U ime naroda: Tekst presude kojom je odbačen tužbeni zahtev Milana Radonjića protiv Aleksandra Olenika

DRUGI OSNOVNI SUD U BEOGRADU, i to sudija Vera Sredojević, u parnici tužioca Milana Radonjića iz Beograda, ul…, JMBG…, čiji je punomoćnik Zora Dobričanin Nikodinović, adv. iz Beograda, ul…, protiv tuženog Aleksandra Olenika iz Beograda, ul…, JMBG…, čiji je punomoćnik Ivana Soković Krsmanović, ….  , radi naknade štete, po zaključenju glavne rasprave održane dana 25.03.2025. godine, doneo je

 

PRESUDU

Odbija se tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi Aleksandar Olenik da tužiocu Milanu Radonjiću, na ime naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova prouzrokovanih povredom časti i ugleda, isplati iznos od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.03.2025. godine, pa do konačne isplate, kao neosnovan.

Odbija se predlog tuženog da se prekine postupak u predmetu P br. 1615/24 do okončanja postupka po zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv presude Apelacionog suda u Beogradu KŽ1 Po 1-9/22 od 02.02.2024. godine.

Obavezuje se tužilac da tuženom, na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 59.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

 

Obrazloženje

Tužilac je u tužbi naveo da je tuženi dana 03.02.2024. godine u 10.08 časova, preko društvene mreže „X“ (nekada „twitter“), uvredljivo komentarisao presudu Apelacionog suda u Beogradu kojom je on, kao jedan od optuženih za ubistvo Slavka Ćuruvije, pravnosnažno oslobođen, tako što je objavio tekst sledeće sadržine׃ „Sudija koja je oslobodila ubice Ćuruvije iz BIA je i Dušanka Đorđević, žena bivšeg šefa VI uprave DB (BIA), sada adv.

Aleksandra Đorđevića pratioca Mire Marković. Predsednik veća Nada Hadži Perić je učestvovala u oslobađanju atentatora na Vuka Draškovića, iste ekipe iz BIA“. Naveo je da mu je povređeno ljudsko dostojanstvo, čast i ugled, kao i osnovna ljudska prava koja su mu zagarantovana Ustavom, Zakonom i Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava, tako da posledice ovakvog ponašanja trpi kako u privatnom, tako i u profesionalnom životu. U narednim danima na brojnim internet portalima osvanuli su novinski tekstovi, koji su preneli navode sa pomenute društvene mreže od 03.02.2024. godine, i to׃ www.nova.rs, www.nin.rs, www.uns.org.rs i dr. Tuženi ga je uvredljivo, komentarišući objavljenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1.Po1-9/22, navedenom objavom, protivno pravnosnažnoj oslobađajućoj pomenutoj presudi, označio kao „ubicu“, čime je povređeno njegovo pravo na poštovanje presudom utvrđene nevinosti. Neistinite činjenične tvrdnje i vrednosni stavovi koje je o njemu izneo tuženi teško povređuju pomenuta nematerijalna dobra, ugrožavajući njegov lični i telesni integritet, te se neosnovanim vređanjima on ponižava i obezvređuje kao čovek i dugogodišnji državni službenik. Iznošenjem ovakvih kleveta on je u očima građana Republike Srbije predstavljen kao „ubica“, time se njegovo ime blati, prema njemu budi prezir i podstiče neprijateljstvo, zbog čega on i njegova porodica preživljavaju traume i trpe neizmeran duševni bol. Tuženi je javna ličnost, advokat, koga na pomenutoj društvenoj mreži prati preko 7.200 pratilaca, koji su imali mogućnost da pročitaju navedenu objavu, čime se povećava njegova odgovornost prilikom iznošenja neistina bez dokaza. Imajući u vidu sve napred navedeno, predložio je da sud donese presudu kojom će tuženog obavezati da mu, na ime naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova prouzrokovanih povredom časti i ugleda, isplati iznos od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.03.2025. godine do dana isplate. Troškove je tražio i opredelio.

