Dejan Ilić – Čija je škola

Autor: Dejan Ilić, Izvor: Peščanik

Deca iz gimnazije i ekonomske škole, ako sam dobro zapamtio vest, u Šapcu rešila da na tri dana blokiraju svoje škole. Uradiće to jer im nisu dozvolili da u školama dočekaju i smeste studente pešake na putu ka Novom Sadu. Naravno, mi se sad možemo pitati čije su škole i ko ima pravo da odlučuje šta se u školi sme ili ne sme. Ali, pre nego što na to odgovorimo, hajde da zamislimo šta bi na to pitanje odgovorio ministar prosvete (kako je teško to napisati kada se zna ko je na tom mestu).

Zapravo, ne treba ništa da zamišljamo, jer smo odgovor već dobili. Škole su moje, očito misli ministar. A pošto su moje, ja sam ih poklonio Vučiću. I u školama se sme ili ne sme štagod da Vučiću padne na pamet. Vučića – recimo to tako – nerviraju studenti, vidi ih kao obojene revolucionare, i zato im ne da da uđu u škole. Sumnjam da je on to baš izričito morao da kaže ministru (kao da isprljam ruke svaki put kad napišem ministar), jer ovaj to zna, pogađa, ne mora niko da mu kaže.

Kao što možda ni sam ministar verovatno nije morao ništa da kaže direktorima škola, sve to oni znaju, pogađaju, i onda – zabrana. Ne mogu studenti u školu. Samo, šta su mislili direktori, ministar, Vučić: kad zatvore škole pred studentima, šta će deca da urade? Posle godinu dana protesta, blokada, obustava, šta su očekivali direktori, ministar, Vučić – da deca poslušno pognu glave i kažu: važi? Ne mislim da su baš tako glupi (iako sve najgore mislim o njima).

Deca u Šapcu, kao deca u Beogradu, recimo u V beogradskoj gimnaziji. Blokirala deca školu, traže da ode privremena direktorka (važi sve isto kao i za ministra). Isti lanac odlučivanja – Vučić, ministar, direktorka. Isti rezultat: blokada škole. Traže deca da se direktor V gimnazije izabere među nastavnicima škole, i da se u školu vrate otpušteni/oterani nastavnici. Ne može, kažu Vučić/ministar/direktorka. I, šta su očekivali, posle godine protesta, blokada, obustava?

Pomislio bi neko, možda bi protesti stali da ih Vučić i njegovi bez prestanka iznova ne provociraju. Nije stvar u tome da bi protesti stali kada bi se Vučić sklonio, jer bi tako ispunio zahteve demonstranata. Stvar je u tome da bi protest stao kad bi se Vučić sklonio jer više ne bi imao ko da nervira ljude i tera ih u protest. Zvuči kao da je isto, ali nije isto. Kažu ljudi – glavna snaga protesta su studenti. I u pravu su. Ali ne treba potceniti ni Vučića kao jednog od glavnih pokretača protesta. On stoji iza – njemu tako drage – obojene revolucije. Kada preti revolucionarima, on u stvari preti samome sebi.

Jeste, to je jedna izopačena dinamika i teško ju je analizirati, pa je ostavimo po strani. Mi smo zaista na pragu, to su činjenice, da se u Srbiji uspešno završi – revolucija. Samo, ne obojena, nego politička, državotvorna, institucionalna, pa i moralna ako hoćete. Srbija pokazuje volju da se promeni i – možda će se zaista promeniti; treba se tome nadati. Samo što nije revolucionarna stvar srušiti Vučića. To je egzistencijalna stvar – srušiti ga. A posle toga mogu i pomenute revolucije. Ako se revolucijom može nazvati izgradnja pristojnog društva i države, jednom kada Vučića i njegovih više ne bude na vlasti.

Ali, sve te revolucije su sada na čekanju, a jedna se uspešno odvija pred našim očima – pedagoška revolucija. Zahvaljujući oslobođenim učenicima i njihovim hrabrim nastavnicima na naše oči se realizuje pedagoški san. Deca su shvatila, nastavnici ih naučili, da škola nije Vučićeva/ministrova/direktorova – škola je njihova. (Jeste, kao što je država naša, samo što to još treba da shvatimo.) I zato što je njihova, oni u nju mogu da puste studente, jer je to ispravno – pustiti u školu osobe koje se bore za pravdu i slobodu.

Naravno – Vučić/ministar/direktor reći će da je to politizacija škola. Samo što nije. Škole politizuju upravo Vučić/ministar/direktor kada propisuju šta se u školama sme a šta ne sme, šta će se u školama raditi, a šta neće. Pa će se kao raditi na nacionalnom identitetu, a da to niko nije tražio, jer se to već radi, ali će se istovremeno satirati narod koji bi trebalo da se smesti pod taj proizvoljni Vučićev/ministrov/direktorov identitetski kišobran. Politizacija škole je kada kažete deci da studenti ne smeju u školu.

A kada deca hoće da puste studente u školu, ili kada blokiraju školu jer im neko ne da da u nju puste studente – to nije politizacija, nego je odrastanje i sazrevanje. A pravo mesto za te procese upravo je škola. Prvi put deca u našim školama uče kako da raspolažu vremenom i prostorom u školi. To je vrhunsko obrazovanje, jer ih priprema da na sličan način upravljaju državom, ili svojom mesnom zajednicom. Kada im ne daju da to rade, Vučić/ministar/direktor ponašaju se kao ostrašćeni protivnici obrazovanja, sazrevanja ili – da kažemo i tako – prosvetiteljske misije škole.

A ta misija se sastoji u zadatku da se deca osposobe da kada odrastu sama urede svoj zajednički život. Vučić/ministar/direktor pak kažu, šta vi ima da uređujete, mi ćemo sve urediti za vas. Kao što smo, uostalom, uredili i za vaše roditelji. Samo, deca rekla da više neće tako da se igraju.

A mi odrasli, šta mi radimo dok gledamo ovu pedagošku borbu/bajku s jasno podeljenim ulogama na pozitivne i negativne junake? Odnosno, šta bi trebalo još da radimo pored toga što gledamo. Deca iz Pete, kao i deca iz Šapca ne bi smela da budu poražena u svojoj borbi. Pobeda bi pak imala veliki pedagoški učinak – ako pobede, ta deca će naučiti da stvari mogu da se menjaju, i da od njih zavisi kako će izgledati zemlja u kojoj žive. Mi odrasli, naravno, znamo da nije tako, nas su naučili drugačije. Ali, stvar je u tome što se nismo zapitali – da nas možda nisu naučili pogrešno?

Deca nam sad daju šansu da grešku ispravimo i to tako što ćemo učiniti sve da ih sačuvamo od poraza. Natovarili smo im na leđa sopstvene greške i promašaje, a oni nam vratili tako što su nam pružili priliku da se iskupimo. Hajde da je ne propustimo.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.