Dejan Ilić – Raspiši izbore

Autor: Dejan Ilić, Izvor: Peščanik

Da počnemo s tim, iako je nebitno čemu bih se ili čemu se ne bih radovao: a ne bih se radovao da Vučić prođe kao Maduro. Nema tu mnogo sreće, a pogotovo ne demokratije, kada jedan diktator tobože hapsi, a u stvari kidnapuje drugog diktatora. I pošto sam to rekao, da dodam odmah i ovo: besmislena je Vučićeva izjava o jačanju vojske, što mu je bila prva reakcija po hvatanju/kidnapovanju (daleko je to bilo od hapšenja) Madura.

Nema te vojske koja bi Vučića spasila od vojske koja je gonila Madura. Izbori su jedini spas za njega, kao i za Srbiju. Volja žitelja Srbije biće jači štit za njega od bilo koje domaće vojske.

E, al’ hajde sad ti to objasni – vrhovnom komandantu. Ništa on to ne razume. Sam je odavno priznao da malo toga shvata kada se događaju stvari od planetarne važnosti. Verujem da je čitalac kao i ja vikend proveo ispred ekrana, gledao je i čitao šta se zbiva u Venecueli, te tražio komentare i objašnjenja tih događaja. U prvom koraku, čitava se stvar htela predstaviti kao kažnjavanje diktatora. Kao da se htelo reći da je to bio prvi korak ka uspostavljanju/vraćanju demokratije u Venecueli.

Setiće se čitalac, redom su u subotu čelnici evropskih država, kao i čelnici EU isticali kako oni Madura nisu ni priznali kao legitimnog predsednika Venecuele, što je valjda trebalo da znači da može da mu radi ko šta hoće, bez obzira na međunarodno pravo.

Činilo se da je na delu bila logika – neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj. Što bi prevedeno na jezik „odbrane“ demokratije trebalo da znači – ko god da ruši/hapsi/kidnapuje diktatora pomaže/brani/uspostavlja demokratiju. Ništa dalje od istine. Kada se diktator obračunava s diktatorom, to nema nikakve veze s demokratijom. Nije trebalo mnogo da sam Trump to potvrdi – ako Madurovi saradnici budu sarađivali s američkom administracijom, mogu ostati na vlasti.

Toliko o demokratskoj tranziciji u Venecueli. U drugom koraku, Trump je jednom krupnom laži diskvalifikovao najuticajniju opozicionu političarku u Venecueli, te dobitnicu Nobelove nagrade za mir za 2025, Maríu Corinu Machado – ona nema dovoljno ugleda ni podrške u svojoj zemlji, ne računamo na nju, tako je rekao. A istina je da je ona 2024. stajala iza kampanje predsedničkog kandidata opozicije Edmunda Gonzáleza.

On je doslovno bio njena zamena/dvojnik, trčao izbornu trku umesto nje, pošto je njoj bilo zabranjeno da bude kandidatkinja. Dalje, istina je da je González dobio izbore 2024; istina je da je Maduro pokrao te izbore; kao što je istina i da ga zbog toga mnoge zemlje nisu priznale kao predsednika. Konačno, čitava ta priča o krađi izbora bila je jedino (kvazi)opravdanje za američku akciju – to su istakli čelnici Sjedinjenih Država, a spremno prihvatili, da ponovimo, čelnici evropskih zemalja.

Drugim rečima, ako María Corino Machado nema podršku i ugled u Venecueli, onda Maduro nije morao da krade na izborima, što bi moglo da znači da ih je regularno dobio te je bio legitimni predsednik. Ne kažem da Trumpa boli glava kada priča besmislice ili laže, ali bi se od evropskih zvaničnika očekivalo nešto više od, recimo, smušene izjave nemačkog predsednika vlade Merza: čitava ta stvar je u pravnom smislu komplikovana, treba vremena da o tome razmislimo, rekao je on.

Vratimo se na početak teksta: ako ovde Vučića bude sklanjao neko spolja, lako bismo mogli završiti s Vučićevim bliskim saradnicima kao novim vladarima Srbije. Nisam video da je neko to elaborirao, ali verujem da bi se malo ko začudio ako bismo saznali da je Madura izdao neki od njegovih najbližih saradnika, iz vojske, policije… ili kako to već ide. Nije nemoguće da je Machado odbila da bude poslušna Trumpu, ako bi je američka vojska stavila na čelo države, i zato – diskvalifikacija.

Hoću da kažem, demokratski nastrojeni političari, aktivisti, građani… na kraju se uvek pokažu kao veće patriote od vatrenih rodoljuba i tvrdokornih suverenista (šta god to da znači). I zato je Vučiću umesto vojske najbolji, najsigurniji i najjeftiniji izlaz da – raspiše izbore.