Tuženi je osporio osnov i visinu tužbenog zahteva, istovremeno ne sporeći činjenične navode da je 03.02.2024. godine na društvenoj mreži „X“ objavio predmetni tekst, te da je tekst predmetne objave tačno naveden, ističući prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca, a imajući u vidu da se u objavi navode imena dvoje sudija na koje se objava i odnosi i koje bi u tom slučaju bile aktivno legitimisane da podnesu tužbu. Suština objave je postupanje sudija i dodela predmeta sudijama, objava se odnosi samo i isključivo na sudije, i ne može se prihvatiti tvrdnja tužioca da objava predstavlja „loš glas na njegovu štetu, te da nikakva ispravka i satisfakcija to neće moći nadoknaditi, a da sumnja kod javnosti zauvek ostaje“. Naime, da bi sud utvrdio povredu časti i ugleda, potrebno je u konkretnom slučaju dokazati da tužilac poseduje ova nematerijalna dobra, te obim istih, a nakon toga utvrditi da li su ta prava povređena i na koji način, kao i da li je eventualna povreda u uzročno-posledičnoj vezi sa predmetnom objavom, odnosno isključivo u vezi sa njom. Neophodno je utvrditi ne samo da li je sporna objava bila podobna da kod tužioca izazove povredu časti i ugleda, već i da li bi eventualno sankcionisanje ovakvih objava predstavljalo povredu prava na slobodu izražavanja misli i stavova, koja je zagarantovana Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ne poznaje tužioca i potpuno je indiferentan kada je ličnost tužioca u pitanju. Tužilac je lice protiv koga se vodio višegodišnji krivični postupak za ubistvo Slavka Ćuruvije i dva puta je od strane Višeg suda u Beogradu oduđen na 30 godina zatvora zbog ubistva pomenutog. Tokom decenijskog trajanja krivičnog postupka, objavljen je veliki broj novinskih tekstova i medijskih objava o tužiocu, navedenim tekstovima i objavama iznošeni su detalji sa suđenja protiv okrivljenih, među kojima je bio i on. Upitno je kakav je ugled tužilac uživao u društvu u trenutku objavljivanja predmetne objave na društvenoj mreži, s obzirom da je do momenta donošenja pravosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1.Po1-9/22, njegovo ime pominjano u medijima i javnom mnjenju deset godina

Isključivo u svojstvu okrivljenog i dva puta prvostepeno osuđenog u pomenutom krivičnom postupku. Netačne su tvrdnje da se objavom tužiočevo ime „blati“, te da se prema njemu podstiče neprijateljstvo i prezir. Jedna objava ne može ni na koji način da naruši ugled i čast tužioca, kao lica protiv koga je vođen desetogodišnji sudski postupak, a iz referata tužbe se ne može zaključiti kakve to posledice trpi zbog objave, kako u privatnom, tako i u profesionalnom životu. U objavi se ne spominje nikakva internet prezentacija Apelacionog suda u Beogradu, a sa čijom se sadržinom iz dostavljenih priloga predmetne tužbe prvi put upoznao. On nije tužioca, niti bilo kojeg drugog optuženog u Republici Srbiji nazvao ubicom, kako za vreme trajanja krivičnog postupka tako i posle okončanja istog. Uveren je da ovaj postupak predstavlja zloupotrebu suda sa ciljem vršenja političkog pritiska. Predložio je da sud donese rešenje kojim će odrediti prekid parničnog postupka, s obzirom da je Republičko javno tužilaštvo dana 02.09.2024. godine, podnelo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv oslobađajuće presude optuženima za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Presuda kojom bi se utvrdilo da je povređen zakon u korist ovde tužioca, je u svakom slučaju prethodno pravno pitanje u smislu čl. 12 Zakona o parničnom postupku, o kome ovaj sud ne može sam da odluči. S obzirom na navedeno, predložio je da sud odbije tužbeni zahtev. Troškove postupka je tražio i opredelio.

U provedenom postupku sud je izveo sve potrebne dokaze, pa je nakon njihove ocene u smislu čl. 8 Zakona o parničnom postupku, kao i ocene navoda parničnih stranaka, odlučio kao u izreci, prethodno utvrdivši sledeće činjenično stanje׃

Čitanjem saopštenja Apelacionog suda u Beogradu od 02.02.2024. godine utvrđeno je da su presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, K Po1 br. 73/20 od 02.12.2021. godine, zbog izvršenja krivičnog dela teško ubistvo iz čl. 114 st.1 tač.5 Krivičnog zakonika, okrivljeni, među kojima je i Milan Radonjić, oglašeni krivim što su aprila meseca 1999. godine, po nalogu NN lica, po prethodnom dogovoru i planu, lišili života vlasnika, direktora, glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista „Dnevni telegraf“ i nedeljnika „Evropljanin“, oštećenog, sada pok. Slavka Ćuruviju. Posebno odeljenje za organizovani kriminal Apelacionog suda u Beogradu, donelo je 19.04.2023. godine presudu Kž Po1 9/22, kojom je preinačilo prvostepenu presudu i okrivljene, među kojima je i Milan Radonjić, oslobodilo optužbe da su, kao saizvršioci, izvršili krivično delo teško ubistvo iz čl.114 st.1 tač.5 Krivičnog zakonika.

