Svetlana Slapšak – Epistemološki okviri trbušnog plesa

Autor: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik

Članovi vlade sreću se na Pinku češće nego u svojim prostorijama. Viđeni su, a mogli bi i da vide: otuda epistemološki okviri, ovog puta trbušnog plesa, koji je izvodila glavna voditeljica. To što je vrlo teško bilo gledati taj nastup ne skida odgovornost za uzdržavanje od tumačenja: jer u tom neuspelom pokušaju pokazali su se mnogi odgovori na pitanja o funkcionisanju vlade i celokupne vlasti, najčešće u obliku iskaza dokle će više i da li su normalni.

Evo šta otkriva trapavo trćenje predstavljeno na Pinku kao trbušni ples: četiri su komponente, međusobno asimetrično povezane nejednakim kauzalnostima, koje inače čine gledljiv trbušni ples. Prvo, telo, najvažniji element u odnosu prema različitim kriterijumima privlačnosti, od sklada pa sve do potpunih suprotnosti; samo naizgled najvažnije, telo je zavisno od moći drugih komponenti plesa. Drugo, talent, nikako ne zavisi od tela, ali telo bez talenta može da uspe uz druge komponente. Treće, strast, ključno pomaže svim drugim komponentama i bez nje je izuzetno teško, ali ne i nemoguće izvoditi zadovoljiv trbušni ples. Konačno, znanje sa vežbom, najvažnija komponenta, bez koje se ništa ne može postići. Znanje može čak i bez strasti, jer samo – ne odmah i ne uvek – proizvodi strast/uživanje u osvajanju novih i u savršenom izvođenju već osvojenih znanja.

Trbušni ples bez ijedne od ovih komponenti? Koješta/štagod, kao što je upravo viđeno na Pinku. No epistemološki model može se primeniti i mnogo šire, dublje i spoznajno vrednije, recimo na vladajuću huntu bivšeg predsednika države. Hunta (kao sraz vojne, političke, administrativne i privredne kriminalne aktivnosti po istorijskom primeru Grčke, Španije i Portugalije) obično primenjuje najjednostavnije, tačnije rečeno najprostačkije oblike pojavljivanja u javnosti i privlačenja ljudstva. Kao što sam već više puta dokazivala u različitim pristupima, domaća hunta kombinuje ekstremni staljinističko-severnokorejski stil kad je reč o vladaru, i pornografiju sa epsko-crkvenim slojevima kad je reč o svim ostalima. To podrazumeva telo koje se odlikuje posebnom odvratnošću, talent jedino za zlobu, strast isključivo za akumulaciju svega, dakle grabež i apsolutno odsustvo znanja. To su one četiri komponente koje se tako jasno vide u trbušnom plesu. Posmatraču odmah pada na pamet pitanje – kojeg li je vraga pomenutoj izvođačici bilo potrebno da izabere tako tešku vrstu plesa, i odgovor je uistinu u području epistemologije: zato što je to model ponašanja vlasti. I reakcija posmatrača u oba slučaja ista je: gađenje.

Bivši predsednik države praznične sate je, po navodu istog medija, proveo „sa narodom“. Nije navedeno šta se pod tim podrazumeva. Ako upotrebimo model četiri komponente, postaje očito da se, kao i obično, odlučio za najizazovnije i najteže, dakle metaforički za trbušni ples… ukratko za ono što najgore izvodi i najviše obezvređuje. A količina je bila nenadmašiva u kratkom prazničnom vremenu: piše i crta po tabli a svejedno i nije ni važno, usporen ritam, pa obraćanje u drugom licu sram vas bilo i uvrede, pa dreka na novinare jel’ sam nešto pogrešno rekao, pa sad dosta odoh ja, pa tako u kratkim razmacima dnevno više puta…

Što se više gadimo, to se više gradimo. A i potpisano je.

Tekst je prenet sa potala Peščanik.