Treći nebeski. Slavimo te Lazo! (FOTO)

Autorka:  dr Slavica Plavšić

Ne, društvo se oko njega okupljalo i pre tog kobnog 4. maja i uvek se slavilo. Bučno, dugo i veselo.

Obeležena su i dva predhodna Lazina nebeska rođendana. Dvadeseti i dvadeset prvi. Samo sada tiho, dostojanstveno, sa mnogo poštovanja i pijeteta evocirane su uspomene na ovog sjajnog momka koga je bilo nemoguće ne voleti. Voleli su ga svi koji su ga poznavali ili ga videli bar jednom. Pamte ga i poštuju i oni i svi ostali koji su ga u međuvremenu upoznali kroz priče o njemu i celom tom divnom mladom društvu koje je svirepo ubijeno 4. maja 2023. godine, rukom i oružjem pomahnitelog, okrutnog masovnog ubice, koji za ovaj jezivi zločin, ne samo da nije kažnjen, već uživa sve moguće privilegije svog komfornog pritvora u Smederevu, u neposrednoj blizini Ravnog gaja, mesta gde je kišom metaka izrešetao sve koji su mu se te kobne noći našli u vidnom polju. 

Ljudi žive dok traje sećanje na njih. Dok postoje oni koji pamte svaki sekund Lazinog prekratkog života, svaki njegov korak, svaku želju i svaku misao. Dok pamte njegove nebesko plave oči, pitomu narav, beskrajno dobru dušu i nestvarno vredne ruke. Toliko toga je postigao za svojih kratkih 19 godina, da i nije bio za ovaj svet, prepun mržnje i zla. On je rođen za neki bolji, pravedniji svet, gde se ne mrzi, ne otima, gde nema bola i patnje. Gde neki zli ljudi ne ubijaju najdivniju mladost.

Koliko je snage potrebno porodici da obeleži Lazin rođendan skoro pa onako kako bi ga  Laza sam organizovao. Mada, znamo koliko bi bilo veselo, lepo i razdragano, kao na njegovom 18. rođendanu.
Pesma, igra, muzika, veselje sve do zore.

Sada se obeležava tiho, dostojanstveno, ali svečano i lepo.

Svi su se setili njegovog rođendana i obeležili ga, svako na svoj način. Zajedničkim fotografijama i uspomenama koje su se tokom celog dana smenjivale na društvenim mrežama. Kako i ne bi, kada je nemoguće ne voleti Lazu koji je oko sebe širio toliko pozitivne energije, toliko ljubavi i pomagao svima, znanima i neznanima.

“Srećan rodjendan lepoto majkina. Proslavi ga sa drugarima gore, a mi ćemo sa drugarima ovde svake godine slaviti dan tvog rođenja.

Svima nam nedostaješ neizmerno. Fali nam osmeh tvoj i oko plave boje koje nas kao sunce obasja kad nas pogledaš. Srećni smo svi što si bio deo naših života tih kratkih 19 godina. Nema toga ko te je poznavao, a da te nije voleo. I sada se javljaju meni nepoznate osobe i kažu mi da si ti nešto posebno, da te kroz priču upoznaju i dive ti se, da ti pale sveće i mole se Bogu i za sve vas gore i za nas ovde, da nam da snagu za svako novo sutra.

Kažu mi da budem ponosna na tebe.

Ja i jesam preponosna. Kako i ne bih, kad si ti nešto najdivnije što mi se desilo u životu. Kao i sestra tvoja, Biljana. Samo te molim da nju najviše paziš i čuvaš je.

Kao što si je pazio, voleo i čuvao ovde i uvek.

Volimo te, srećo moja, i danas slavimo dan tvog rođenja i naše najveće sreće.