Čitanjem objave tuženog Aleksandra Olenika na društvenoj mreži „X“ od 03.02.2024. godine utvrđeno je da je u istoj navedeno׃ „Sudija koja je oslobodila ubice Ćuruvije iz BIA je i Dušanka Đorđević, žena bivšeg šefa VI uprave DB (BIA), sada adv. Aleksandra Đorđevića pratioca Mire Marković. Predsednik veća Nada Hadži Perić je učestvovala u oslobađanju atentatora na Vuka Draškovića, iste ekipe iz BIA“.

Čitanjem članka „Ko je „ubio“ suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije“ objavljenog na sajtu Nova.rs dana 04.02.2024. godine, utvrđeno je da je u okviru sadržine pomenutog članka u potpunosti objavljena i objava tuženog.

Čitanjem članka „Dvoje sudija iz veća koje je oslobodilo optužene za ubistvo Ćuruvije ranije već oslobađalo Radonjića i Romića“ objavljenog na sajtu Cenzolovke dana 07.02.2024. godine, utvrđeno je da je u okviru sadržine istog u potpunosti citiran tekst objave tuženog.

Čitanjem članka „Dvoje sudija iz veća koje je oslobodilo optužene za ubistvo Ćuruvije ranije već oslobađalo Radonjića i Romića“ objavljenog na sajtu Nedeljnika NIN dana 08.02.2024. godine utvrđeno je da je u okviru sadržine pomenutog članka u potpunosti objavljena i objava tuženog.

Čitanjem članka „Dvoje sudija iz veća koje je oslobodilo optužene za ubistvo Ćuruvije ranije već oslobađalo Radonjića i Romića“ objavljenog na sajtu Udruženja novinara Srbije dana 08.02.2024. godine utvrđeno je da je u okviru sadržine istog u potpunosti citiran tekst objave tuženog.

Čitanjem članka „Matić׃ Netačne interpretacije iskaza svedoka i odbacivanje odlučujućih dokaza u slučaju Ćuruvija“ objavljenog na sajtu N1 dana 13.11.2024. godine utvrđeno je da je predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić, potvrdio da je Vrhovni sud od Republičkog javnog tužilaštva primio zahtev za zaštitu zakonitosti u slučaju presude Apelacionog suda u Beogradu zbog ubistva Slavka Ćuruvije.

Tužilac Milan Radonjić, saslušan u svojstvu parnične stranke, izjavio je da je za spornu objavu saznao tako što mu je za nju javila njegova ćerka, s tim što ne može da se seti da li je to bilo istog dana kada je objava izvršena ili narednog dana. Kasnije je njegova supruga tu objavu „skinula“. On je u prvom trenutku bio iznenađen, a kasnije kada je i sam pogledao o čemu se radi bio je besan. Pored besa, osećao je užasnutost i nevericu, tim pre što je kasnije saznao da je tuženi advokat. Nije pravnik i ne zna pravo, ali dobro zna da je pre upoznavanja sa predmetom davanje svake izjave i komentara neodgovorno. Pored komentara, tu stoji i izjava da je on zločinac, ubica. Nije pomenut imenom i prezimenom, ali s obzirom na predmet koji je komentarisan i način na koji je izjava data, jasno je o kome se radi. Nije kriminalac i zaista ne želi da dozvoli da ga bilo ko vređa i na bilo koji način komentariše, a posebno ne u kontekstu krivičnog dela, pri čemu misli na konkretan predmet. Osim sa ćerkama, on je o ovoj objavi razgovarao i sa suprugom, koja je bila uzbuđena, s obzirom da su tu objavu čitale njene kolege i ostali. U to vreme, bilo je i drugih izjava drugih lica, u kojima je označavan kao ubica, i koja lica je zbog toga, takođe, tužio. U vezi sa konkretnim slučajem, njega je zvalo par prijatelja i pitali su ga o čemu se radi, s kojim pravom se sve to dešava i kako se s tim u vezi oseća. Rekao je da ne razume zašto se to dešava i da je zaprepašćen. Ovu tužbu je podneo zbog toga što ne želi da ga bilo ko naziva ubicom, da ga provlači kroz novine. Sve ovo traje više od 25 godina i konačno je dočekao presudu i posle toga se dešavaju ovakve stvari. Ne ulazi u razloge tuženog i ostalih lica koja su ga komentarisala na prethodno navedeni način. Protiv tih ljudi i njihovog mišljenja nema ništa lično.

