, a koji regulišu imuni sistem kad nekontrolisano dejstvuje, imaju moguću primenu i na Covid-19 i teško obolela lica”, objašnjava Tehlirijan.

*Koja su sve nova saznanja u istraživanjima kada je reč o ovoj pandemiji? Koliko se zapravo zna o Covid-19?

Nažalost, ceo svet u hodu uči o ovom virusu jer se radi o novom virusu koji je prešao sa životinje na čoveka i doveo do najveće pandemije u poslednjih 100 godina. Prelazak sa životinje na čoveka već je poznat proces, tzv. “zoonotski skok”. Ceo genom (tj. genetski sastav) ovog novog virusa početkom godine relativno brzo su otkrili kineski, a potom i svetski virusolozi i drugi naučnici. Ustanovljeno je da ovaj virus pripada porodici, tj. genusu koronavirusa (Coronoaviridae). Dosad je nađeno sedam vrsta koronavirusa koji mogu da zaraze čoveka: SARS, MERS i Covid-19 mogu da stvore teške oblike bolesti ljudi, dok HKU1, NL63, OC43 i 229E prouzrokuju blage simptome u obliku prehlade. Covid-19 je srodan SARS-u, koji je 2003. izazvao epidemiju manjeg obima sa 8.089 zaraženih i 774 mrtvih i zbog toga se nekad Covid-19 zove SARS-CoV-2. Inače, Covid-19 je dobio ime 11. februara 2020. Tako ga je nazvala Internacionalna Komisija za imenovanje virusa, a skraćenica je od izraza COronaVIrus DIsease-2019.

Dosad je otkriveno nekoliko podvrsta po celom svetu. Daljim izučavanjem genetike Covid-19 vide se tragovi, “otisci” genetike životinja koji su rezervoari ovog virusa. Opšte je poznato da se koronavirusi nalaze u životinjskim rezervoarima kao što su slepi miševi, zmije i pangolini i da neki mogu da pređu sa tih životinja na čoveka. Postoji više primera u istoriji, skorašnji su SARS-2003, prelazak virusa iz slepih miševa na ljude, i MERS-2012, prelazak iz kamila. Zato se smatra da se Covid-19 preneo na čoveka, i to tokom klanja životinja na pijacama egzotičnih životinja u Vuhanu u provinciji Hubei. Tako je slično SARS krenuo od slepih miševa iz Fošanu, Guangdo provincije u Kini, a MERS na Bliskom istoku od kamila.

*Radili ste u bolnici kada je bila aktuelna priča epidemije SARS-a. Iz pozicije bolničkog lekara, da li biste nam objasnili koja je razlika između SARS-a i Covid-19, kako u ponašanju samog virusa i tako i u lečenju.

Da, ja sam 2003. radio na intenzivnoj nezi u bolnici Džons Hopkins u Baltimoru, u Merilendu. Tada su nam dolazili pacijenti iz cele severoistočne Amerike koji su bili pozitivni ili za koje se na osnovu kliničke slike sumnjalo da imaju SARS. Prva razlika je što SARS nije bio u toj meri zarazan kao što je Covid-19; stepen prenosivosti SARS-a je 2-3, Covid-19 je 3 do 5, znači svaki zaraženi inficira još 3 do 5 osoba, dok je 1,3 stepen prenosivosti za sezonski grip. U ovom trenutku misli se da je to zbog veoma velikog afiniteta vezivanja šiljastog proteina Covida za receptor ACE2. Druga bitna razlika je da se SARS prenosio skoro isključivo sa simptomatske osobe na druge, dok Covid-19 može da prenese i asimptomatska osoba. Tako se virus prenosi od jedne do druge osobe potpuno neznano. Treća razlika je da je većina obolelih od SARS-a imala težu kliničku sliku i da su morali u bolnicu. Smrtnost od SARS-a bila je malo manja od 10 odsto, dok je smrtnost od Covid-19 negde oko jedan odsto, ali to će se tek videti na kraju pandemije. Više od 80 odsto obolelih od Covid-19 ili nikada ne pokaže simptome ili su im simptomi veoma blagi. Ostalih 20 odsto obolelih od Covid-19 mora na lečenje u bolnicu, a manji deo pacijenata mora na intenzivnu negu.