Nedostaješ svakog dana sve više i više. Nedostaješ na svakom koraku. Nedostaješ za sve ono što dolazi. Nedostaje mi tvoj osmeh i najlepši pogled oka plavog, da me pogledaš i da me sunce ogreje istog trenutka. Nedostaje mi sve tvoje, srce junačko i duša plemenita. Tvoja pozitivna i samo dobra energija koju si uvek širio na sve oko sebe.

Nedostaješ da se uvek nađeš svima i da me poslušaš za šta god da treba. Živiš, mili! Anđele moj najlepši! Srećo moja. 

Voli te majka najviše.

Volim te beskrajno i zauvek”

Ovako je majka Ivana poželela srećan “nebeski” rođendan svom voljenom sinu.

Roditelji Ivana i Milan i sestra Biljana su Lazinu sobu sredili i doveli do savršenstva, tako da ona zauzima centralno mesto u kući. To je soba za sećanje, za plakanje, za razgovor… za sve što je bilo, a što sada nedostaje. Divna, prava momačka soba, elegantna, uređena sa mnogo stila i ukusa. Sve Lazine stvari su tu, u toj sobi, u ormaru i fiokama. Pravi mini memorijal. Sećanje na Lazu.
Ivana svako jutro donese kafu u Lazinu sobu i onda “zajedno piju” tu prvu jutarnju kafu. Uveče obavezno ponovo uđe, da poželi laku noć svom voljenom sinu.Otac takođe uđe svako jutro, zapali sveću i poljubi Lazinu sliku.

U njegovoj sobi uvek stoje neke sitnice koje je voleo i koje se čuvaju kao relikvije. Uvek je tu kokta i malo pivo, jer je Laza tako voleo.

Čudo od deteta. Samo je svratio na ovu zemlju da pokaže svetu šta se sve može postići sa samo 19 godina i otišao, tamo negde daleko, u neki bolji, pravedniji svet gde nema laži, mržnje i zla i gde ništa ne boli. Od malena drugačiji i poseban. Uvek nasmejan i veseo, uvek spreman da pomogne drugima. Uvek kaže „neka, ja ću“.

Nije znao da se naljuti, nikada se nije ni posvađao sa drugarima, a kamoli potukao. Živeo je brzo i hrabro, grabio život krupnim koracima, živeo punim plućima i nizao uspehe, kao da je znao da će se njegov ovozemaljski život tako brzo završiti. Vedre i blage naravi, a za svoje godine – tako odgovoran, zreo, sposoban i svoj.

Voleo je svoje selo, odlučio je da tu ostane i da se bavi poljoprivredom. Od malih nogu je vozio traktor i do kraja je sve poslove obavljao sâm, a roditelji su bili tu da mu pomognu i pruže podršku.

Vožnja mu je bila u krvi. Sa 17 godina je položio vozački ispit. Sve drugare je vozio gde god treba, a kad su se vraćali iz provoda, on bi prvo sve njih razvezao kućama, pa bi se tek na kraju i sâm vratio kući. Sa njim je uvek bilo veselje, radost i sreća. Kad dolazi kolima, prvo se čuje muzika, pa tek onda auto.

Išao je gde je hteo sa drugarima, provodili su se, ali  bez obzira na to, ujutru je ustajao rano, išao po radnike, sa njima radio po ceo dan na njivi, a kad završe, on ih je odvozio kućama.U međuvremenu je obezbeđivao prodaju, skupljao gajbe, vozio robu.

Kad dođe kući, spremi se, dotera i opet ide sa drugarima u provod i tako u krug.

Njemu je sve bilo malo i sve mu je bilo sporo. Znao je i hteo sve da radi. I da ispegla sebi stvari i da spremi nešto za jelo, a roštiljanje sa drugarima mu je bilo veliko zadovoljstvo. Nikada mu ništa nije bilo teško i sve je radio i završavao sa lakoćom i uvek sa osmehom.

Zimu je provodio u porodičnoj šumi, sekao je drva i prodavao. Sâm je zaradio i kupio jednu njivu i još jedan hektar šume, i sve je to zaveo u katastar na svoje ime.