Tuženi Aleksandar Olenik saslušan je u svojstvu parnične stranke, nije sporio tekst objave, kao i datum i vreme objave. Naveo je da je ubistvo Slavka Ćuruvije političko ubistvo, i to nerešeno političko ubistvo, sa kojim je na ovaj ili onaj način povezan DB ili BIA, pa javnost ima opravdan interes da zna sve o ovom predmetu, koji je nerešen i koji će, nažalost, ostati nerešen. On kao političar, narodni poslanik u prethodnom sazivu, advokat i kao javna ličnost, smatra da ima pravo, ali i obavezu da javno istupi u vezi sa svim što je u vezi sa ubistvom Slavka Ćuruvije i to je razlog predmeta objave. Objava se odnosi na dvoje sudija čija imena je naveo u tom tvitu, a to su Dušanka Đorđević i Nada Hadži Perić, koje su postupale u konkretnom predmetu i ova njegova objava se odnosi samo i isključivo na njih dve i samo njih dve imaju aktivnu legitimaciju za podnošenje ovakve tužbe, a one su sudije i znaju to, a tužbu nisu podnele zato što je sve što je navedeno u objavi istina. Razlog zašto se obratio javnosti zbog ove dve sudije je da skrene pažnju opšte javnosti da postoji nekoliko sudija koje na volšeban način uvek dobijaju predmete sa radnicima BIA, odnosno DB i da su na kraju te presude, na volšeban način, oslobađajuće.

Drugi razlog je da skrene pažnju tužilaštvu na ovu istu činjenicu oko dodele predmeta. Na njegovu sreću, ovaj tvit, odnosno objava, ali i celokupan pritisak javnosti je doveo do podnošenja vanrednog pravnog sredstva, odnosno zahteva za zaštitu zakonitosti protiv presude kojom je tužilac pravnosnažno oslobođen. Jedini razlog za ovo je utvrđivanje disciplinske odgovornosti svih sudija koje su sudile ovaj predmet, a pogotovo ove dve, koje je naveo. Ako se donese odluka da je u predmetu za ubistvo Slavka Ćuruvije došlo do kršenja zakona u korist oslobođenih, kako to tvrdi tužilaštvo, onda je disciplinski postupak protiv ovih sudija obavezan i to je bio njegov cilj. Sve što je objavljeno je istina. Četiri osobe su oslobođene u postupku za ubistvo Slavka Ćuruvije, među njima i Rade Marković, koji je pravnosnažno osuđen za više političkih ubistava. Pošto su ga tužila trojica oslobođenih za istu objavu, u očekivanju je da će ga u naredne tri godine tužiti i Rade Marković. Kako je nesporno da je Rade Marković bio načelnik DB, da je osuđen pravnosnažno za politička ubistva, da su ga sudije u predmetu Ćuruvija oslobodile, to je pravno i logički istinita njegova tvrdnja da su sudije u predmetu Ćuruvija oslobodile ubicu iz BIA, jer je to prosto tako. Pretpostavku nevinosti apsolutno poštuje, zato nije pomenuo ime ovde tužioca, niti je pomenuo ime druga dva tužioca, nije čak pomenuo ni ime Radomira Markovića, jer je i on oslobođen u tom krivičnom postupku. Ovo je klasičan primer zloupotrebe suda i pravosudnog sistema, jer nije cilj ove tužbe niti novčana naknada, niti zaštita časti i ugleda tužioca, nego je cilj da se on ućutka, jer je jedan od retkih, ako ne i jedini, koji otvoreno ukazuje na uticaj BIA, odnosno DB da pravosuđe i pri tome i iznosi imena konkretnih sudija i konkretnih predmeta. Drugi razlog je što se on otvoreno zalaže za rasformiranje BIA, odnosno DB i to do poslednje spremačice i za rušenje do zemlje njihovog sedišta, kao političkog gesta. Inače, ovakva zloupotreba tužbi se u teoriji naziva slapp tužbe, što znači strateške parnice za sprečavanje javnog delovanja. Da bi bio još konkretniji, umesto što troši vreme, energiju i novac u ovom postupku i druga dva ista ili slična, za to vreme je mogao da nastavi sa svojim radom i da razotkriva razrađen sistem uticaja BIA, odnosno DB na pravosuđe. Ovo je jedna vrsta političko medijske zloupotrebe sudskog postupka.

