„Sine, nemoj da zaspiš..molim te… Neću mama, ne brini… “ (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

Nemanja Stevanović je 28. februara proslavio svoj 21. rođendan. Njegov kratak život je trajao 21 godinu i 64 dana. Tada je završen… Tog kobnog, užasnog 4. maja uveče. Njegov i njegovih najboljih drugara.

O Nemanji govori njegova mlađa sestra Teodora.

Radio je, zarađivao za sebe i svoju porodicu, borio se u ovom surovom svetu. Ali je nekako uspevao da u svemu vidi igru, zabavu i druženje. Bio je pravi i iskren prijatelj, najbolji sin i brat. Svi su znali da na njega uvek mogu da se oslone. Prevrnuo bi ceo svet, učinio bi sve da pomogne drugima. Voleo je kola, motore, kamione… Voleo je život i umeo da uživa u njemu i da ga svakome ulepša, bar malo, bar onim svojim prelepim plavim očima i osmehom.

Voleo je društvo, i sve bi dao za njih. Tako su zajedno, kao što su uvek i bili, i otišli sa ovoga sveta.

Imao je i ljubav. Devojku koju je voleo, neizmerno i bezuslovno. Ponekad smo, kroz šalu, govorili da njih dvoje može samo smrt da rastavi.

Nažalost, tako je i bilo. Nemanjina smrt ih je rastavila. I njegova devojka je samim čudom ostala živa te noći. Teško povređena, borila se za život, ne sluteći da Nemanje više nema. Pored i posle svih strahota koje je preživela, i te strašne noći i mesecima kasnije, ona i dalje govori, misli i sanja o njemu. Možda ju je baš on sačuvao. Naš divni plavooki anđeo čuvar i na nebu, kao što je bio i na zemlji.

Kao mali, bio je prilično nemirno dete, i pravio je razne nestašluke zbog kojih bi se majka ljutila. Kada se posvađa sa majkom, već posle pet minuta, on priđe i zagrli je, i u tom zagrljaju sve prođe i sve ružno se zaboravi.

Ona i dalje čeka taj zagrljaj, čeka svog sina da dođe s posla i da smehom ispuni kuću. Zna da ga neće dočekati… ali ne zna kako da prestane da čeka.

Našeg Nemanje nema više, kao ni naših divnih drugara i prijatelja.

Jedan bahati, surov i svirep čovek, ako se tako i može nazvati, preuzeo je na sebe ulogu boga, koji ima prava da određuje sudbine i odlučuje ko će koliko živeti.

To je on dozvolio sebi, a u tome ga nisu sprečili ni roditelji, ni društvo, ni država. A znali su da je bahat, bezobziran i surov, da je mnogo puta prekršio zakon, da je najpre ubijao životinje, povređivao ljude, napao policajca…

Ali zbog toga nikada nije odgovarao, nikada nije bio kažnjen. Svi ti predmeti su bili sklonjeni i brižljivo čuvani.

A mogli su da znaju da će neko ko ubija pse, ko napada policajca, stare i nemoćne… sutra ubijati i mlade ljude. Znali su to dobro svi i svi su ćutali.

Zato se masakr i dogodio.

Kakve li zasluge ima taj njegov „svemoćni“ otac… Kakve li tajne krije, pa je njegov sin mogao i smeo da se tako ponaša? Nekada će valjda istorija pisati o tome.

„Sine moj, šta su nam to uradili? “

Plač i jauci, svakoga dana odzvanjaju u svakoj kući i na groblju, koje je roditeljima, bukvalno, postalo druga kuća. Zlotvor je ubio šest sinova, šest prezimena i šest kuća, samo u našem malom selu, Malom Orašju. I odmah zatim, još tri u susednom selu, u Duboni.

Za mnoge ljude, oni su samo broj.

Za nas su ceo naš srećan, prošli život, koji se nikada neće vratiti.

Lazar i Nemanja su bili nerazdvojni celog života, svih 20 godina. Družili su se, radili, pomagali jedan drugom… Delili i dobro i zlo. Išli su na svaku utakmicu našeg fudbalskog kluba Ravni Gaj i pružali im podršku.

I ubijeni su u istom danu, i sahranjeni na istom mestu… Jedan pored drugog.

Valjda su i sada zajedno negde, i sa ostalim drugarima sanjaju neke lepe snove.

Oni nisu mogli da ostanu neprimećeni, onako mladi, lepi, veseli, puni života i radosti. Nemanja je bio pravi boem, dizao je atmosferu gde god da je išao…

I on i Lazar su ostavljali neki trag za sobom, kao da su znali da će iza njih ostati samo tragovi i uspomene. Za nas, porodicu, društvo, rodbinu… Za sve koji su ih poznavali. Pre samo pet meseci, bezbrižan život, pun druženja, smeha, velikih planova za velika dela.

Sada, samo fotografije, sećanja i suze… I svakodnevna pitanja: Zašto?

Zašto je ubio baš njih, zašto i kako neko može da ubije bilo koga… Tako iz obesti i čista mira?

To veče, 4. maja, izašla sam sa Nemanjom, Lazarom i društvom. Anđela, Andrijana i ja smo sa Ravog Gaja otišle u Dubonu. Ja sam sedela u kolima i čekala ih da se pozdrave sa drugarima. Posle oko petnaest minuta začula se strašna pucnjava. Prava rafalna paljba. Izašla sam iz auta, uspela nekako da pobegnem i da se sakrijem u nekoj napuštenoj kućici, odakle sam i pozvala policiju i objasnila im da u Duboni pored škole neko puca, da ima mnogo mladih i da su neki povređeni. Ja sam prva pozvala policiju te noći i oni su se, zajedno sa Hitnom službom, pojavili već posle 15 minuta. Devojka iz policije, koja mi se javila držala me je na na telefonskoj vezi čitavih 40 minuta, smirivala me i nije dozvoljavala da izađem iz svog „skrovišta“ dok ne bude bezbedno po mene.