Ali, on je – nebitan. Kao što ni Srbija nije važna. U subotu se dogodilo nešto od čega bi trebalo da se trese čitav svet. I, kao što vidimo, trese se. To je mnogo važnije od naše male, mesne, pobunjeničke priče, iako mi imamo pravo da mislimo da je upravo obrnuto. Videli smo – tresu se zvaničnici evropskih zemalja, kao i zvaničnici EU. Hrabri Orban, recimo, požuriće da kaže – sada će pasti cena nafte, eto sreće.

Tresu se i zvaničnici u latinoameričkim državama. Njihovo iskustvo sa Sjedinjenim Državama ionako je izrazito loše. Oni su odmah požurili da kažu da to što smo videli u Venecueli nije presedan, da se to događalo i ranije. Ali, ipak – ne tako ogoljeno i brutalno.

Komentatori, novinari širom sveta, te predstavnici demokrata u Sjedinjenim Državama, biće mnogo hrabriji od državnika (evropskih posebno). Oni će akciju u Venecueli opisati kao ludačku. Reći će da je uništen međunarodni pravni poredak. S pravom će odbaciti i jedini prividno prihvatljiv argument u prilog akciji – sve i da je Maduro bio diktator i zlikovac, a jeste, sve i da je pokrao izbore, a jeste, nijedna strana država nema pravo da ga zbog toga hapsi na teritoriji Venecuele.

Što se tiče optužnice protiv Madura i njegove žene – da su se bavili narkoterorizmom i da imaju mitraljeze… svi su trenutno umesto droge iščitali naftu, a mitraljeze… e pa niko nije znao šta bi s tim.

Sve u svemu, nema te krinke pod koju bi mogla da se sakrije razgolićena sila Sjedinjenih Država na delu u Venecueli. Samo, što to nije sila Sjedinjenih Država, nego baš Trumpova sila, on je uzurpirao ili prisvojio silu države/nacije/političke zajednice. Tek smo danas čuli jednog penzionisanog generala američke vojske: on je prvi skrenuo pažnju na to – vojska Sjedinjenih Država se politizuje, tako je rekao. A hteo je u stvari da kaže, ta vojska sve je manje američka, a sve više je Trumpova.

To da Trump želi vojsku, ne čudi nas, je l da. On, kao i Vučić, kao i Maduro, sanja, onako nezrelo dečački, da bude vrhovni komandant. Tenkovi, avioni, ratni brodovi… sve su to igračke u očima nedoraslog dečaka. Sve to razumemo kada je o Trumpu/Maduru/Vučiću reč. Ono što plaši, što ostaje izvan zdrave pameti jeste poslušna vojska. Zašto vojska sluša ludaka? General u penziji rekao je da Trump politizuje vojsku tako što na čelna mesta dovodi poslušne, partiji i njemu lojalne osobe.

Da nije to uradio, akcija u Venecueli ne bi bila moguća, razmišlja general. Samo što u to treba sumnjati: imala je ta vojska, i u vremenima srećnijim što se demokratije tiče, ozbiljne, mimo svake kontrole nasilne ispade. Razlika je u tome što je tada iza tih loših politika i vojnih intervencija stajala (istina, duboko podeljena, ali ipak i dalje demokratska) nacija, a danas stoji samo Trump, i to je, izgleda, za vojsku dovoljno. Američku, venecuelansku, srpsku…

***

Kada Trump kidnapuje Madura, on u stvari kidnapuje samoga sebe, to jest nekoga ko je isti kao on. I ne kidnapuje ga zato što su isti, a može biti samo jedan takav, nego zato što se Maduro kasno predomislio i poslao poruku da će biti poslušan.

Kada Vučić priča o jačanju vojske, to je, da ponovimo, glupost. Ali, takav kakav je, on će naučiti, na svoj naopaki način, venecuelansku lekciju, i postaće još poslušniji prema jačima od sebe. Tako da je nebitno da li se on uplašio ili nije. Mi treba da se plašimo venecuelanskog scenarija i njegovih posledica dok god je Vučić na čelu Srbije. Što za njega ne menja ništa na stvari. Jer on ostaje ranjiv na isti način na koji je bio ranjiv i Maduro.

I da na kraju podvučemo crtu, i za Vučića i za nas, pobunjene žitelje Srbije, ne samo najbolje, nego verovatno i jedino dobro rešenje u ovom domaćem i globalnom haosu jesu – izbori.

 

Tekst je prenet sa potala Peščanik.