Pet minuta sa Stevanom Ristićem

Izvor: Novi magazin

*Dozvolite prvo da vama – i nama kao članici – čestitam 20. rođendan. Kako možemo da opišemo te dve decenije?

Nemoguće je govoriti o Asocijaciji medija bez konteksta vremena i okolnosti u kojima je osnovana. Posle devedesetih i osnivanja privatnih medija i rada pod Miloševićevom diktaturom, a onda nakon 2000. u vreme prve demokratski izabrane vlade, postala je očigledna potreba da se napravi poslovno udruženje medija i da izdavači u pregovorima sa Vladom pokušaju da stvore bolje okruženje za rad medija. No, tokom ovih dvadeset godina, a naročito poslednjih deset, okolnosti su se dramatično promenile, promenile su se i teme, pa i Asocijacija danas u okviru Koalicije za slobodu medija, najviše govori i radi upravo na slobodi izražavanja i medijskim slobodama, koje su pod ovom vlašću prilično ugrožene. Pre dvadeset godina pričali smo o poslovnim politikama, porezu, distrubiciji novina, usko poslovnim stvarima, a sada smo prinuđeni da se bavimo osnovnim postulatima profesije i medijskog okruženja.

*Ovih nedelja smo zbog promene medijskih zakona ponovo bili primorani kao zajednica da govorimo upravo o ugroženim medijskim slobodama i profesiji. Kakav je vaš utisak nakon usvajanja sistemskih medijskih zakona, praktično bez rasprave u parlamentu?

Prvi utisak je da je vlast pokušala da legalizuje dosadašnje nelegalno stanje. Čitav taj proces predugo je trajao, potrošeno je mnogo resursa i vremena, da bi na kraju premijerka i resorni ministar sa medijskim i novinarskim udruženjima razmatrali član po član – što je moglo da se uradi i pre godinu dana, a ne navrt, nanos uoči raspuštanja parlamenta. 

Očigledno da su i neki predlozi o kojima se vodila žučna polemika u javnosti bili samo dimna zavesa, da bi se usvojili ključni članovi kojima država ponovo može da bude osnivač i vlasnik medija. To je povratak u neka davna, davna vremena, jer država nije dobar vlasnik bilo čega, pa ni medija, posebno ako nije demokratska i ako nema mehanizama kojima bi se ta moć kontrolisala. Mi to u Srbiji nemamo i siguran sam da bilo koje javno preduzeće koje će osnovati medije neće im obezbediti da ispunjavaju svoju ulogu, pre svega ustavnu obavezu da građani budu obavešteni. I čini mi se da će biti sve manje obaveštavani, a sve više žrtve državne propagande.

*Poslovno udruživanje je osnovano zbog poslovnih stvari, ali i tog prava javnosti da zna i položaja i statusa medijskih  profesionalaca. Pa, ima li nade da se posle svega vrati dignitet i medijima i novinarima? Pitam, iako verujem da smo saglasni kad kažemo ne.

Izvesno da je novinarstvo kao zanat izgubilo dignitet i poštovanje, toliko, citiraću kolegu Georgijeva, da u celoj Srbiji danas nema više od stotinjak novinara. Osoba koja radi u mediju koji je generator lažnih vesti i pripada nekoj politčkoj opciji, nije važno kojoj, nije novinar; to je nespojivo sa novinarstvom. Mada, zahvaljujući onima koji novinarstvo doživljavaju kao poziv još mogu da se pročitaju i prave vesti. Nažalost, njihov, tačnije naš doseg je tek 15, 20 odsto publike, jer sistem  koji je ova vlast uspostavila pre desetak godina počiva na kršenju slobode javne reči i prava građana da budu pravovremeno, istinito i objektivno informisani, kako nalaže Ustav. 

*Imamo gomilu kvazimedija koji emituju laži i besmislice, s druge strane malobrojne okrenute istraživačkom novinarstvu. Uvek mi padne napamet upozorenje Nebojše Popova “Pazite da ne postanete istražno” novinarstvo, što se sve češće događa jer novinari, uz velike rizike, rade posao koji ne rade nadležni državni organi. Gde smo kao profesija?

Paradoks je da imamo hiljade medija, a građani nikada nisu bili manje imformisani. Vi na javnom servisu nećete saznati šta pišu KRIK, CINS ili BIRN, do kojih je priča došlo Vreme ili Novi magazin. Štaviše, RTS i televizije sa nacionalnom pokrivenošću objaviće “odgovore” vlasti, a neće tekstove koji su povod za reakciju, što je direktno kršenje i zakona i Kodeksa. Tužilaštvo retko kreće tragom otkrića profesionalnih medija, a u sredinama gde postoji samo jedan provajder ljudi nikada neće čuti ni za Jovanjicu, ni za Krušik, ni za tužiteljke, žandarma Vučkovića koji je spona države i kriminalne bande.

Šta je naš zadatak? Mi kao profesionalci moramo da radimo svoj posao i da pokažemo veći stepen međusobne solidarnosti. Čini mi se da su upravo solidarost koja nam nedostaje i više zajedničkih akcija ključ profesionalizacije medija, ali i boljeg informisanja ne samo naše publike, već svih građana.

*Vratiću se na medijske zakone, ali preko Saveta za štampu, koji je takođe bio velika tema izmena. U finišu Savet je postao zakonska kategorija. Kako se vama čini to što bi odluke Saveta mogle biti ključne u raspodeli budžetskih sredstava za projektno sufinansiranje?

Savet kao samoregulatorno telo koje su osnovala dva novinarska i dva poslovna udruženja – NUNS, UNS, Asocijacija i Lokal pres – izuzetno je značajna i kvalitetna stvar u medijskom polju jer čini sve što je moguće u zaštiti profesije kroz poštovanje Kodeksa. Ako neko krši Kodeks nonsense je da bude podržan budžetskim sredstvima i mislim da je ta promena pozitivna iako je i ministru i premijerki “ta revolucionarna promena, kako kažu, nejasna jer im je koncept samoregulicije potpuno stran. Kao i koncept i položaj REM kao nezavisnog regulatora, uostalom. No, strani medijatori su, čini mi se, presudno uticali da se usvoje naši predlozi.

Ali i prethodni zakon, koji nije bio najgori na svetu, vlast i paradržavni mediji su stalno kršili, pa nam preostaje samo nada da će posle ovolike priče to prestati da rade. A Savet za štampu će nastaviti svoj posao.

*Novi posao za nove decenije. Još jednom čestitke i najbolje želje.

Hvala, takođe.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.