Kad sam izašla, videla sam užasne, jezive scene… Krvave tragove i dva nepomična, pokrivena tela na zemlji.

Moj telefon se ugasio. Prišli su mi neki ljudi od kojih sam uzela telefon i pozvala majku. Kada sam čula njen glas, odmah sam znala šta se desilo. Pitala sam samo kako je Nemanja? Rekla mi je da ga je odvezla hitna i da je pogođen samo u nogu. Bilo mi je malo lakše. Ranjen je, povređen… Ali je živ. Onda su došli po mene i otišli smo zajedno u Urgentni centar Smederevo.

Do jutarnjih sati smo čekali bilo kakve informacije. Negde pred zoru, zvali su nas redom unutra da nam saopšte da su naši najmiliji mrtvi i da nam izjave saučešće…

Otac, kao glava kuće, trudio da bude jak, da bar malo zaštiti i uteši majku i mene.

Tek kasnije sam saznala kako se odvijala krvava drama u našem selu i na Ravnom Gaju. Naš komšija, Lazin otac, čim je saznao, pozvao je tatu i majku…

„Pobiše nam decu na Ravnom Gaju“…

Zajedno su i krenuli gore. Moji roditelji i ljudi koji su bili na Ravnom Gaju, kažu da je Nemanja bio jedini i najduže u svesnom stanju. Uspeo je da kaže očev broj telefona i tražio je vodu. Posle je malo pričao i sa majkom i tatom kada su stigli.

„Sine, samo nemoj da zaspiš… Molim te… “ Pokušavala je majka da ga održi u svesnom stanju..

„Neću mama, ne brini… “

Pošto je Nemanju odvezla Hitna, moj otac je pomogao da Lazu ubace u kola i njegov otac ga je odvezao u Urgentni centar, dok mu je majka držala glavu u krilima.

Posle toga su pošli po mene u Dubonu.

Na Ravnom Gaju, kod spomenika, Jovan Ranković, i sâm teško povređen, prvi je pozvao Hitnu pomoć. Rekao je da ima mnogo povređenih i verovatno mrtvih… Da je bila pucnjava i da je strašno. Međutim, iz hitne su mu rekli da prvo mora da obavesti policiju. On, povređen i ranjen… Sa užasnim bolovima, u jezivom prizoru… uspeva da pozove i policiju!?

Da li možete da zamislite koliko je to nehumano i neljudski! Posle toga je i Nemanja, iako smrtno ranjen, ponovo zvao hitnu. Došli su tek posle oko 40 minuta, a on je strašno krvario.

Nemanja je bio živ više od dva sata.

Moj borac i heroj! Moj brat!

Da je Hitna stigla brže…!?

Iz Ravnog Gaja su svi preveženi u Smederevo, a neke su posle prebacili za Beograd.

Anđelu i ostale povređene su iz Mladenovca odmah prebacili za Beograd.

„Da li ste vi svedočili na sudu?

Vi ste tu praktično ključni svedok…ili bar jedan od njih“… Pitala sam oprezno.

Jesam… Bilo je teško i mučno… Uspela sam nekako da ispričam sve kako je bilo.

Moji roditelji su potonuli i tužni. Nijedan dan ne prođe bez suza, beskrajna tuga ni sekunde ne prestaje. Pričamo po ceo dan o našem Nemanji i svima njima, i to nam stvara iluziju da su još tu. Majka kaže da ima osećaj kao da je otišao na put, ali da će se vratiti. Iako su prošli meseci, još uvek ne prihvatamo da ih stvarno nema.

Svesni smo da će bol trajati dok smo živi i da moramo da naučimo da, nekako, živimo sa tim. Još uvek nam to ne uspeva.

Možda, jednoga dana, kada ubica bude pravedno kažnjen, kao i njegov otac i rodbina koji su u zatvoru… možda ćemo tada moći u miru da tugujemo.

Ali, uskoro će proći šest meseci od strašnog masakra, a optužnica još nije podignuta.

Da li je moguće da toliko žrtava, toliko teško povređenih i onih koji su ostali invalidi još uvek čeka?

Da li je moguće da u ovoj zemlji oni ne predstavljaju nikakav prioritet?

Zar su njihovi i životi njihovih porodica za državu i društvo toliko jeftini i bezvredni?

U ovoj zemlji kriminala, nasilja svake vrste, svakodnevnih zločina i ubistava… Tu negde, blizu Beograda, u dva mala sela čija je imena tako teško zapamtiti… U Malom Orašju i Duboni, živeli su najdivniji momci na svetu. Vredni, časni, mladi, zdravi… Puni života i radosti. Živela je jedna divna, složna mladost koja je tek počela da cveta i širi svoja krila prema visinama.

Sada je u tim selima sivo, mračno i tužno.

Sada se, umesto smeha i radosti, slivaju suze.

Sada se, umesto u svatovima i na svadbama, njihove porodice sastaju i druže nad grobovima.

Iza Nemanje je ostala mlađa sestra Teodora, koja mi je ispričala ovu tužnu priču, majka Mirjana i otac Goran.

Prenošenje teksta i fotografija dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.