Obostrani stereotipi

Piše: Veran Matić

Naročito obeshrabruje kada ovakav pristup dolazi od strane predstavnika državnih institucija, mada mu u poslednje vreme sve ozbiljnije konkuriše i nevladin sektor.

Ovoga sam se ponovo setio kada sam prošle nedelje uočio izjave ministarke kulture i informisanja Maje Gojković u vezi sa radom Radnih grupa oformljenih u decembru prošle godine. Njena ocena o „dobrom radu Radne grupa Vlade Srbije za primenu Medijske strategije“ je diskutabilna. Prisustvujem sednicama, debatuje se na razne teme ali je činjenica da petnaest meseci nakon usvajanja strateškog dokumenta ima nedovoljno konkretnih pomaka. Svi rokovi predviđeni Akcionim planovima su uglavnom prekoračeni i pomereni za kraj 2022. godine, što i dalje ne garantuje da će biti ispunjeni. Mnogo je razloga koji tome mogu da doprinesu. Navešću dva izvesna – izbori na svim nivoima vlasti i formiranje nove Vlade koje će sigurno usporiti ovaj proces za najmanje dodatnih pola godine.

To nije dobro jer se ponavljaju greške iz primene prve Medijske strategije, koje su poslužile za kritiku od strane tvoraca aktuelne Medijske strategije. Ko će sada da kritikuje pisce ove strategije zato što se ponavljaju iste greške na koje su ukazivali kritikujući prethodnike? Verovatno niko. Zato ministarka može da izgovara floskule poput one „da će sve planirano biti ispunjeno“. Znamo to. Samo kada? Da ne bude prekasno?

Kada govorimo o Radnoj grupi za bezbednost novinara, ne mislim da je „povodom odluke pojedinih udruženja novinara da je napuste“ konstruktivno izjaviti da je „od prvog dana njenog formiranja znala da će je napustiti“. Kako je to znala ministarka? Na osnovu čega? Da li je zbog toga u ministarstvu imala sastanak sa GONGO organizacijama, nakon kojeg je uputila inicijativu Vladi za njihovo aktivnije učešće? Nije mi jasno zašto potpredsednica Vlade tako govori u momentu kada svi, od premijerke Ane Brnabić do uticajnih ambasadora, šalju pozivi za povratak u Radnu grupu.

Sa ministarkom se slažem da je bio „pravi potez podići to telo na nivo države“. Mogao bih da dodam da je pre toga bilo potrebno stvoriti brojne preduslove tehničke prirode koji bi nam omogućili lakše odlučivanje i brže reagovanje, poput onoga u slučaju prebijanja Daška Milinovića. Ta poboljšanja sada pokušavamo da napravimo u hodu.

Korak napred predstavljaju pozitivni pomaci na koje ministarka ukazuje, poput „formiranja kol centra koji radi 24 sata i obavezujućih instrukcija Republičkog javnog tužilaštva o postupanju po hitnim slučajevima“. Dodao bih i otkrivanje počinilaca pretnji poput slučaja Južnih vesti o kojem sam pisao u jučerašnjem Dnevniku: Monstrumi su među nama.

Nećemo se složiti da su, kako kaže ministarka, „ona i premijerka odmah reagovale kada su bili primeri ugrožavanja bezbednosti novinara“. To važi za poslednji slučaj novosadskog kolege. Da je takva reakcija postojala u slučaju KRIK-a i Stevana Dojčinovića, ne bi se ni desilo napuštanje Radne grupe.

I sam sam insistirao na vanrednom sastanku i oglašavanju Radne grupe pored koleginice Ljiljane Stojanović. Ali, nije mi to bilo  dovoljno da predložim da ANEM napusti RG. Ostankom mislim da smo više urdili nego apsitnencijom. Uostalom, svakodnevno radimo ne samo kroz Sigurnu liniju 0800 100 115 ili preko sajta bezbedninovinari.rs već kroz svakodnevno posredovanje između medijske zajednice, ugroženih novinara i institucija sistema.

Zato je bitno da, umesto ministarskih floskula, čujemo argumentovane samokritičke, ali i pohvalne činjenice. U protivnom ćemo se međusobno nadgornjavati u borbi za promenu suštine koja mora da zameni koncept štrikliranja. Potpuno je u pravu koalicija PrEUgovor kad ističe da „reforme treba sprovesti zbog nas a ne zbog Evropske unije“.

Potrebna nam je promena filozofije i pristupa rešavanju problema. Treba da učimo na dobrim primerima i usavršavamo ih kako bi ojačali međusobno poverenje. U protivnom, jedni druge ćemo kritikovati zamagljujući suštinu i zaboravljajući na nerešene probleme u sopstvenom dvorištu. Obostrano insistiranje na već definisanim polazištima koja neracionalno podupiru ranije donete odluke samo sužavaju manevarski prostor umesto da nam pružaju mogućnost za nalaženje zajedničkog jezika i minimalnog konsenzusa. Prevashodno na štetu novinara i medija koji su na udaru.