*Svakodnevno dolazi do pojedinačnih iskakanja poznatih zdravstvenih radnika koji smatraju da postoji mogućnost da je Covid-19 veštački proizveden u laboratoriji. Šta mislite o tome? Uznemiruje li to javnost i otkud potreba da se razmišlja u tom pravcu?

Danas imamo pristup mnogim informacijama, ali su, nažalost, većina njih neproverene. Takođe, živimo u veoma polarizovanom i političkim nastrojenim svetu, u kojem se o svemu polemiše kroz vizir, a ne samo na osnovu datih činjenica. Virus su prvo izučavali kineski naučnici, pa potom i naučnici iz ostatka sveta. Koliko sam upoznat, svi eksperti su se složili da je ovaj virus nastao u prirodi. To se naročito vidi po delovima genoma ovoga virusa koji nam ostavljaju “otisak”, odnosno tačno se vidi koje su životinje rezervoar ovog virusa jer virus pokupi deliće genetskog materijala od svojih pređašnjih domaćina. To je ono što nam kažu svetski eksperti virusolozi i o tome nam svedoči i istorija jer su se epidemije i pandemije odigrale više puta, nije ovo ni prva ni poslednja. Ali ne dešavaju se ovake velike pandemije često, pa bismo voleli da možemo logično da objasnimo zašto baš sada i kome ide u korist ova pandemija? Davanje šireg smisla i konteksta, a ne samo prihvatanje da se desilo prirodno i nekontrolisano, čini da se mi osećamo bolje.

*Zašto koronavirus ima taj afinitet preko peptidaze na pluća, kada nje ima i u jetri, bubrezima, crevima, tj. šta definiše njen afinitet prema plućnoj peptidazi?

Koronavirusi uspevaju da zaraze čoveka i druge životinje jer su našli način da se same pozovu u naše telo, tj. u naše ćelije. Kako to, zapravo, rade? Koronavirusi, kao i Covid-19, imaju šiljke (eng.) “spike” proteina na površini. Ti proteini su u stvari “ključ”, tj. ligand koji omogućuje da se virus uvuče u ćeliju preko receptora koji se zove angiotensin-konvertujući enzim 2 (ACE2), koji reguliše lokalni krvotok u krvnim sudovima. ACE2 se najviše nalazi na jeziku, bronhijama i duboko u plućima u pneumocitima tipa 2, vrsti ćelija u disajnom traktu. ACE2 receptora ima takođe u crevima, krvnim sudovima i određenim delovima nervnog sistema.

Postoje ACE2 receptori u drugim organima, ali u manjoj meri, i ti organi ne komuniciraju sa spoljašnjim svetom kao respiratorni organi. Kad virus uspe da prevari ćeliju i da uđe u telo preko ACE2, u tom momentu virus preuzima normalan rad u okviru te ćelije u svoju korist. Covid-19, kao i mnogi drugi virusi kad uđu u ćelije, preuzme mehanizme odnosno “mašineriju” očitavanja i dupliciranja genetskog materijala koje skoro svaka ćelija sadrži. Tim preuzimanjem Covid-19 krene da umnožava svoj genetski materijal i sintezom stvara proteine potrebne da se sklope nove virusne jedinice. U momentu kad se u toj ćeliji sastavi više novih virusnih jedinica, ta ćelija se rastvara ispuštajući nove viruse koji mogu da inficiraju nove ćelije. Još bitnije, ove virusne čestice u respiratornom traktu mogu da se rasprše disanjem, kijanjem i kašljanjem; kapljičnim putem se inficiraju druge osobe.

*Ima li antimalarik, na koji način i zbog čega efekat u lečenju Covid-infekcije?

Hlorokin i hidroksihlorokin koriste se već godinama, ne samo protiv malarije nego i kao lek za mnoga autoimuna oboljenja kao što su sistemski lupus i druga intracelularna infektivna oboljenja. Poznato je da hlorokin modifikuje način rada najprimitivnijih delova imunog sistema. U laboratorijskim i kliničkim studijama pokazalo se da hlorokin i antibiotik azitromicin potencijalno mogu da spreče unošenje Covid-19 u ćelije putem ACE2 i pomažu telu da brže izbaci virus. Nedavno rađena francuska studija pokazala je niži broj virusa na testovima.

