Na mom radaru Milica Ojdanić

Izvor: Novi magzin

ČOVEK KAO BROJ

Koliko je ljudi u štrajku?

Koliko je ljudi na skupu? 

Malo je to.

Ali bilo je 10.000 ljudi na Platou ispred Filozofskog.

– To je ništa.

Ali 150.000 ljudi na Slaviji, 100.000 ljudi na Autokomandi, 150.000 ljudi u Kragujevcu… Novom Sadu…

– Malo je.

Jesmo se pomirili sa tim da je čovek broj?

Ako smo brojevi, onda da se prebrojimo samo u našem gradu: 

– 227 nastavnika je u potpunoj obustavi.

– 1.942 deteta ne pohađa nastavu petu nedelju.

Dragi sugrađani, da li je to malo?

A sada zamislite još 1.500 nastavnika u obustavi u Zlatiborskom okrugu, pa puta broj dece. A imamo i Moravički okrug, Šumadijski, Raški…

PROSVETNI RADNICI NEĆE DA IH VLAST TRETIRA KAO BROJ. 

REHABILITACIJA PROSVETNIH RADNIKA

Kakva pozitivna energija ovih nedelja. Kakav oporavak prosvetnih radnika. Oslobođeni smo stega. Mi smo nasmejani. Razdragani. U pauzi od planiranja razgovaramo, šalimo se, solidarišemo, družimo. Osećamo jedinstvo i snagu u kolektivu. 

Godinama smo u zatočeništvu pravila koja pišu drugi za nas, umesto da budemo kreatori budućnosti. Mnogima se u ovoj državi ne dopada što smo dobili „napad panike“ i „nije nam dobro“ sada kada bi trebalo da uveliko podučavamo decu, mi smo izašli na ulice. Od grada do grada izražavamo nezadovoljstvo koje se nakupljalo godinama u nama. Sprečavalo kreativnost, iscrpljivalo nepreglednom administracijom, nametnutim ograničenjima robotizovalo naš odnos prema deci, gde je ocena jedina mera vrednosti deteta. Moramo da obavestimo javnost da je ovih mesec i po dana obustave zapravo rehabilitacija prosvetnih radnika, neophodna za korenite promene u obrazovnom svetu, ali i čitavom društvu. 

Zato molim sve građane da budu strpljivi radi višeg cilja za sve nas i da uspostave poverenje koje je neophodno za ozdravljenje društva.

MARTIN SAN

I da zaključim rečima naše studentkinje Marte Vesović:

„U poslednje vreme sam počela da sanjam da je ovo postala zemlja mira i demokratije, sanjam da ovde više nema mržnje i korupcije, sanjam da se mi mladi normalno školujemo i ne odlazimo iz države nakon što završimo fakultete, sanjam da ne odlazimo kod lekara sa kovertom već sa zdravstvenom knjižicom, i konačno sanjam da se ne okupljamo na ulicama i na fakultetima, već da dane provodimo sa porodicom i prijateljima. Shvatila sam da kao mlada osoba ne treba da se razočaram što se moji snovi ne ostvaruju i da nije sramota i ako ne uspem nikada da ih ostvarim, ali je sramota da baš mi kao mladi ljudi, puni hrabrosti i ideja, odrastemo, a da nismo odsanjali ni jedan jedini san.“

Tekst je prenet sa portala Novi magzin.