“Planirao je da ove godine zasadi još jagoda, da zasadi breskve, da kupuje njive… i ne znam stvarno gde bi mu bio kraj… Otišao je te kobne noći, a da nije sačekao ni jagodicu da ubere.”

A jagode su rodile, lepe, slatke i mirisne kao što je i Lazina duša.

“Mi smo brali njegove jagode, trešnje, višnje, kajsije, šljive, grožđe…”

Ivana i sada izdvoji prve i najlepše, i odnese u Lazinu sobu. I prvo crveno uskršnje jaje i sve što se u kući najlepše spremi, prvo odnese u Lazinu sobu.

Laza je orao, sejao, prskao, sve je radio.

A sada smo mi bez njega ništa.

Tako smo nemoćni, ne možemo sami da ostvarimo sve te njegove zamisli i planove. A bilo ih je tako mnogo.

Te kobne noći je sve stalo i naš je život stao. U našem kraju zajedno sa njima, umrlo je sve. Nema ni muzike, ni radosti, ni veselja. Samo muk i tišina.

Mi sada, sa prevelikom tugom i težinom na srcu, radimo to što je on hteo i započeo.

Za Lazin 18. rođendan, 7. juna, porodica i društvo su sakupili novac i zajedno kupili štene psa kog je Laza želeo. Malo crno štene rase Cane corso.

Pas je bio potpuno crn, sa divnim crnim očima i sjajnom crnom dlakom. Zato ga je Laza i nazvao Zift. Brzo je izrastao u divnog, pitomog psa koji je svakodnevno, neumorno trčkarao oko Laze, ispraćao ga i dočekivao.

Bili su to sreće dani. A Zift je toliko voleo svog Lazu da nije mogao dugo bez njega. Strpljivo ga je čekao više od godinu dana. Čekao je da se vrati sa nekog puta i da ponovo budu nerazdvojni. Kada je prošla godina, kao da je shvatio da se Laza neće više vratititi. I odlučio je, polako, tiho, da i on otputuje i potraži svog drugara. Nije se nešto posebno ni videlo da je bolestan. Bio je mlad zdrav i jak. Nisu stigli ni da pozovu veterinara. Jednog jutra, Ivana ga je samo zatekla kako nepomično leži u boksu. Ne zna se kako i zašto je uginuo. Možda je i on samo uvenuo od beskrajne tuge za svojim Lazom. Patila je majka Ivana, i otac i sestra. Žalili su za Ziftom dugo i snažno. Onda su shvatili da su zapravo Laza i Zift sada zajedno. Da tamo negde daleko, opet zajedno, srećni i veseli, oru nebeske njive. Šetaju rajskim vrtovima a živeće u našim srcima kao najlepše uspomene.

“Srećna smo što su bili deo mog života. Dve dobre duše moje. Volim ih dok postojim i čekam naš ponovni susret. Jedva čekam da ih vidim kako zajedno veselo trčkaraju i igraju se.”

Laza je planirao da kupi i ženku iste rase, pa je kasnije porodica kupila i ženku Lunu. Bila je mala kad su je uneli u dvorište, ali je i ona brzo porasla skoro kao Zift.

Tako porodica ispunjava Lazine neostvarene želje.Tako je on planirao, a sestra, majka i otac se trude da ga ne razočaraju. Laza nije ni stigao da upoznao Lunu, a ni ona njega. Ali Zift jeste i bila je to snažna i duboka ljubav. Bili su nerazdvojni.

Poslednji dan života je proveo sa Nemanjom, komšijom i najboljim drugom, koji je, takođe, stradao te večeri. Njih dvojica su bili nerazdvojni, zajedno su rasli, radili, pomagali jedan drugom, zajedno su izlazili. Uvek su bili jedan pored drugog, čak i na svakoj slici i snimku. Kuće im se nalaze jedna preko puta druge. I te kobne večeri na Ravnom Gaju, gde su ubijeni, ležali su jedan kraj drugog. Čak su i sada na groblju sahranjeni jedan pored drugog.