Problem je što već se nekoliko studija ukazuje na kontradiktorne rezultate, a najvažnije je da se ne menja ishod, tj. iako terapija učini da se virus brže izbaci iz tela, iste su šanse da se dogodi smrtni slučaj. To nas dovodi do nekoliko mogućnosti: 1) hlorokin klinički ne pomaže, 2) zdravstvenim radnicima nije jasno kad i kako najbolje upotrebiti hlorokin da bi se postigao pozitivan efekat, 3) potrebne su nam mnogo veće i mnogo bolje kontrolisane studije da vidimo potencijalne pozitivne efekte hlorokina.

Zasad se hlorokin ne preporučuje kao lek jer povećava rizik srčanih aritmija, mada se u nekim medicinskim centrima koristi za Covid-19 pacijente na respiratoru jer tada ne može mnogo da se izgubi.

*Hoće li i koliki efekat vakcinacija imati kod stanovništva?

Ovo je veoma važno pitanje na koje se još ne zna odgovor. Moguće je da se sve ove potencijalne vakcine koje se danas izučavaju pokažu kao neefikasne. Imajte na umu da se vakcina za HIV traži od početka 1980-ih i još je nema. Na sve to, postoje još mnogo bitnija pitanja koji je najbolji deo virusa koji neće mutirati, koja vakcina treba da “imitira” virus da bi dobila intenzivnu imunološku reakciju, tj. stvaranje visokog nivoa antitela na konzistentan način. Koji je to nivo antitela potreban da bi “štitio” vakcinisanu osobu od infekcije Covid-19? Postoji niz pitanja na koja niko još nema jasne odgovore.

Imajte na umu da je uobičajeno potrebno više od pet godina da se vakcina ispita i razvije. Moguće je da vakcine koje se sada ispituju zbog nedostatka vremena budu slične vakcini za grip, koje u oko 35 do 55 odsto slučajeva potpuno štite vakcinisanu osobu od bolesti, a u ostatku onih koji su je dobili čini da u slučaju infekcije simptomi budu mnogo blaži. Čak i da neko uspe da proizvede vakcinu koja ima neko pozitivno “zaštitno” dejstvo, u prvom ciklusu neće moći da je dobiju svi već će je najverovatnije prvo dobiti stariji od 60 godina, hronični bolesnici i ljudi sa imunodeficijencijama. I zdravstveni radnici.

*Hoće li vremenom virus nestati?

Trenutno niko ne zna odgovor na ovo pitanje. Postoji nekoliko mogućih opcija. Prvo, može da se desi da kad Covid-19 prođe kroz stanovništvo, barem kroz 60-70 odsto populacije i kada se stvori kolektivni imunitet, od tog momenta virus veoma teško prodire i ponovo zaražava ljude ili, ako ih zarazi, oblik oboljenja bude veoma blag zbog postojanja antitela kod većine stanovništva. Ovo bi bio najbolji slučaj. Drugo, može se prigušiti dalji prenos virusa i donekle stvoriti imunitet u širem stanovništvu, kao što se desilo sa SARS-om, MERS-om i ebolom, pa da se s vremena na vreme povrate veoma mala žarišta.

Treće, može da se desi da Covid-19, kao i mnogi drugi koronavirusi, počne da cirkuliše sezonski tokom godine sa severne na južnu hemisferu kao prehlada, te da imamo inficirane sa blažim oblikom oboljenja i one – verovatno osobe sa navedenim faktorima rizika – s težim oblikom, čak i smrtnim slučajevima svake zimske sezone kad se koronavirusi lakše prenose. Četvrta opcija je da Covid-19 značajno mutira iz godine u godinu, u tom slučaju bismo morali da se izolujemo i zatvaramo škole i druge ustanove, kao što se desilo ove godine sa gripom, pa su škole zatvorene. Dok se ne dođe do efektivnog leka ili vakcine.

*Šta smo, zapravo, dobili ovim merama distanciranja i izolacijom?

Cilj je da se “spljošti kriva”. To zapravo znači da mi želimo da usporimo prolazak virusa kroz populaciju, i to iz nekoliko razloga. Prvo, štitimo one koje su najosetljiviji na težak vid bolesti od Covid-19, starije od 60 godina i one sa hroničnim oboljenjima kao što su visok pritisak, dijabetes, itd. Drugo, želimo da usporimo rast broja inficiranih, jednostavno da bi zdravstveni sistem mogao da izdrži udar obolelih kojima je potrebna hospitalizacija, što je 20 odsto svih zaraženih). Nijedan zdravstveni sistem u svetu nije spreman za ovakvu istovremenu navalu pacijenata.

