Dva dana
Autor: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik
Ne mogu da zamislim bolju proslavu Vidovdana nego udruživanje sa festivalom „Mirëdita, dobar dan“. Pitam se kako se niko ni u vladi (nažalost, razumljivo), ali ni u ministarstvima, svim kulturnim institucijama i uopšte svemu što predstavlja vlast i državne praznike nije setio toga. Mir, razumevanje, saradnja i – kome se desilo, ljubav – to je ono što treba da na Vidovdan misli i zamišlja mlada generacija: sa festivalom to ona, odnosno njeni najbolji predstavnici, naprosto radi i sprovodi. Možda to ne bi razumeo knez Lazar, ali bi razumela kneginja Milica, koja je uradila sve što je mogla da spreči bitku, a zatim da ublaži posledice. Šta je ostalo iza nje? Trinaest godina mira, vaspitanje budućeg despota Stefana, osnivača grada Beograda, prosvetitelja, pesnika, graditelja, diplomate, velikog političara; ljubav između Olivere i Bajazita postala je legendarna; sva Miličina deca poženila su se u poudavala tako da osiguraju vladavinu, uvela je kult Svete Petke za utehu i ohrabrenje ženama, i sve to je izvodila u saradnji i sestrinstvu sa Jefimijom, i sve to kao monahinja. Uz to je i sama pisala, dala da se najvažniji Jefimijin tekst izveze. Preuzimanje centralnog Balkana od strane Ismailićana odgođeno je za pola veka. Po mnogo čemu, Vidovdan bi mogao biti praznik mira i nadanja. Materijal za takav imaginarij je ogroman.
Kritike vidovdanskog mita bilo je sasvim dovoljno, Ivan Čolović je zaokružio debatu u kojoj je pobedila moderna nauka. Ona nešto zastarelija našla je izgubljeno područje u politici, gde još uvek u pozadini oštri kandže, a srpska književnost je proizvela literarni damp koji se može porediti samo sa najbljutavijim zaboravljenim produkcijama drugih nacionalnih književnosti sa sličnim flekama. Koliko se staraca za sva vremena osramotilo proizvodeći kakofonsku poeziju, parašekspirovske drame, preskupe amaterske filmove u kojima nema čak ni dobre tuče, koliko se polupismenih provuklo u SANU na vidovdanskom kljusetu, koliko kiča, koliko vašara… Korisno za kulturologiju i istoriju, svakako. Što se albanske kulture tiče, ona je ionako gurnuta u vidovdansku patriotsku bljuzgu i tamo ostala da sasvim kolonijalno, nezamislivo tupavo, kratkovido i za srpski narod škodljivo figurira kao glavni neprijatelj.
Naravno da je država morala da zabrani festival koji skida lepljivu traku sa očiju i usta i dozvoljava sećanju da se iskaže i da iz realnosti konačno izbaci vidovdansko breme. To je za nju bila ne samo konkurencija, već i kritika koju ne dopušta, i ključna izjava o vlasti koja se kači samo na zarđale ručke. Iskustvo državnih proslava – svih, bez izuzetka – tako je gadljivo da ne zaslužuje ni sekundu elektronike: da je festival održan kako je planiran, to bi bio za mnoge vedar dan sa najavom svetlije budućnosti.
Drugim rečima, festival pomirenja nikako nije mogao proći, naročito ne preko onog mitskog pedlja koji nikada nećemo dati.
Moje duboko poštovanje svim učesnicima/ama i organizatorima/kama festivala „Mirëdita, dobar dan“: vi ste ne samo nagoveštaj, već dugo prisutni stvaraoci novih kultura i oživljavanja starog razumevanja na Balkanu, istovremeno poštovatelji prošlosti i sećanja kao i mislenosti budućnosti. Klanjam vam se, jer ste mesto u istoriji albansko-srpskih odnosa osigurali i zapisali.
Tekst je prenet sa portala Peščanik.