Kako sada stvari stoje, najgora faza pandemije koronavirusa je iza nas. Široki spektar rigoroznih mera ograničavanja kretanja i kontakata se postepeno ukida. Ljudi se tome, naravno, raduju i sa sve više nestrpljenja čekaju da konačno sve ovo prođe i da se vratimo normalnom životu.

Od početka ove globalne krize izazvane epidemijom koronavirusa, mnogo toga smo izgubili i u mnogočemu ostali uskraćeni. Naročito nas pogađa gubitak onoga što se, koliko do juče, jednostavno podrazumevalo. Tu pre svega mislim na slobodu kretanja, koja je u ovom vremenu ograničena na više nivoa. U nekim zemljama ne možeš ni iz stana kada ti hoćeš, a ako si još i preterao sa brojem godina koje si nakupio u životu, ne možeš uopšte da izađeš. A i ako te višak godina ne pritiska, pa si u tom smislu privilegovan i možeš da izađeš, ubrzo shvatiš da su ti opcije dosta sužene i svedene manje-više ili na šetnju, što je super, ili stajanje u redovima pred onim malobrojnim otvorenim prodavnicama, što je manje super.