Voleo bih da istaknem zahvalnost svim zdravstvenim radnicima širom sveta koji se bore za sve naše živote, dok svoje nesebično ugrožavaju. Bez mera koje su donošene, moglo je da dođe do inficiranja najstarijih; da se nije pazilo i da se ne pazi i dalje na stopu zaražavanja Covidom i njegovog prenosa u populaciju, dobilo bi se ono što smo, nažalost, videli u severnoj Italiji, gde je moralo da se bira ko će ići na respirator.

Treća stvar je da se dobije vreme, mogućnost da će možda toplije vreme uticati na smanjenje prenosa virusa među populacijom, i eventualno dođe do nekog efektivnog leka ili vakcine.

*Da li nas je Covid-19 u nečemu iznenadio sa kliničke strane?

Pored stepena prenosivosti kod Covida-19 iznenadilo nas je to što virus ne napada samo respiratorni sistem – pluća već da može da napadne i druge organe. Postoji već veliki broj opisanih slučajeva kako virus stvara upalu srca (miokarditis) i srčane maramice (perikarditis), napada nervni sistem (glavobolje, gubitak mirisa, slaba koncentracija). Kao što sam napomenuo, ACE2 receptori kroz koje Covid-19 ulazi u organizam nalaze se na tim nervnim ćelijama, ali u malom broju. Covid-19 na koži može da dovede do određenih kožnih poremećaja (simptom promrzlih prstiju), kao i do mikrotrombova i embolija. Kaogulopatije i tromboze nedavno su otkrivene jer su neki pacijenti doživeli šlogove, pa se razmatra da se za teško obolele u već navedenu terapiju uključe i antikoagulanti.

*Hoće li biti još epidemija i pandemija?

Hoće, sigurno. Epidemije se dešavaju već milenijumima i tako će se i nastaviti. Kao što smo skoro iskusili sa SARS, MERS, H1N1, ebolom, zikavirusom, ptičijim i svinjskim gripom. Neke će biti blaže, neke teže jer čovek nije jedino živo biće na ovoj planeti već jedan delić tog ekosistema.

Uloga svetske farmaceutske industrije

Više od 20 firmi rade na vakcini protiv Covida-19. U ovom momentu problemu se prilazi sa više strana. Postoji više kategorija mogućih terapija, a to su: 1) lekovi koji blokiraju virus da uđe u telo ili ga sprečavaju da se razmnožava (antivirusni), 2) lekovi koji mogu da moduliraju imunu reakciju da ne bi došlo do težeg vida bolesti, 3) vakcina koja bi sprečila bolest ili barem skratila i ublažila bolest, 4) korišćenje plazme, tj. antitela onih koji su preležali Covid-19, i 5) razni lekovi i suplementi tipa hlorokin, azitromicin, vitamini. Na svim poljima trenutno se radi s velikim intenzitetom jer je negativan bilans ove pandemija zaista ogroman, i u ljudskim životima i prema ekonomskim kriterijumima.

Prva kategorija, tj. lekovi koji blokiraju virus ili sprečavaju da se razmnožava većinom su bili namenjeni lečenju obične prehlade koja je u oko 15 odsto slučajeva prouzrokovana koronavirusima koji već cirkulišu čovečanstvom, zatim lekovi protiv HIV-a (kao lopinavir i ritonovir), umifenovir (arbidol), što je ruski lek protiv sezonskog gripa, remdesivir protiv ebole, ali su pokazali i neko pozitivno dejstvo protiv SARS-a i MERS-a. To su lekovi koji su donekle već bili ispitivani ili odobreni za druga virusna oboljenja, pa imaju mogućnost primene protiv Covida-19 odmah.

Druga kategorija su lekovi koji moduliraju imuni sistem i njegovu reakciju na virus. Problem sa osobama s teškim oblikom bolesti Covid-19 jeste da im je imuni sistem na samom početku infekcije sporo i neefikasno reagovao da ukloni virus. Međutim, veći problem je da se tokom progresije bolesti imuni sistem pokrenuo, ali prejako, te je u cilju borbe sa virusom počeo da stvara upalu koja u organima bukvalno uništava svoja tkiva. U tom momentu organi otkazuju i pacijent odlazi na intenzivnu negu. Zbog toga se ispituju lekovi kao tofacitinib, antiinterleukin 6 (IL-6 je citokinski protein koji stvara ogromnu upalu kad ga luče bela krvna zrnca), koji se koriste za moduliranje imunog sistema za autoimuna oboljenja. Postoje i studije u kojima se pacijentima zajedno daju antivirusni lekovi (kao remdesivir) i lekovi za moduliranje imune reakcije (kao IL-6) jer je cilj da se ukloni virus i spreči uništavanje organa, najpre pluća.

