Čega te je (više) strah

Autor Branimir Brkljač

Nešto više od toga danas uopšte više nije tema. Tako su odlasci iz jednog mesta u drugo već ozbiljni projekti koji se moraju pažljivo i dobrano unapred planirati – od toga kada i zašto do toga čime i kako. Naravno, o putovanjima u druge države niko više i ne razmišlja. Valjda nećemo doći u fazu da se, kroz neko vreme, tih putovanja preko granice samo prisećamo, pitajući se da li smo mi ta putovanja samo sanjali i da li su ljudi stvarno nekada mogli da putuju iz jedne zemlje u drugu, ili smo o tome samo čitali negde u nekoj rubrici „verovali ili ne”.

Ali, vratimo se u sadašnjost. Ako već možemo da izađemo iz kuće ili stana, ne samo da nemamo gde ni kafu da popijemo, već u najboljem slučaju možemo da stanemo i razmenimo par rečenica sa maksimalno još jednom osobom. Zar nije onda logično pitati se čemu uopšte i izlaziti. A ako još nemate ni kučeta ni mačeta u kući, sigurno vam bude žao onih koji ih imaju, pa eto jadni moraju da izlaze zbog njih i to opet samo tada kada je to dozvoljeno. Možda se čak i tešite tako što pomislite kako ti sa kučićima sigurno sada zavide vama, jer ste eto jedan od srećnika koji nema kućne ljubimce, pa ne mora nikuda iz svoja četiri zida.

Ako vam je sve to čudno i još uvek ne možete da shvatite kako smo se nekako odjednom našli u toj situaciji, prestanite da se preispitujete. To je sada potpuno normalno. Najbolji dokaz za to je što sad imamo i pojam kojim je definisan taj novi način ponašanja i tip međuljudskih odnosa. „Socijalno distanciranje” je taj novi termin. Vi ne izbegavate ljude, niste prekinuli viđanje sa prijateljima i odlaske kod familije, vi se samo socijalno distancirate. Istina, tačnije bi bilo da se umesto „socijalno distanciranje” koristi termin „fizičko distanciranje”, jer ovde se radi o izbegavanju fizičkih kontakata, a ne kontakata uopšte. Ali, da ne cepidlačimo sad oko terminologije, tu smo gde smo, ostaje nam da se socijalno distanciramo.

I da se odmah razumemo – socijalno distanciranje je ne samo poželjno, već i neophodno ponašanje ljudi u vremenima ovakvih kriza. I to za svakog razumnog građanina nije sporno i nije problem. Pitanje koje se već sada s pravom postavlja je hoćemo li mi s takvim ponašanjem prestati kad ova epidemija prođe i da li ćemo se vratiti starim dobrim obrascima viđanja i druženja. Optimisti misle da hoćemo, realisti znaju da nećemo.

Normalizaciju socijalnog distanciranja omogućiće, kao i u slučaju rada od kuće, naša sada već dobra stara informatička tehnologija. Tačnije, zahvaljujući njoj smo i pre ove epidemije uspešno razvijali modele socijalnog distanciranja. U meri u kojoj smo, zahvaljujući razvoju tehnologije, postajali sve povezaniji, postajali smo i sve više socijalno distancirani. Sve više grupa u koje se uključujemo na razlilčitim čet aplikacijama postaju zamena za nekadašnje različlite „ekipe” sa kojima smo se viđali i družili uživo. Aplikacije kao što je, na primer Homeparty, ili opcija na Netflix-u da istovremeno, sa različitih lokacija, gledamo isti film ili seriju i usput komentarišemo su zamena za bioskopsku salu ili dnevni boravak gde smo se fizički okupljali da bi to radili. I društvene igre su masovno emigrirale u onlajn svet i njihovo igranje ne zahteva da smo zajedno u istom fizičkom prostoru.

Na samom početku, sve te tehnološke inovacije su nam omogućavale da smo povezani sa ljudima sa kojima objektivno u datom trenutku nismo mogli da budemo i na istoj fizičkoj lokaciji. Danas, u ovim okolnostima, to nam je jedina šansa da se družimo. Nije teško zamisliti da će nam i sutra to druženje na daljinu biti najpoželjnija opcija kada odlučimo da se zajedno provedemo, jer će nam fizičko okupljanje na jednom mestu biti nepotrebno cimanje i gubljenje vremena.

Koliko juče, počeli smo da prepoznajemo fenomen FOMO – strah od propuštanja (Fear Of Missing Out). To je strah koji nas obuzima da, bombardovani gomilom informacija koje ne možemo da obradimo, nešto važno ne propuštamo, pa tako sve opsesivnije pratimo šta se oko nas događa i postajemo zavisnici od stalnog prisustva na društvenim mrežama, kako nam slučajno ne bi promaklo nešto što se oko nas događa. Mark Manson, autor bestselera „E, zabole me” (The Subtle Art of Not giving a F*ck)  i „Ma, sve je s*ebano” (Everything is F*cked), sada govori o novom fenomenu koga imenuje FOGO – strah od izlaska (Fear Of Going Out). Taj FOGO mu dođe nešto kao druga strana FOMO-a. Ako te pogodi FOGO, tebe je strah da, ako odlučiš da na momenat iskoračiš iz svog virtuelnog sveta i odeš da se, šta ja znam, prošetaš, popiješ kafu s prijateljem, prošetaš psa, odeš u pozorište ili na neki koncert, uopšte da se negde s nekim vidiš uživo i svratiš u taj neki fizički svet, da ćeš nešto propustiti u tom svom virtuelnom svetu, koji ti je u međuvremenu postao onaj pravi.

Nije baš da to nismo i do sada osetili tu i tamo. Nije da o tome nismo već razmišljali. Ali, do juče nam je to ipak bila neka daleka budućnost. Iz današnje perspektive, kada smo silom prilika i preko noći uterani u taj virtuelni svet, ta daleka budućnost nam se toliko približila da već postaje naša stvarnost. U ovoj situaciji toga sve više postajemo svesni. Ali, nemojmo se zavaravati, to nam nije došlo sa koronavirusom. Za to smo već bili spremni.