Pet minuta sa Tamilom Ebrahimi Ipemom (VIDEO)

Izvor: Novi magazin

Guverner Kalifornije Arnold Švarceneger je 2009. imenovao je Ipemu za prvog iransko-američkog sudiju u Kalifornijskom višem sudu u San Diegu. Bila je sutkinja 17 godina i bavila se gotovo svim oblastima prava i zakona. Još uvek honorarno radi u sudu, i kao medijator. 

Sutkinja Ipema boravila je u Beogradu prošle sedmice učestvujući na regionalnoj konfereniji Udruženja žena sudija. 

Za Novi magazin govori o konferenciji i svojoj životnoj priči i karijeri koje svedoče da ništa nije nemoguće.

Razlog vašeg boravka u Beogradu je ova konferencija koja je upravo završena. Kakvi su vam utisci? 

Američka ambasada me je pozvala da dođem i prisustvujem konferenciji žena sudija u Srbiji, odnosno regionalnoj jer je bilo sutkinja iz drugih zemlja. Konferencija je bila sjajna, bio je to brainstorming. Program je nastao na osnovu 16-odnevnog aktivizma usled pojave porodičnog nasilja koji je sada prisutan širom sveta. Ja sam govorila o rodno zasnovanom nasilju i o programu koji mi imamo u San Dijegu. Sve sutkinje se govorile o svojim iskustvima u vezi sa rodno zasnovanom nasilju u svojim sudovima. Tako da smo imali različita iskustva iz raznih sudova, delili smo iskustvo, učile jedna od druge, tako da ćemo poneti sva ta različita iskustva kući i unaprediti naše sisteme.

Pravni sistem ovde je drugačiji od onog u SAD, UK i drugima zemljama. Da li je bilo nekih razlika?

Nema razlike. Kad je reč o velikim problemima kao što su rodno zasnovano nasilje, porodično nasilje, nema razlike. To je sada u osnovi globalna pandemija nažalost, to nema granice. Nakon epidemije kovida 2020, problem porodičnog nasilja je postao veći nego ranije. I bilo je više slučajeva u vreme pandemije jer su ljudi bili non-stop zatvoreni po kućama i broj slučajeva je naprosto eksplodirao. To nasilje nema ni socijalnih ni ekonomskih granica, događa se svuda u svetu nažalost. Dakle, to je nešto o čemu smo hteli da podignemo svest i u šta želimo da se naše vlade više uključe. Mi možemo da obrazujemo i podižemo svest o ovom važnom pitanju, ali nam je potrebno da nam naše daju resurse, instrumente i zakone kako bismo zaštitili žene… Ne morate imati modrice, porodično nasilje ne uključuje samo fizičko već i mentalno, psihološko i svako ostavlja ožiljke. Ako ste mentalno, psihološki zlostavljani to se kvalifikuje kao porodično nasilje, ali to nije u svim zemljama isto.

 Vi ste prva iransko-američka sutkinja u San Dijegu, Kalifornija. I to ste bili 17 godina. Sudili ste i u višim sudovima u Los Anđelesu i San Dijegu. Radili ste u svim oblastima prava, građanskom, krivičnom, porodičnom… Nagrađivani ste i bivša ste predsednica Nacionalne asocijacije žena sudija. Imajući sve to u vidu kao i činjenicu da ste napustili Teheran 1978, kako su izgledali vaši prvi dani u Americi?

Iran smo morali da napustimo u žurbi. To nije bilo nešto što je planirano. Moj otac je govorio da treba da odem u Ameriku i povedem mlađeg brata koji je tada imao 15 godina i završim medicinu tamo. Rekao je da ovde može biti problema, da on može biti ubijen i da treba da ga izvedem. Zbog toga smo otišli, misleći da ćemo se vratiti.

Šta ste zatim radili? Kako ste se prebacili na prava?

Nekoliko meseci po dolasku u SAD, 1979, dogodila se revolucija u Iranu i shvatila sam da je moja porodica u opasnosti i da moram da pokušam da ih izvučem iz zemlje. Odmah sam počela da izučavam zakone o izbeglicama i migrantima i uskoro postala ekspert u tim pravnim pitanjima. Podnosila sam dokumenta, jedan po jedan za članove moje porodice i uspela sam da ih izvučem iz Irana.