Treća kategorija mogućih terapija je vakcina. Prva vakcina u svetu bila je vakcina protiv malih boginja 1796. Danas znamo da vakcine koje su bezbedne i efikasne mogu skoro sasvim da iskorene određene infektivne bolesti. Međutim, problem je u tome što vakcina ne može da se napravi prema svakom štetnom mikrobu. Zato su mnoge farmaceutske kuće i medicinski akademski instituti pokrenuli studije ispitivanja već postojećih vakcina koje bi mogle da imaju šansu da umanje prenos Covida-19. Prvi ljudi su već dobili vakcinu za ispitivanje. Niko tačno ne zna kakvu je vakcinu najbolje stvoriti, odnosno koji deo virusa treba imitirati da se u zdravoj osobi izazove imuna reakcija (imunogen proces) kako bi se stvorio imunitet na Covid-19. Tu sad postoji više problema, ali i pitanje koji deo virusa se neće menjati, tj. vremenom mutirati? Naime, ako se stvori vakcina za deo virusa koji često mutira, onda će ta vakcina biti bezvredna kad virus u budućnosti mutira. Dalje, koji intenzitet i koja vrsta imunogene reakcije će zaštititi vakcinisanu osobu? Je li potrebno da se u vakcinisanoj zdravoj osobi stvori samo antitelo (imunoglobulin G) i do kojeg nivoa (koji nivo titera) ili mora postojati i T-ćelijska reakcija (pored antitela, T-ćelije mogu koordinišu napad na mikrobe) koja bi vakcinisanu osobu štitila od zaraze. Na ova pitanja još niko nema odgovore. Ovih dana grupa naučnika u Oksfordu u Engleskoj vakcinisala je majmune vakcinom koju ispituju protiv Covida-19, majmune su zatim izložili virusu i utvrdili da se nijedan nije razboleo.

Četvrta kategorija koja se već koristi jeste infuzija plazme (krvi) onih koji su preležali Covid-19, pri čemu se antitela rekonvalescenata daju inficiranima Covidom-19. Ta antitela su veoma specifična, pa se odmah vezuju za virus i tako ga označavaju (“markiraju”) za ostatak imunog sistema da ga uništi. Pripremanje plazme je, nažalost, veoma spor, komplikovan i skup proces, koji bi se primenjivao samo na najbolesnijima i ne rešava problem pandemije. Peta kategorija su raznorazni lekovi i vitamini koji su pokazali trunčicu dejstva protiv virusa, bilo u laboratorijskom ili drugom okruženju. Na primer, hlorokin i azitromicin, koji su antimikrobiološki lekovi (jedan protiv malarije, drugi protiv bakterije), pokazali su da mogu umanje proces ulaska Covid-19 u ljudske ćelije, laboratorijski i klinički je dokazano da hlorokin može da smanji vreme cirkulisanja virusa u ljudskom telu. Međutim, bez obzira na efekat koji ovi lekovi imaju na Covid-19, izgleda da se klinička slika, a naročito klinički ishod onih najteže obolelih, ne menjaju. Takođe, ima nešto informacija o vitaminima C, D i cinku i njihovom pozitivnom dejstvu na imuni sistem pri usporavanju razmnožavanja virusa. Nažalost, zasad se ne vidi poseban klinički efekat ili njihova primena.

Uloga SZO u pandemiji

Po mom mišljenju, SZO je reagovala shodno mogućnostima. Treba razumeti da je SZO jedna velika svetska organizacija, koja zbog svojih unutrašnjih procedura ne može i ne sme da reaguje prebrzo, to jest ne sme da objavi epidemiju ili pandemiju prerano i da podigne paniku u svetu bez veoma dobrog razloga. Takođe, za vreme epidemije Covid-19 u Kini SZO je upozoravala na mogućnost širenja i pandemije. Svi svetski lideri takođe su bili upoznati i redovno izveštavani o onome što se dešavalo u Kini od decembra 2019. do februara ove godine, ali niko nije mogao da veruje da će nastati toliki problem. Tada niko od njih nije zaista bio spreman da zbog sprečavanja daljeg širenja virusa preuzme drastične mere koje bi zaustavile uobičajeni svetski tok.

