Današnje emocije bile su toliko silne i brojne, da je teško pobrojati koliko je puta šarena posada bajkovitog ribara imala onaj svetlucav pogled koji savršeno ide uz potpuno rastočene crte lica od ganuća i zahvalnosti. Od letnje učionice pod hrastovima gde je otpočela plovidba kroz mora topline, prirode koja je saučesnički postala najlepša scenografija za druženje sa decom, dočeka pred školama uz cveće, ovacije i pesmu, beskrajnih grljenja, bravuroza malih glumaca, divnih domaćina, zvonkih stihova na bar tri jezika...sve je čista ljubav. I znate šta, ta zlatna ribica sa početka dana je baš ispala ozbiljan džek!

Ravnica, aluvijalne ravni, pa breg, čine da je situacija sasvim pregledna: sjajna su nam deca! U školama koje pod krovovima čuvaju lastina gnezda, u onima iza čijih odžaka se šarene zalutale lopte, u kojima mladi pesnici nemaju tremu, možda je imaju poneki papiri sa pesmama pa se malo tresu... u svim tim školama rastu oni, divni. Zato je danas uživanje bilo kao na najveselijoj đačkoj ekskurziji: ne zna se šta je bilo lepše, priroda, dobrodošlice, pesmice ili druženje u svakoj od škola. Neki mudri bi rekli: ko na bregu ak imalo stoji, pa još kad je breg Titelski, vrati se srećan sa tog puta!

Družina, Kraljica sNežna i njena kobajagi haljina, najpre su odneli pobedu nad vetrom... dobro, malo su pomogle štipaljke, ali frizurama nije bilo pomoći. Tako razbarušeni, uleteli su u baš takav dan: jaki udari emocija, dobrih stihova, letimična do delimična provejavanja treme, siloviti naleti smeha i radosti, smenjivali su se velikom brzinom. "Ali ja nikad nisam pipnula pravog pisca, moooram!", čulo se u jednom skroz zagrljajnom razredu. Uz par detalja, najbolju plazma tortu, narukvicu prijateljstva i posađeno novo drvo koje otpočinje svoj život u Aleji pesnika u Mužlji, možemo zadovoljno da konstatujemo: nije toliko važno što kiša nije pala, već što je sunce u svakom smislu pobedilo!

Šarena družina friško ustanovljenih branitelja dečje mašte uspešno je prevalila polja strnjika tek posečenog suncokreta i zajedno sa vetrom stigla u prvu školu. Baš taj vetar razvejao je nesputanu igru koja je nastavila da očarava čitavog zelenog dana. U središtu vilinskog sveta, sasvim smo sigurni u jedno: svaki objektiv je nemoćan pred tolikom lepotom, a moćna je želja da dugim treptajima svaki magični trenutak želiš da čuvaš unutar kapaka, za zauvek.

Romeo je gunđao, Jasmilija je glasno razmišljala, vreme je prolazilo...Zapravo, nije bilo tako dramatično: zakasnili smo samo par minuta u prvu školu. Jutro je jasno najavilo da će dan biti pesmonosan. Dok su se u istom ritmu nizale dobre pesme, dobrodošlica svih naših domaćina učinila je da iz svake škole odlazimo kao da smo se teška srca rastali od familije koju volimo i jedva čekamo da vidimo opet. Familija ko familija, ne dopušta da se na tako dalek put kreće bez onih slatkih pozdrava koji i dan i struk čine savršeno zaokruženim. Pop Ćira i pop Spira na ovom mestu klimaju glavama, odobravajući. Brižnost i dobronamernost, veselo ćaskanje u svakoj od škola, nasmejana deca i pesme koje nas svakim svojim stihom vraćaju u detinjstvo, učinili su ovaj dan ušuškano toplim, tako da se kroz talase topline lepo klizi. I ko će sad dočekati ponedeljak, nove susrete i radosti?

Jasmi Kihot, još negde u ataru ka Ravnom Topolovcu, oslobodila se strašnog oklopa od folije u koju je (ne baš stručno, ali čvrsto) bila umotana i krenula laka i vedra znajući da se pravi vitez po srcu viteškom i delima prepoznaje, oklop je čist višak. I tek tako, dan se odmotao u pravcu lakoće i zamotao se u mnoštvo zagrljaja. Pogled se često caklio od genijalnih programa, stajaćim ovacijama pozdravljani su mali glumci i njihove nastavnice koje su ih dugo i predano pripremale. Spontano i bez plana se pevalo, recitovalo, a trema je, opet uz zagrljaje, skroz nestajala iz prostorije. Mnogo smo naučili danas. Ponosni na divnu decu i divne ljude koji sa njima rade, i na sve koji o njima brinu, porasli smo sigurno bar 3 centimetra u visinu. Koliko je srce poraslo u širinu, to ne može da se izmeri.

Drugi štafetni dan, bio je u veselo ofarban. Družina i sama ne veruje da se ovakav, neverovatan, zaista i dogodio. Taraba je ofarbana, pa su Jasmi Sojer i drugari krenuli u dvorac. Ne, nisu zalutali u bajku, škola u Konaku stvarno se nalazi u starom dvorcu. No, tamo se nije moglo bez torte - tako su prošle godine obećali deci. Kad deci kažete "...i kao šlag na tortu", a ona posle pitaju: i gde vam je ta torta, onda bi bilo krajnje neozbiljno da tortu pri novoj poseti dvorcu nemate! Ali, dan je i bez torte bio sladak. Autogrami su se delili na dva punkta: na jednom je Jasmi, na drugom autograme drugarima dele deca čije su pesme izabrane kao najzanimljivije. Onda je u dan uskakutala prava, pravcata Alisa! U istom danu imate i rok koncert i zemlju čuda i zagrljaj pun darova: crteža, pesmica, cveća, smokava... kraće: zagrljaj pun ljubavi. A kad je tako, sva su čuda moguća!

Reči su, po mom skromnom mišljenju, nepresušan izvor magije - uzviknu Jasmi Poter i pođe u pustolovinu dugu 1.500 km, do 60 škola za čarobnjake... I bi magija već prvog dana putovanja: od gromoglasnih aplauza, osmeha na kojima se pokvario patent-zatvarač, stihova koji su iskrili... do prvog kestena koji je Jasmi pronašla ove jeseni, nostalgično-rođendanskih sendviča sa krastavčićima i sirom, sovica koje su nas dočekale u jednoj školi, portreta Jasmi kad je bila dete, koji je dobila na poklon, a na kom, gle čuda, velika i mala Jasmi imaju razdeljak na istom mestu... Dan je bio okupan u radost! Nije mogao biti magičniji! Hvala svoj deci i dragim učiteljima, nastavnicima, školskim bibliotekarima, direktorkama škola, i svima, baš svima koji su ustihovali ovaj dan najlepše na svetu.

Manifestacija Gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin”, “Pesnička štafeta” jedna je od najstarijih manifestacija namenjenih deci i mladima u našoj zemlji. Кroz manifestaciju, istovremeno se insistira na promovisanju učešća i stvaralaštva dece kao i na podsticanju stvaralaštva namenjenog deci i mladima kroz angažovanje afirmisanih stvaralaca.