Verujemo u to da su svi sada na nekom dobrom mestu zajedno, da slušaju muziku, smeju se, i uz pivo, pričaju o zajedničkim trenucima. Svih šestorica.

Nije pravedno da se o ubici piše i zna mnogo više nego o našoj braći, sinovima i drugovima, koji su bili naš ponos, i prava retkost današnjeg vremena.

Otišli su prerano, ali pamtićemo ih večno. Sada nam je ostalo samo to da se potrudimo da se oni nikad ne zaborave. Da ne ostanu samo njihovi inicijali i da se ne pominju samo kao “žrtve stradale u selima oko Mladenovca”

Mnogo nas boli i vređa što se stvari ne nazivaju pravim imenom.

Jer svi ubijeni imaju svoja imena i prezimena, a ne samo inicijale. Svi imaju svoje porodice koje sa velikim ponosom neguju uspomenu na njih. Zar je toliko teško da se zapamte nazivi dva sela: Malo Orašje i Dubona.

Na dan rođendana njegovi najmiliji su otišli na groblje. Bile su i zadušnice, tako da su svi bili na groblju kod svoje dece. Na Ravnom Gaju su se okupili oko 17:30 časova, jer je upravo to čas Lazinog rođenja. Opet su došli svi njegovi najrođeniji, kao i najbolji drugovi.

Bili su tu i ranjeni, i oni koji su bili te kobne večeri na Ravnom gaju. A došli su i roditelji stradale dece. Uvek su oni zajedno i u svemu. Na Lazinom rođendanu mora biti mnogo ljudi, dece i omladine. On bi to tako voleo.

Potrudili su se da sve bude kao da je Laza tu. Spremili su i predjelo, roštilj i pečenje.

I tortu i svećicu sa brojem 23.

Koliko je važno to lepo uređeno mesto za sećanje, za okupljanje… Mesto gde su se za života družili i gde sada imaju zajednički spomenik. Mesto pored igrališta fudbalskog kluba Ravni gaj, odakle su pušteni baloni u nebo da stignu do onih najvoljenijih i nikad prežaljenih. Osam plavih balona za: Lazu, Pecu, Mareta, Nemketa, Acu, Nidžu, Daču i Milana, i jedan roze, za našu Kiku. Odleteteli su ka nebu nežno, polako, kao da miluju… noseći sa sobom najlepše želje, mnogo ljubavi, beskrajne tuge i nedostajanja. Ali, poneli su i sećanje, poruke empatije, solidarnosti, razumevanja sa njihovog malog memorijalnog centra.

Ako ih je država pomerila i zaboravila, da to ne učini i društvo.

Balone su na putu ka nebu ispratile podignute ručice male dece koja su bila prisutna i njihov radosni smeh. Taj prizor će im sigurno ostati urezan negde duboko u sećanju.

Jedan Lazin drugar je prošle godine došao sa puta iz inostranstva, gde je na privremenom radu. Zbog gužve na granici, stigao je kasnije, pa je došao kući. Došao je samo da bi ispoštovao svog Lazu, svog brata, jer se oni uglavnom tako oslovljavaju. I taj gest govori o tome koliko su ga svi poštovali i voleli. A dobio je i puno poklona.

“I tako slavimo i slavićemo uvek Lazin rođendan.

Da uvek bude puna kuća.

Puno sreće i ljubavi za našeg Lazu.”

Roditeljima Ivani i Milanu i sestri Biljani, velika zahvalnost za priču i ustupljene fotografije .

Preuzimanje sadržaja i fotografija iz ovog teksta dozvoljeo samo uz odobrenje redakcije ili na upit autora: slavica.plavsic@gmail.com