Genetski faktori i Covid-19

Zasad znamo da postoje određeni genetski faktori imunog sistema koji se zovu ljudski leukocitni antigen (eng. HLA), klasa broj 1, koji određuju kako svaka osoba reaguje preko svog imunog sistema, kao što su to bile HLA-B*4061 i HLA-B*0703 sa SARS-om, pa i verovatno sa Covidom, ali još nisu utvrđeni. Više su poznati klinički faktori rizika teške kliničke slike: starost, pol – muškarci prolaze lošije od žena – hronična oboljenja kao visok pritisak, dijabetes i respiratorna oboljenja poput astme. Naime, ova hronična oboljenja mogu da promene količinu ACE2 receptora na pneumocitima u respiratornom traktu, što trenutno teorijski može da poveća rizik težeg oboljenja.

Borba – život ili profit

Zbog korporativnih pravila i zakona koji su na snazi, farmaceutske kuće ne bi smele da dele saznanja jedna sa drugom jer su ipak konkurenti. Međutim, pojedinačni naučnici koje rade na lečenju Covid-19 iz farmaceutskih kuća mogu da razmenjuju neke informacije kroz niz saradnji. Tačno je da su se svetski naučnici ujedinili da bi što pre našli rešenje za ovu pandemiju. Slažem se da je borba za ljudski život najvažnija jer se veoma dobro zna da bez zdravog stanovništva nema finansijskog napretka, nema ekonomije. U ovom momentu prioritet je stavljen na pronalaženje leka ili vakcine da bi se pandemija smirila. Jer bez efektivnog leka ili vakcine postoji dobra šansa da ćemo se sa Covidom-19 boriti još sledeće dve godine.

Valjevski gimnazijalac

Rođen sam 1975. u Hjustonu. Otac i majka su mi iz Valjeva. Kao mali dolazio sam kod bake u Valjevo skoro svakog leta. Zaljubio sam se u Srbiju. Završio sam Valjevsku gimnaziju, kao i moja majka. Cilj je bio da budem lekar u valjevskom Domu zdravlja. Gimnaziju sam pohađao 1990-1994, što se poistovetilo sa raspadom Jugoslavije i morao sam da se vratim u Ameriku. Završio sam medicinu, zatim Internu medicinu kao specijalnost, pa reumatologiju kao užu specijalnost na univerzitetu “Džon Hopkins” u Baltimoru, Merilend. Tada sam upoznao suprugu, oženio se i dobili smo dvoje dece. Nakon toga vratili smo se u Teksas, gde sam pet godina radio u Reumatološkoj ambulanti s pacijentima i učestvovao u raznim kliničkim studijama. Poslednjih 10 godina radim na istraživanju novih lekova za razna autoimuna oboljenja.

Pošto mi je supruga iz Beograda, uvek smo naglašavali važnost znanja jezika i uspostavili pravilo da se u kući govori samo na srpskom. Moja supruga i deca skoro svakog leta dolaze u Beograd, što je deci mnogo značilo ne samo zbog jezika već i zbog poznavanja Srbije i srpske kulture. Srbija je mnogo lepa zemlja sa odličnim kvalitetom društvenog života. Nažalost, globalizam to polako gasi i, još gore, mnogi koji žive u Srbiji nemaju dovoljnu zaradu da u tome uživaju.

  • Pored stepena prenosivosti kod Covida-19, iznenadilo nas je da virus ne napada samo respiratorni sistem – pluća već da može da napadne i druge organe, ko srce i nervni sistem
  • Moguće je da se sve ove potencijalne vakcine koje se danas izučavaju pokažu neefikasnim. Imajte na umu da se vakcina za HIV traži od početka 1980-ih, i još je nema
  • Zasad se hlorokin ne preporučuje kao lek jer povećava rizik srčanih aritmija, mada se u nekim medicinskim centrima koristi za Covid-19 pacijente na respiratoru jer tada ne može mnogo da se izgubi

Tekst je prenet iz Novog magazina.

Click