Zaraza i posledice

Autor: Branimir Brkljač

Još uvek znamo jako malo o tom čudnom virusu. Ne znamo ni da li je životinjskog porekla ili zaverenički kreiran u laboratoriji, ne znamo koliko dugo može da preživi izvan našeg organizma, pa stoga ne znamo ni koliki je inkubacijski period, ne znamo ni ko ni kako sve može da ga prenese, ne znamo da li stičemo imunitet ako ga prezdravimo, ne znamo da li ga uništava niska ili visoka spoljna temperatura i kolika bi ona morala da bude, ne znamo da li za vakcinu protiv njega treba sačekati još par meseci ili još par godina, ne znamo da li nas čeka nekakav drugi talas epidemije i ako do njega dođe da li će biti tokom leta ili dolazi na zimu i da li će biti tek neki talasčić ili nas čeka uragan…. Ukratko, jako malo toga znamo.

To što još mnogo toga ne znamo je i logično, jer smo se suočili sa potpuno novim izazovom, i to na globalnom nivou. Ali, zahvaljujući tome što smo se u toj situaciji našli u ovakvom medijskom ambijentu u kome živimo poslednjih godina, svi smo postali jako pametni na tu temu, što celoj priči daje potpuno novu dimenziju. Koronavirus je ionako postao praktično jedina tema o kojoj se priča, piše i govori. A upravo zahvaljujući tome što se radi o temi o kojoj mnogo više ne znamo nego što znamo, pa tako ne znamo šta je istina, a šta nije, ona je idealna za ovu današnju medijsku scenu u kojoj smo bombardovani svim mogućim i nemogućim teorijama, pretpostavkama i špekulacijama. U takvoj situaciji ljudima ostaje samo da biraju u šta hoće da veruju, jer u šta god odlučite da poverujete, niko vas ne može optužiti da ste pogrešili. A istovremeno, naći ćete dovoljno istomišljenika koji će pothranjivati i podsticati to vaše izabrano uverenje. Jednom rečju, da se nismo zarazili tim medijskim virusom koga smo bukvalno ugradili u sebe, efekti ovog novog koronavirusa ne bi bili ovako opasni. A posebno je opasno to što takav koronavirus dodatno jača taj medijski virus, koji i sam u ovakvim situacijama mutira i slabi onaj deo našeg imunog sistema koji nas štiti od laži i manipulacija.

Pogledajmo, na primer, samo kako su vlade većine zemalja sveta reagovale na epidemiju koronavirusa. Na samom početku je bilo jako mnogo prenemaganja i odbacivanja upozorenja o opasnosti, a sve po principu „ma neće to na nas”. Kada je vrag odneo šalu, onda se krenulo u trku koja će država pokazati veću „odlučnost” da se epidemiji suprotstavi. Kako nekih gotovih modela nije bilo, pristupilo se međusobnom kopiranju i imitiranju pri uvođenju restriktivnih mera. Posebno je zanimljivo da su mere koje su se uvodile i njihov intezitet bili skoro identični kako u zemljama koje su žestoko bile pogođene epidemijom, tako i u onima u kojima praktično epidemije nije ni bilo, već samo sporadičnih slučajeva.

Isto tako „usklađeno” sada počinje i njihovo ublažavanje i ukidanje. Pri tome, u mnogim zemljama podaci o broju testiranih, zaraženih i preminulih u međuvremenu se nisu radikalno menjali. Bitno je izgleda bilo samo uhvatiti aktuelni trend.

Sve jasnije postaje da su političari i u prvoj i u drugoj fazi kao primarni cilj imali borbu za podršku svojih birača. Kako su u onoj prvoj fazi restriktivne mere obrazlagali svojom brigom za zdravlje naroda svoje zemlje i pozvali ljude da trpe (i, naravno, ćute), tako sad ovo popuštanje mera tumače kao izraz njihovog razumevanja i dobre volje da ljudima eto olakšaju tu tešku situaciju u kojoj su se iznenada našli. Ne možemo se oteti utisku da su prilikom donošenja odluka šta, kad i kako koju meru doneti, a koju ukinuti konsultovani ne samo lekari i naučnici, već i rejting i PR agencije. U nekim zemljama, čini se da su ovi drugi imali presudnu ulogu.

Upravo taj i takav način na koji su vlade većine država i međunarodne organizacije pristupile krizi izazvanoj pojavom koronavirusa pokazuje da se svet suočio i sa krizom globalnog svetskog poretka i to je najopasniji simptom ove krize. Što se samog virusa covid-19 tiče, u osnovi tu nema razloga za paniku. Razviće se odgovarajuće terapije za lečenje infekcije, pronaći će se vakcina protiv virusa, suzbiće se njegovo širenje. Do tada, naravno, treba insistirati na primeni mera opreza i prevencije, pa i na onima koje se zakonski moraju uvoditi. Ali, kako će ovakav svetski poredak pristupiti rešavanju globalnih posledica koje je ova pandemija donela i koje će tek doneti, veliko je pitanje na koje nema jasnog odgovora. Taj sistem je za izazove današnjeg vremena organizaciono neprimeren, funkcionalno neefikasan i kadrovski nekompetentan. A to jeste razlog za ozbiljnu zabrinutost.

Nesposobnost i nekompetentnost tog sistema će se vrlo brzo još jasnije videti kada se svet bude suočavao sa ekonomskom krizom i recesijom koja neminovno sledi, a koja je tek u najavi. Ekonomista i nobelovac Pol Krugman je slikovito opisao sadašnje stanje u kome se nalazi svetska ekonomija kao stanje klinički mrtvog pacijenta. Taj pacijent koji je u stanju indukovane kome, eto da nastavimo u Krugmanovom stilu, zahteva kompletnu dijagnostiku i celovitu terapiju o kojoj mora da vodi računa stručni konzilijum koji će usklađivati sve preduzete mere i paziti da pojedini zahvati usmereni na lečenje pojedinih organa ne ugroze život pacijenta. A mi ovde imamo ostatke nekada kompetentnog tima lekara u kome je ostao tek po koji uskostručni specijalista, a kome su se u međuvremenu pridružili neiskusni praktikanti, loši studenti i nadobudni nadrilekari. Kako se zdravstveno stanje pacijenta bude pogoršavalo, a uz takvu lekarsku ekipu to je i više nego izvesno, svaki njen član će pre svega gledati kako da zaštiti sebe i krivicu svali na onog drugog.

Kada to sada ponovo prevedemo na „naš jezik”, to znači da će izostati zajednički globalni pristup krizi i usklađivanje zajedničkih mera i aktivnosti za prevazilaženje njenih posledica. To će dovesti do zaoštravanja tenzija u svetu, jer će se postojeće podele produbiti, što će voditi ka novim sukobima.

Nadam se da nećemo doći do tačke kada ćemo se vremena izolacije po stanovima i kućama, zabrane kretanja i ograničavanje fizičkih kontakata sećati kao onih starih dobrih vremena.

Tekst je prenet sa portala Iskusni početnik.