Vitomirka Trebovac – Zbirka pesma „Sve drveće, sva deca, svi bicikli u meni“
Zakrpa
prolazili smo kroz vukovar
i onda sam se setila
da tu živi jedna žena
kojoj je otac nestao u ratu
i da ona ni danas
ništa ne zna o tome
i da se stalno trza
kad zvoni telefon
jebem ti
to me je dotuklo
i smučilo mi se i to more
na koje smo krenuli
zar smo toliko glupi
možeš
možeš ceo naredni život
saditi cveće
gutati lekove
prilati s bogom
postati nešto
prva od svih
možeš da hoćeš
ali nema krpljenja
ne možeš pokrpiti
rastureno dete
nikad.
Izgnani
rekla je,
(jednom pored mora,
pile smo vino
i dočekale jutro)
rekla je:
kao da sam zapela
i tamo sam ostala
u toj noći izgnanstva
i nije više bitno
u koji brzi voz sednem
i u koji grad stižem
nema kuće za izgnane
kao da sam zapela
sećam se još
osećaja mučnine
i nije bitno
šta se gura u ovu utrobu
sirovo povrće
ili teška hemija
uvek je isto
bez obzira na ljude
uprkos ljudima
tuga izgnanih je nepremostiva
a usamljenost napada
kad se najmanje nadaš
kao da sam zapela
u toj noći
i ne mogu dalje
rekla je.
setim je se
kad hodam gradom
i vidim izgnane
u naručju nose
decu koja se smeju.