Biljana Srbljanović – Dvoboj

19. June 2022.
Ukoliko ne dođe do nepredviđenih ili „nepredviđenih“ okolnosti (a ne bih se kladila da neće), sutra ćemo na jednoj od televizija imati priliku da gledamo ugovoreni dvoboj na temu Zadruge, između Željka Mitrovića i Sava Manojlovića i to će biti rijaliti nad svim rijalitijima.
FVep241VEAAkiYs
Ilustracija: Kreni-Promeni @KPromeni/twitter

Piše: Biljana Srbljanović

Savo Manojlović, nekoliko godina unazad, kontinuirano inicira internet peticije protiv rijalitija, posebno pomenute Zadruge, i te potpise predaje različitim telima vlasti: Vladi, ministarstavima i članovima REM-a, naravno, bez ikakvog uspeha.

Razlog neuspeha se nalazi najpre u činjenici da iako naš Ustav predviđa pravo na direktnu demokratiju putem peticija na razne opšte teme, ipak, kao i u mnogo čemu drugome, mi nemamo pravni mehanizam niti obavezu da se po tim zahtevima i postupi, što u potpunosti obesmišljava ovu stvar. Dodatna otežavajuća okolnost za pomenutu peticiju je i u tome što se potpisi gotovo isključivo skupljaju na internetu, što je logično, jer sama organizacija „Kreni-promeni“ koju predstavlja Savo Manojlović, pre svega i jeste internet platforma za pojednostavljeno pokretanje peticija na bilo koju „društveno korisnu“ temu.

Tako trenutno na njihovoj stranici možete podržati zahteve za promenu male mature, za zaštitu novosadskih lipa, za istinu o zagađenju, pravu na vodu, protiv rudnika zlata i za zabranu „investitorskog urbanizma“. Naravno, nijedna od tih peticija nije uspešna kao ova oko rijalitija, koja je sada prerasla u zahtev za oduzimanje frekvencija TV kanalima Hepi i Pink, zbog štetnog sadržaja. Sve što prati ovaj, inače nerazuman, zahtev za razumnu potrebu, kreće se u polju marketinga – ne postoji mehanizam koji prepoznaje neobavezujuće kliktanje po internetu kao legalni zahtev, već je u pitanju jedan javni izražaj ogorčenosti i to je to. Osim toga, otrežnjujuća je činjenica da je, uz svu jednostavnost potpisivanja peticije, zbog koje ne morate ni mrdnuti dupe sa stolice, čak ni na minut, sakupljeno samo 200 hiljada potpisa do sad. U apsolutnom smislu, nije malo. Ali u kontekstu akcije dostupne i poslednjem lenjom trutu s interneta, ipak je poražavajuće malo.

Jer, bukvalno nema čoveka, osim samog Mitrovića, koji se neće javno zgaditi nad Zadrugom i složiti se da je bolje da je nema. To mišljenje je toliko rasprostranjeno da bi čovek očekivao milione potpisa, za jednu tako banalnu stvar. Pa, zašto ih onda nema?

Čak i oni (a u pitanju su, očigledno, milioni ljudi) koji gledaju Zadrugu, najiskrenije će se složiti sa mišljenjem da je u pitanju nešto loše, i neće vas slagati ništa: gledaoci ovog dehumanizujućeg medijskog sadržaja znaju da gledaju nešto užasno, ali ih to baš zato i privlači. Komplikovan odnos publike i rijalitija je najviše nalik konzumiranju fast fuda – ne postoji kupac koji ne zna da je takva hrana štetna, da ugrožava zdravlje, goji i stvara naviku koje se posle teško otresti, ali ipak kupi i pojede obrok. Pored mnogo razloga uspeha i rijalitija i brze hrane, za koje ovde nemam prostora da objašnjavam,  u našem društvu se posebno ističe jedan: naša neopisivo uporna potreba za samouništenjem i osećaj zadovoljstva samodestrukcijom. To su naše političke odluke, to je naš sevdah i dert koji boji svaki važan postupak i misao.

Ljudi gledaju Pink i Hepi, s punim razumevanjem da ih to ubija, i gledaju baš zbog toga. Odgovor na taj komplikovani, razarajući model društvenog života, pa da ima i milion peticija, neće biti efikasan, jer promašuje suštinu. I ova, i sestrinska peticija Dveri na istu temu gađenja nad Zadrugom (ali na drugom sajtu, koji klikovima generiše zaradu), svodi se na paternalističko uobraženo uzimanje sebi za pravo da se disciplinuju i vaspitaju punoletni sugrađani, jer valjda sami ne znaju šta je za njih dobro. To internet akcijašenje se onda svodi na banalno suprotstavljanje „pravih vrednosti“ protiv „pada morala“, blebeće se o nametanju ovog ili onog obrazovnog programa, bulazni o „pravim dečijim sadržajima“, sâm Manojlović traži da nam televizija obavezno pušta „ekranizovane Andersenove bajke za decu“, što je bizarnost koja postaje rijaliti format za sebe.

S druge strane, Mitrović, taj mogul i monopolski nadzornik svake skrivene najsramnije misli, kao odgovor na sve ponavlja da su ljudi slobodni da gledaju šta hoće i da im on ne drži palac na daljinskom, minimum je da ga mrdaju sami. To je, u suštini, isti pristup ljudskoj lenjosti kao i Manojlovićevo nuđenje online peticije, minimum je da aktivista onaj metaforički palac odlepi sa daljinca i otisne kao potpis za protest, ali to se ne dešava baš tako jednostavno.

Jedino što iz svega preostaje je da sutra ne gledamo taj neuljudni dvoboj koji neće doneti ništa jer je i smišljen da ne donese ništa.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

Click