"Trećina ljudi u redakciji je plakala, trećina buljila u tačku, a trećina simulirala da kao nešto radi.''

"B92 je imao dve informativne redakcije. Radijsku i televizijsku. Bili su razdvojeni i fizički i na svaki drugi način. Sretali su se usput, na ¨događajima¨. Nije bilo zajedničkih sastanaka, planiranja i dogovaranja. I političari su počeli da govore o radiju i televiziji B92 kao o dve odvojene kuće. Radio su kao voleli, a televiziju nisu."

Zvoni telefon, javlja se Željko Drašković. Priča kako je ušao u B92 i kako je program prespojen na 92,5. Mislim da mi je to jedan od najsrećnijih momenata u karijeri. Upalilo se crveno svetlo u studiju i ja sam rekao: ¨Dobar dan, nismo se čuli jedno vreme, ovo je B 92.¨

¨Nekada ti sve to deluje besmisleno¨ priča mi Svetlana Lukić.¨ Ali, jedini način da preživiš je da se praviš da je kao sve u redu. Jer ako shvatiš šta je, ti  onda možeš da odeš kući i da se poliješ benzinom. Ovako, praviš se da je sve uredu ili da će biti u redu i radiš neki posao."

Svi smo znali da bombardovanje kad tad mora da prestane. Od tog trenutka svaki minut van etra bio je izgubljen minut za ekipu pravog B92. Ali, nije bilo lako pronaći način kako se vratiti. Biti piratska stanica u Srbiji nije ništa loše, ali pod uslovom da se ne emituju vesti. Trebalo je naći način da se u okviru postojećeg sisteme pronadje prostor za  B292. Ime je već postojalo, ali je sve ostalo delovalo je kao nemoguća misija.

"Ta jesen 1998. bila je ružna. Baš kao i leto ili proleće. Energija koju smo pokupili na ulicama gradova Srbije tokom protesta 96-97 odavno je potrošena, opozicija posle svadje Djindjića i Draškovića kao da nije ni postojala, na Kosovu se ginulo iz dana u dan, a vlast se spremala za konačan obračun sa medijima koji koji su govorili ono što ono nije želela da čuje."

Mart 1999: Veranovo hapšenje... Bombardovanje... Preuzimanje B92... Ubistvo Slavka Ćuruvije...