Austrijska kompanija plaćala srpske zatvorenike manje od evra po satu

U oktobru 2016. godine tim građevinskih radnika koji je radio na obnovi mosta u Knjaževcu, krenuo je na 40 kilometara dug put nazad ka obližnjem Zaječaru. Vozač kombija marke „ford“ u kome su se nalazili radnici, tokom puta je iznenada izgubio kontrolu nad vozilom i udario u betonsku cev.

Ispostavilo se da radnici zaposleni u PZP Zaječar, putarskoj firmi u vlasništvu austrijskog Štrabaga, nisu bili jedini u kombiju.

Nebojša Buđelan, šef bezbednosti na radu u PZP Zaječar u tom periodu, seća se da je primio iznenadan poziv od šefa gradilišta oko 19 časova tog dana. Dežurni poslovođa mu je saopštio da su zajedno sa redovno zaposlenim radnicima na rekonstrukciji mosta u Knjaževcu radili i osuđenici Okružnog zatvora u Zaječaru, kao i da su neki od njih povređeni u saobraćajnoj nesreći.

„Samo što nisam doživeo infarkt kad sam to čuo,“ kaže Buđelan za BIRN.

On ističe i da uopšte nije znao da zatvorenici rade na toj lokaciji zajedno sa redovno zaposlenim i kvalifikovanim građevinskim radnicima PZP Zaječar.

„Ponekad smo angažovali zatvorenike pre toga, ali samo za skupljanje otpada kraj puta ili pranje saobraćajnih znakova. Ovo je bio prvi put da rade isti posao kao i pravi građevinski radnici“, kaže Buđelan.

Okružni zatvor u Zaječaru je za sat rada jednog osuđenika od Štrabaga dobijao samo 120 dinara, otkriva BIRN. Po zakonu koji je važio u to vreme, osuđenici su imali pravo na 20 odsto od te sume, odnosno 24 dinara po satu. Takođe, Štrabag za njihov angažman nije plaćao poreze i doprinose, što je i predviđeno Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija.

„Njihova jedina kvalifikacija je to što su radili za 1000 dinara ceo dan, koliko god to sati bilo“, ističe bivši šef bezbednosti na radu u ispostavi Štrabaga.

Austrijska kompanija je u pisanoj izjavi za BIRN potvrdila da je angažovala zatvorenike, ali navode da je sve sprovedeno u skladu sa zakonima u Srbiji.

Potcenjeni rad

Zatvori u Srbiji imaju pravo da iznajme zatvorenike privatnim kompanijama i u tom slučaju njima za rad zatvorenika pripada „tržišna naknada“, kako je propisano članom 101 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.

Prema zvaničnim podacima, u prvoj polovini 2016. godine prosečna plata građevinskog radnika u Srbiji je bila oko 322 evra mesečno, odnosno oko dva evra po satu.

Uz poreze i druge doprinose, poput zdravstvenog i penzionog osiguranja, prosečan radnik bi građevinsku kompaniju koštao oko 444 evra mesečno, ili 2,77 evra po satu.

Međutim, prema ugovoru u koji je BIRN imao uvid, PZP Zaječar je Okružnom zatvoru u Zaječaru plaćao samo 120 dinara po satu za rad zatvorenika, što je manje od jednog evra i skoro na nivou minimalne zarade u Srbiji u tom trenutku.

Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, koja je pod nadležnošću Ministarstva pravde, dovela je u pitanje interpretaciju „tržišne naknade“ koju propisuje član 101 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.

„Nijedan član zakona ne obavezuje zatvor da ugovori naknadu za rad ili prodaju proizvoda po tržišnim cenama,“ navodi se u pisanom odgovoru BIRN-u u vezi sa ovim slučajem.

U odgovoru se dalje navodi da ovaj zatvor nije bio motivisan zaradom već koristima koje zatvorenici mogu da dobiju obukom i radnim iskustvom.

Advokat Miloš Janković, bivši zamenik Zaštitnika građana, kaže da je zakon nedvosmislen, a sa njim se slaže i advokat za ljudska prava Nikola Kovačević.

„Naknada plaćena zatvoru u Zaječaru bila je u očiglednoj disproporciji sa uobičajenom cenom radnog sata,“ kaže Janković za BIRN.

„Ukoliko postoje podaci o prosečnoj ceni rada u građevini, onda oni nemaju pravo da idu na minimalnu cenu rada u državi. Jasno je da privatna kompanija zadržava ekstra dobit, i to u iznosu razlike između minimalne i tržišne cene rada,“ ističe Janković.

Avokat Nikola Kovačević naglašava da je nadoknada neodgovarajuća bez obzira na to kako tumačili pojam „tržišne cene“.

„Bez ikakve sumnje, cena od 120 dinara po satu je neadekvatna i nepravedna, a čak može ukazivati i na zloupotrebu”, kaže Kovačević za BIRN.

Štrabag u svom odgovoru za BIRN navodi da profit nije bio njihov motiv i da ta kompanija učestvuje u „društvenim projektima“ širom Evrope, jer smatraju da je njihova “obaveza da doprinesu zdravom razvoju celokupnog društva“.

Aneksom ugovora do povećanja obima posla

Uprava za izvršenje krivičnih sankcija negira da su zatvorenici bili uključeni u bilo kakve građevinske radove koji bi zahtevali nivo stručnog obrazovanja.

Zaista, u prvobitnom ugovoru potpisanom 15. marta 2016. do kog je došao BIRN, navodi se da će zatvor obezbediti koliko god osuđenika je potrebno za „uklanjanje smeća kraj puta i čišćenje betonskih cevi za odvod“. Obaveza PZP Zaječar je bila da se bavi zdravljem i bezbednošću na radu, kao i transportom osuđenika.