Odredbom čl. 200 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu.

Na osnovu izvedenih dokaza je utvrđeno da su presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje, K. Po1 br. 73/20 od 02.12.2021. godine, zbog izvršenja krivičnog dela teško ubistvo iz čl. 114 st. 1 tač. 5 Krivičnog zakonika, okrivljeni, među kojima je i Milan Radonjić, oglašeni krivim što su aprila meseca 1999. godine, po nalogu NN lica, po prethodnom dogovoru i planu, lišili života vlasnika, direktora, glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista „Dnevni telegraf“ i nedeljnika „Evropljanin“, oštećenog, sada pok. Slavka Ćuruviju. Posebno odeljenje za organizovani kriminal Apelacionog suda u Beogradu, donelo 19.04.2023. godine presudu Kž Po1 9/22, kojom je preinačilo prvostepenu presudu i okrivljene, među kojima je i Milan Radonjić, oslobodilo od optužbe da su kao, saizvršioci, izvršili krivično delo teško ubistvo iz čl. 114 st.1 tač. 5 Krivičnog zakonika. Takođe je utvrđeno da je tuženi dana 03.02.2024. godine, preko društvene mreže „X“ (nekada „twitter“), objavio tekst sledeće sadržine׃ „Sudija koja je oslobodila ubice Ćuruvije iz BIA je i Dušanka Đorđević, žena bivšeg šefa VI uprave DB (BIA), sada adv. Aleksandra Đorđevića pratioca Mire Marković. Predsednik veća Nada Hadži Perić je učestvovala u oslobađanju atentatora na Vuka Draškovića, iste ekipe iz BIA“. Spornu objavu u okviru svojih članaka na internet portalima u potpunosti su preneli Nova.rs objavom od 04.02.2024. godine pod nazivom članka „Ko je „ubio“ suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije“, Cenzolovka objavom od 07.02.2024. gdine, pod nazivom članka „Dvoje sudija iz veća koje je oslobodilo optužene za ubistvo Ćuruvije ranije već oslobađalo Radonjića i Romića“, Nedeljnik NIN objavom od 08.02.2024. godine i Udruženje novinara Srbije objavom na svom internet portalu od 08.02.2024. godine pod istim nazivom „Dvoje sudija iz veća koje je oslobodilo optužene za ubistvo Ćuruvije ranije već oslobađalo Radonjića i Romića“.

