Sva blaga kosmičkog đubrišta

Crteži Saše Rakezića deluju kao fotografije iz sna – piše Vladimir Pištalo u eseju o stvaralaštvu Aleksandra Zografa. „Zografove oči? One su sanjive i špijunske. On liči na mladog Kafku (…). Uvek ga je fasciniralo kretanje senki. Čoveku koga oduševljava njihanje senki nikad neće nedostajati lepote. U Pančevu će uvek biti zanjihanih senki, starih kvaka, elokventnih pukotina na zidu.“

Prepisujemo Pištalove reči, otvarajući novu Zografovu knjigu pod naslovom Ohrabrenja (izdavači: Grafid i Udruženje strip autora i obožavalaca stripa Republike Srpske Deveta dimenzija). Junak obilazi oblast Pulje na jugu Italije, otvara svetove starih, slučajno pronađenih knjiga i novina u kojima se još uvek koristi reč dockan umesto kasno. Sakuplja fragmente keramike na banatskoj strani Dunava, meditira nad starim fotografijama…

Menja li se s godinama narator priča, taj lik u crnom, ili u mornarskoj majici, što putuje i tumara ulicama?

Utisak je da se iz decenije u deceniju – smiruje.

Postoji Rakezićev strip o gledanju televizije, objavljen devedesetih, u kome je uplašen, uzrujan, na tren izobličen. Ipak, već na sledećoj stranici, postaje potpuno miran. Pronašao je svoj svet! Gledajući staromodni film iz tridesetih na TV-u, počeo je da se koncentriše na dizajn scenografije u pozadini i zamišlja da pripada vremenu i prostoru prikazanom na ekranu. U laganom transu, preuzeo je drugu stvarnost. „Moja stvarnost postala je stvarnost tridesetih!“

Kakva čarobna tehnika da nas svojom umetnošću snažno suoči sa realnošću, sa svakodnevicom, premda se meditativno, mirno, nežno, kreće kroz prošlost i snove, koristeći „stare kvake“ i „elokventne pukotine“.

Doduše, sada nam otkriva da na radnom stolu drži i žilet.

Narator stripova liči na vas! Sećate li se kada ste prvi put nacrtali glavnog junaka?

Čini mi se da je to bilo krajem osamdesetih, želeo sam da u stripu prepričam jedan svoj san, i bilo je logično da koristim vlastiti lik kao pripovedača – protagonistu. Tada nisam ni znao da se u svetu odvijala ekspanzija autobiografskog stripa, ali kada sam početkom devedesetih počeo da sarađujem sa američkim izdavačima, ne pomerajući se iz Pančeva, bio sam percipiran kao neko ko je odražavao tu tendenciju. Autoportret u ulozi naratora je sasvim logično rešenje, koje se tek tokom poslednjih decenija pojavljuje intenzivnije u stripu, iako je već dugo prisutno u književnosti. Poznato je da povesti pisane u prvom licu postoje još od vremena Starog Egipta. Međutim, taj junak-autoportret ne predstavlja dokumentarističku belešku moje ličnosti, već je pre poluozbiljan odraz mojih razmišljanja. Bilo bi dosadno, možda i bolesno ako to ne bi bila jedva zamaskirana samoironija i smejanje nad vlastitim odrazom u zamišljenom ogledalu.

….

Ceo intervju potražite na nin.co.rs