Osveta najgorih

Političari će se na ovo pitanje uglavnom praviti ludi, u najboljem slučaju će priznati problem i reći: „Ali, znate kako, radimo mi na tome, evo projekti, evo kampanje, ma biće to sve super!”, a u poslednje vreme će nas čak ubeđivati i da mladi ne samo da ne odlaze, već se i vraćaju. A zašto mladi zaista odlaze, to manje-više svi znamo.

Odlaze u potrazi za boljim standardom i kvalitetnijim životom, ali sada sve više i zbog života u uređenom sistemu u kojem se poštuju pravila i sistemu koji nije ogrezao u neizlečivoj korupciji. Odlaze i zbog onoga što je nedavno iskusila Ivana Vasić, srpska naučnica koja već 11 godina živi i radi u Americi. Polovinom oktobra Ivana je na Tviteru objavila niz poruka koje su poprilično odjeknule u javnosti. U tim porukama ona je ukratko opisala svoj put od srednje škole do Amerike. Na tom putu, Ivana, koja je bila đak generacije, susrela se sa bahatim čelnicima lokalne vlasti, konkretno sa Boškom Ničićem.

Njoj i ostalim đacima generacije bila je potrebna pomoć da otputuju na prijem u Beograd. Odgovor Ničića je, prema Ivaninom svedočenju, bio: “j*ebe mi se za đake generacije”. Potom se, kada je započela studije, susrela sa potpuno nefunkcionalnim sistemom i činjenicom da je i za najobičnije stažiranje potrebna debela veza. Nakon završetka studija odlučila je da digne sidro i ode u Ameriku, gde je upisala i završila molekularnu biologiju, zaposlila se i počela da radi na svojim patentima. U međuvremenu, Srbija ju je još jednom podsetila zašto je otišla. Naime, njen brat Uroš je u Nišu izboden nožem jer je nosio majicu sa antifašističkim natpisom.

Mladić je preživeo, sudski proces i dalje traje, a da stvar bude baš onako tipično srpska, njemu se danas sudi zbog učešća u tuči (?!). Na kraju svog obraćanja Ivana je jetko konstatovala da nije dom tamo gde ti tuku najdraže i gde je borba sve, od parčeta hleba do računa za struju. „Ne trebam ja Srbiji, a ne treba ni Srbija meni. Amerika je dom“, zaključila je ova devojka.

No, ako ste mislili da je ovo kraj, nije. Reagovao je Boško Ničić, inače i danas gradonačelnik Zaječara, koji je Ivanu optužio da laže i povezao je, naravno, sa Draganom Đilasom i Draganom Šolakom, a izvesni policijski inspektor se po Zaječaru raspitivao za kontakt Ivane Vasić. Nije do kraja jasno šta bi inspektor tačno sa tim brojem, da li bi pozvao naučnicu i samo joj očinski posavetovao da ne laje mnogo ili bi joj, pak, zvanično uputio poziv za saslušanje zbog kritikovanja lokalnih, a i nacionalnih vlasti jer, ko zna, možda je to u međuvremenu postalo krivično delo.

Možda su nam to podvalili dok nam je pogled bio uprt u još jednu krizu na Kosovu. Naučnica je na sve ovo rekla da ne pada na te „talibanske fore“ i da u Srbiji ne živi već duže od decenije, te da je post napisala isključivo inspirisana mladim ljudima u Srbiji koji, nažalost, žive tako kako žive. I upravo pomahnitali odgovor koji je Ivana dobila, paradoksalno, predstavlja još jednu sjajnu ilustraciju zašto mnogi mladi, i ne samo oni, odlaze odavde. Ova zemlja je odavno prestala da bude država svih svojih građana i postala je igralište bahatih posttranzicionih šerifa koji su prigrabili svu moć, i njihovih podanika koji, u nadi da će i oni dobiti neku mrvicu sa stola, pristaju da budu ponižavani i tretirani kao podanici, a ne kao građani.

Oni koji se ne uklapaju u ovaj specifičan sistem „vrednosti“, nemaju mnogo izbora. Ili će tavoriti mimo tog sistema, na marginama, gde će biti označavani izdajnicima i plaćenicima zbog svake kritičke reči ili će dostojanstven život potražiti negde daleko odavde. I nema te državne strategije, pogotovo ne ovakve države, koja to može da promeni.