Tada ste se odlučili za prava? 

Da. Jedan advokat je video moj rad i bio impresioniran i smatrao da treba da upišem prava. Rekao je – imaš talenat i treba da ideš na pravni fakultet. Ponudio mi je stalni posao šefice za imigraciju u njegovoj kancelariji jer iako nisam imala pravničku diplomu znala sam o tome više nego drugi u toj kancelariji.

Zatim ste diplomirali u Kentakiju i …

Da. Onda sam se preselila u Kaliforniju i jedno vreme sam volontirala u katoličkim dobrotvornim organizacijama i u odeljenju za migracije. To sam radila dok nisam postala član kalifornijske advokatske komore i stekla mogućnost da praktikujem pravo. Nekoliko godina sam radila sa obe strane u sudnici – kao branilac i kao tužilac za Ministarstvo pravde. Zatim sam odlučila da se vratim školovanju i otišla sam na pravni fakultet u Džordžtaunu (Vašington D.C.) gde sam diplomirala međunarodno i komparativno pravo. Posle toga sam se vratila advokaturi i posle tri godine podnela sam zahtev kancelariji guvernera Kalifornije (Arnold Švarceneger) i imenovana sam za sutkinju.

Kakva je situacija sa ženama sudijama u SAD i drugde? Kako se Nacionalna asocijacija žena sudija bavi time i kakva je zastupljenost žena u pravosuđu generalno? 

Nacionalnoj asocijaciji žena sudija sam se priključila kad sam postala sutkinja i bila sam vrlo aktivna. Uloga i misija asocijacije je jednak pristup za sve. Mi pomažemo ženama, deci i svim ugroženim grupama u SAD, a imamo i međunarodne asocijacije sa članstvom od sedam hiljada sutkinja iz celog sveta.

Uglavnom se bavimo edukacijom o važnim temama, pitanjima žena i dece, rodno zasnovanom nasilju, trgovini ljudima, porodičnim nasiljem, temama koje se uglavnom tiču žena.

Vi ste programe Boja pravde i MentorJet uveli u Kaliforniju. Šta oni u suštini predstavljaju?

Programe je napravila Nacionalna asocijacija žena sudija i toliko su mi se dopali da sam odlučila da ih uvedem u svoju zajednicu u Kaliforniji. Pozvala sam sudije i advokate da volonterski pomognu. U sud smo doveli grupu ugrožene dece, onu koja su bila kod udomitelja, s jednim ili bez roditelja, bez uzora. To su deca koja nisu završavala školu, napuštala su je i završila bi u siromaštvu i nisu mogla da ostvare svoje potencijale. A mi smo želeli da im pomognemo da ih ostvare. Znali smo da su pametni, da mogu bilo šta i zapravo smo im bili mentori. A MentorJet program je za brzo mentorisanje. Doveli bismo grupu od 25-oro dece i 25 sudija koji bi sedeli za stolom i svako dete bi provelo po pet minuta sa svakim od mentora, razgovarali bi o snovima, aspiracijama, šta bi voleli da rade… Na kraju, svako dete bi pojedinačno razgovaralo sa svakim mentorom koji bi im potom dali vizitkarte i rekli im da su tu za njih ako im budu potrebni kako bi ostali u kontaktu i da mogu da ih pozovu ako imaju neki problem. Želeli smo da toj deci pokažemo da je za njih u životu sve moguće, da je moguće da ostvare ono što požele. I nadamo se da će napraviti karijere u pravosuđu.

Da li su ti programi ispunili vaša očekivanja?

Apsolutno. Napravili smo značajnu razliku. Jedno od te dece, ja ih zovem mojim bebama, sada studira prava i rekla mi je da će biti sudija. Ne sumnjam da hoće. Ona je prvo dete od sedam braće i sestara koje studira i dobila je stipendiju u San Dijegu i sjajno joj ide.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.