Međutim, u septembru 2016, pred početak radova na rekonstrukciji mosta u Knjaževcu, dve strane su potpisale aneks ugovora kojim se obim poslova zatvorenika proširio i na „dodavanje radnih materijala prilikom sanacije mostova i puteva“.

Samostalni sindikat putara Srbije je 10. oktobra 2016. u pismu Ministarstvu za rad i socijalna pitanja istakao da je „zabrinjavajuća“ namera poslodavca da „nastavi i proširi ovakav način angažovanja radne snage“.

„Ta briga se odnosi na osuđena lica, ali i na radnike koji zbog toga mogu ostati bez posla. Jasno je da PZP Zaječar na ovaj način ostvaruje dodatni profit, ali smo mišljenja da je ovakvim svojim aktivnostima prešao sve granice“, navodi se u pismu u koji je BIRN imao uvid.

Saradnja građevinskog giganta i Okružnog zatvora u Zaječaru završena je upravo nakon žalbi sindikata, potvrdili su za BIRN u pres službi Štrabaga.

Od marta do oktobra 2016. ukupno 28 osuđenih lica bilo je angažovano u Štrabagu, mada ne u isto vreme, navode u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija.

Štrabag „odomaćen” u Srbiji

Austrijska kompanija Štrabag u Srbiji posluje još od šezdesetih godina prošlog veka. Ipak, njen značaj drastično raste nakon 2000. kada ovaj evropski građevinski gigant kupuje nekoliko lokalnih kompanija za izgradnju puteva, čime postaje jedan od najjačih igrača i na lokalnom tržištu.

Ova firma je 2005. godine za skoro četiri miliona evra kupila PZP Zaječar, koji je do tada bio u državnom vlasništvu. PZP Zaječar u aprilu 2017. i zvanično menja ime u Strabag d.o.o.

Tokom godina Štrabag je obezbedio niz unosnih ugovora sa državom. Kompanija je uključena i u izgradnju Beograda na vodi.

U septembru 2018. godine dva radnika su poginula nakon pada sa solitera u „Beogradu na vodi“ na kom je izvođač radova bio upravo Štrabag. Kompanija je izrazila žaljenje zbog tragedije, ali je saopštila da je „ljudski faktor sveprisutan u takvim aktivnostima“. Ministarstvo rada odbilo je sve zahteve medija za dostavljanje izveštaja Inspekcije rada u vezi sa tim incidentom, dok u tužilaštvu navode da je slučaj još uvek u „fazi veštačenja“.

Naredne godine, Inspektorat rada na gradilištu Štrabaga u Beogradu otkrio je i 42 neprijavljena radnika, zbog čega je podneo i prekršajnu prijavu protiv kompanije, pisao je dnevni list Danas.

U Ministarstvu za rad nisu mogli da potvrde za BIRN koliko je prijava ukupno podneto protiv Štrabaga u proteklih pet godina, navodeći da nemaju odgovarajući softver koji bi prikupio takve podatke. U pisanom odgovoru navode i da su se mnogi inspektori rada koji su se bavili slučajevima u vezi sa Štrabagom penzionisali ili iz drugih razloga više ne rade za Inspektorat rada.

Srbija nije jedina država u kojoj je Štrabag pominjan u vezi sa kršenjem prava radnika.

„Hjuman Rajts Voč“ je 2014. izvestio o eksploataciji radnika-migranata za vreme Zimskih olimpijskih igara u Sočiju te godine. U izveštaju Štrabag se navodi kao jedna od kompanija koje nisu isplatile zarade svojim podizvođačima.

Vlasnici najvećeg dela akcija u Štrabagu su Hans Peter Haselštajner, austrijski industrijalac i bivši političar, ruski oligarh Oleg Deripaska, holding kompanija Rajfajzen-Holding i UNIQA Group, jedan od vodećih osiguravajućih koncerna u Evropi.

Predsednik nadzornog odbora Štrabaga je bivši austrijski kancelar Alfred Guzenbauer, koji je 2013. godine po pozivu Aleksandra Vučića,, postao savetnik Vlade Srbije.

Pretrpani zatvori u Srbiji – izvor jeftine radne snage

Prema istraživanju Saveta Evrope iz 2018-2019. srpski zatvori su među najpopunjenijima u Evropi. Prosečan broj zatvorenika na 100,000 ljudi u Srbiji je 156,1 što je značajno više od evropskog proseka koji je 125,9.

U srpskim zatvorima se po podacima iz 2019. nalazilo 10.871 osoba. U proteklih 10 godina, broj zatvorenika je porastao za 11,6 procenata.

Advokat za ljudska prava Nikola Kovačević koji se godinama bavi kršenjem prava osuđenika u Srbiji, kaže za BIRN da je glavni razlog za prenaseljenost zatvora veliki broj kratkotrajnih zatvorskih kazni.

„Profil ljudi koji boravi u kaznenim domovima pokazuje da oni dolaze iz nižih društvenih slojeva. Budući da su im šanse da nađu posao van zatvora male i budući da nemaju podršku države, oni iznova završavaju u zatvoru,“ ističe on.

Na ovaj način zatvori potencijalno mogu biti novi rezervoari jeftine radne snage u Srbiji. Kovačević, međutim, ističe da nije poznato kolike su stvarne razmere angažovanja zatvorenika za rad u privatnim kompanijama, jer “ne postoje nikakvi zvanični podaci.“

BIRN je od Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, ali i od nekoliko najvećih zatvora u Srbiji, tražio podatke o broju zatvorenika koje su angažovale privatne kompanije, međutim, odgovore nismo dobili.

Tekst je prenet sa portala Javno.