U situaciji kada se radi o sudskom postupku koji je izazvao značajnu pažnju javnosti, kao što je ubistvo Slavka Ćuruvije, postoji jak javni interes za informacijama koje se tiču rada pravosuđa i aktera u takvim slučajevima. Objavljivanje informacija o vezi sudije i bivšeg šefa DB, ukoliko je tačno, može biti od značaja za javnost u kontekstu percepcije nezavisnosti i nepristrasnosti suda. Iz sadržine sporne objave nesumnjivo proizlazi da se ona prvenstveno bavi navodnom vezom sudije sa bivšim šefom DB, pa je posledično primarni cilj te objave kritika ili preispitivanje integriteta sudstva, a ne direktno blaćenje tužioca. Iako se tužilac pominje u kontekstu oslobađajuće presude za ubistvo Slavka Ćuruvije, to pominjanje služi kao ilustracija za širu tvrdnju o sudiji. Informacija o potencijalnoj povezanosti sudije sa nekim iz bivše strukture DB u kontekstu visoko profilnog suđenja je od izuzetnog javnog interesa. Građani imaju pravo da znaju da li postoje okolnosti koje bi mogle uticati na objektivnost i nezavisnost pravosuđa. Pri tome, tužilac se pominje indirektno, kao deo činjenica koje daju kontekst za tvrdnju o sudiji. Po nalaženju suda, primarni cilj objave nije da se tužilac lažno predstavi kao ubica, već da se ukaže na potencijalnu spornu vezu sudije. Činjenica da je tužilac pravnosnažno oslobođen je važan detalj, ali ta činjenica sama po sebi ne znači da je spominjanje tog konteksta usmereno na povredu njegovog ugleda, pogotovo kada je objava fokusirana na treće lice (sudiju). U demokratskom društvu, sloboda govora i medija uključuje i pravo na kritičko preispitivanje rada javnih institucija i nosilaca javnih funkcija. Sudije su nosioci javne funkcije i njihov rad je podložan kritici javnosti. Informacije koje se tiču njihove objektivnosti i integriteta, posebno u vezi sa značajnim sudskim procesima, po pravilu se smatraju od javnog interesa. Iako se tužilac pominje u nepovoljnom kontekstu („Oslobođeni ubica S.Ć.“), to je sekundarni efekat objave čiji je primarni fokus bio na drugom licu i pitanjima od javnog interesa. Osim toga, tužilac, na kome je teret dokazivanja u smislu čl. 231 Zakona o parničnom postupku, nije dokazao da su mu spornom objavom stvarno povređeni ugled i čast. Samo subjektivni osećaj uvređenosti nije dovoljan, već je morao dokazati da je objavom došlo do objektivnog smanjenja ugleda u očima okoline ili javnosti, kao i da je primarna namera objave bila da se on prikaže kao ubica i da mu se na taj način nanese šteta, a ne da se kritikuje pravosudni sistem ili sudija. Iako je tužilac oslobođen, bio je akter u visoko profilnom sudskom procesu koji je privukao pažnju javnosti i njegova povezanost sa tim događajem, iako nije javni funkcioner, postavlja ga u poziciju gde javnost ima interes za informacijama o tom slučaju.

Imajući u vidu sve napred navedeno, a ceneći, s jedne strane, širi kontekst i svrhu objavljene informacije, odnosno da je tuženi, pre svega, želeo da ukaže na potencijalno spornu vezu sudije, a ne da direktno povredi ugled tužioca i da ga diskredituje, omalovaži ili osramoti, i da, s druge strane, tužilac nije dokazao da je zbog objave tuženog pretrpeo povredu časti i ugleda i u čemu se ta povreda ogleda, jer ni iz jednog izvedenog dokaza, pa čak ni iz njegovog iskaza ne proizlazi da je on zbog iznetih tvrdnji osećao sramotu, stid, da je bio izložen javnoj poruzi ili omalovažavanju od strane svoje porodice ili saradnika, niti da se mišljenje sredine o njemu promenilo, kao i da je pretrpeo duševne bolove koji bi opravdavali dosuđenje novčane naknade u smislu odredbe čl.200 Zakona o obligacionim odnosima, sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Sud je odbio predlog tuženog da se prekine ovaj parnični postupak do okončanja postupka po zahtevu za zaštitu zakonitosti podnetom od strane Republičkog javnog tužilaštva protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 Po 1-9/22 od 02.02.2024. godine, smatrajući da odluka povodom zahteva za zaštitu zakonitosti ne predstavlja prethodno pitanje od kojeg zavisi rešenje spora u ovoj pravnoj stvari, a s obzirom da se, u smislu odredbe čl. 493 Zakonika o krivičnom postupku, presudom kojom je usvojen zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnet na štetu okrivljenog utvrđuje da postoji povreda zakona ne dirajući u pravnosnažnost odluke.

Odluka o troškovima postupka doneta je primenom čl. 150, 153 i 154 Zakona o parničnom postupku, s obzirom na uspeh stranaka u sporu i opredeljeni zahtev tuženog, pa je obavezan tužilac da tuženom isplati iznos od 59.400,00 dinara, koji se odnosi na sastav odgovora na tužbu (13.500,00 dinara), te zastupanje od strane advokata na dva održana ročišta (po 18.000,00 dinara) i sudsku taksu na odgovor na tužbu (9.900,00 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršivosti presude do isplate, a odmeren je prema važećoj AT i TT. Tuženom nisu priznati troškovi za sastav tri podneska (od 30.10.2024, 18.11.2024. i 21.11.2024. godine) s obzirom da ovaj trošak nije bio potreban radi vođenja parnice.

 

POUKA O PRAVNOM LEKU׃

Protiv ove presude dozvoljena je  žalba Višem sudu u Beogradu

u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude, a preko ovog suda

 

SUDIJA

Vera Sredojević

Sudija – Predsednik veća

Tačnost prepisa potvrđuje upravitelj

Šef odseka sudske pisarnice